Beskonačni razgovor (8)

Od krivice do nevinosti…

Svet je zaista mali. Kad god sam sa nekim razgovarao o Švedskoj, naš čovek Nikola Janić, skoro uvek je bio deo neke priče. Tako je i u priči o srpskom policajcu Miliću Martinoviću sa Kosova, kojeg je švedski sud prvo osudio na kaznu doživotne robije za ratni zločin u selu Ćuška na Kosmetu, da bi kasnije Vrhovni sud te zemlje zaključio da on nije kriv. Kada je uhapšen u Švedskoj i osuđen, vest o tome je objavljivana na naslovnim stranicama srpskih medija. Njegova oslobađajuća presuda skoro da je ignorisana, mada je to bila prava senzacija, da u pravnoj državi kakva je Švedska, čoveka najpre osude na najstrožu kaznu, a onda Vrhovni sud, koristeći iste „dokaze“, tu presudu  preinači i Martinovića u potpunosti oslobodi krivice. Poseban kuriozitet je i to što je osuđen pa oslobođen čovek protiv koga je svedočila i Nataša Kandić.

Kada sam pokušao preko švedskih kolega da se detaljnije informišem o ovom slučaju, dobio sam jedan, pomalo iznenađujući odgovor i savet: „Javite se vašem zemljaku u Švedskoj, gospodinu Nikoli Janiću, predsedniku NGO Humanvoice. On može da vam da relevantne informacije o slučaju Milića Martinovića, jer je Janić prvi reagovao na mnoge nepravilnosti koje su bile očigledne kada je taj čovek osuđen na najstrožu kaznu zatvora“.

Recite mi, u čemu je vaš lični doprinos da u slučaju Martinović dođe do ovakvog obrta?

Janić: Ni u čemu. Takvo pitanje je neosnovano i neozbiljno… Bilo bi zaista smešno kada bi jedan čovek mogao da utiče na presudu bilo kome, bilo gde i kod bilo kakvog suda. Niti sam ja njegov advokat, niti sam imao nešto…

Znam, ali potvrđeno je da ste ispred organizacije čiji ste predsednik imali razgovore i prepisku sa sudom u kome je Martinović osuđen, sa njegovim švedskim advokatima, sa Martinovićevim poslodavcem u Švedskoj, sa njegovom suprugom, ocem, sestrom… Bili ste u kontaktu sa pravnim institucijama i u Srbiji i u Švedskoj, a radili ste i na detaljnom informisanju švedske javnosti, zajedno sa poznatim švedskim novinarima i TV reporterima?

Janić: To je tačno. Postoje neke stvari o kojima neki novinari mogu da dobiju više informacija i da na određene ciljne grupe proslede i ono što još nije
objavljeno, ili što neće biti objavljeno, a veoma je važno. Sa njima sam od letos imao razgovore o mnogim nelogičnostima, upečatljivim i u pisanom obrazloženju presude. Ali o Martinovićevom suđenju i presudi više sam saznao od jednog pomoćnika državnog tužioca za ratne zločine u Srbiji i njegovog saradnika. Sa njima sam se sreo posredstvom glavnog urednika jednih novina koje izlaze u Beogradu.

Inače, našoj organizaciji „Humanvoice“, često se obraćaju ljudi koji smatraju da su doživeli nepravdu, selektivan i nekorektan tretman u nekoj od švedskih institucija. Registrovali smo neke slučajeva u kojima je bilo nekorektnosti i odluka suprotnih švedskim zakonima i propisima o radu institucija. Uglavnom kod imigracionih vlasti…

Vi ste zapravo jedini Srbin koji je pratio suđenje Srbinu koji je osuđen za ubistvo švedske ministarke spoljnih poslova Ane Lind. Da li ste tada…

Janić: Ne postoji ni jedna dodirna tačka između ovih tragičnih slučajeva i neumesno je mešati ta dva suđenja. Mijailović je za ubistvo tadašnje ministarke osuđen na osnovu nepobitnih dokaza i taj zločin nije počinjen iz političkih razloga. Ubistvo ministarke Ane Lind nije bilo planirano, već je to impulsivno ubistvo, što se može videti i iz dokaza sakupljenih u istražnim postupku. Imam veliku kartonsku kutiju prepunu predistražnih, istražnih i sudskih materijala.

Tamo su i zapisnici i mnogi transkripti sa saslušanja i suđenja, diskovi sa audio i video snimcima. Na primer, tamo su snimci nadzornih kamera sa detaljnim kretanjem Mijailovića u galeriji preko puta robne kuće i u robnoj kući u kojoj je Ana Lind ubijena. . Tu su svedočenja, fotografije sa mesta zločina, delovi njene garderobe sa tragovima krvi i otvorima od uboda noža, kao i ostalo što je bilo predočeno u istrazi… lekarski i drugi nalazi i dokazi… adekvatno u istrazi.

Kada danima pratite suđenje za zločin, koji je, posle ubistva Olofa Palmea, ponovo i tako snažno potresao Švedsku državu, zapazite i sitne propuste za koje biste voleli da ih nije bilo.

Ali srpskom policajcu sa Kosova, Miliću Martinoviću, suđeno je za organizovan ratni zločin, i nameće se utisak da je tokom prvog suđenja postojao pritisak za presudu kojom bi se pored njega osudila i na stub srama stavila i Srbija i njena policija.

Da li ste pratili suđenje Martinoviću?

Janić: Nisam. Njegovo suđenje je za mene prošlo skoro nezapaženo, jer sam tada imao zdravstvenih problema, koji mi nisu dozvoljavali da to činim ni putem medija. Obaveza, kao predsednika „Humanvoice“, i moja lična zainteresovanost o prisluškivanju njegovih telefonskih razgovora, kako su i koji su delovi parcijalno korišćeni na suđenju kao dokazi protiv Milića, iskrsla je kasnije i slučajno. Od pomoćnika državnog tužioca za ratne zločine saznao sam da Martinoviću nije data presuda i obrazloženje iste na maternjem jeziku, srpskom, a nije ostalo mnogo vremena do isticanja roka za podnošenje žalbe. To je ozbiljan propust, a za „Humanvoice“ neizbežan pokretač da tražimo obrazloženje kako je moguće da se tako nešto desi? Čovek nije bio osuđen da plati 100 evra zbog brze vožnje, već na najstrožu kaznu i za zločin, koji, danas to znamo, nije počinio.

Da li je u Švedskoj praksa da se strancima koji su osuđeni za neki zločin presuda daje na njihovom maternjem jeziku?

Janić: Naravno. U zavisnosti za šta su i koliko su osuđeni i ako ne vladaju u potpunosti švedskim jezikom; ne čitaju, ne govore i ne pišu dobro i da su na suđenju zbog toga korišćene usluge prevodioca, a na suđenju Martinoviću korišćene su usluge prevodioca. Prvo sam pomislio da je to propust njegovih advokata i, mada je bila subota, pozvao sam jednog od njih mobilnim telefonom. Bio je na putu, ali mi je potvrdio da presuda nije prevedena na srpski. Smatrao je „odličnim“ što sam ga pozvao i rekao da će se javiti u ponedeljak i da bi bilo dobro da se vidimo i porazgovaramo o slučaju Martinović. Nije se javio u ponedeljak, ni u utorak, u sredu… Onda sam ga ponovo pozvao. Telefon je zvonio, ali se on nije javio, pa sam mu poslao duži SMS u kome sam skoro doslovce napisao:

„Očekivao sam da se javite. Niste se javili, a ne odgovarate na moje pozive. Humanvoice interesuje kako je moguće da se strancu, koji je osuđen na doživotnu robiju, takva presuda (na koju bi trebalo da se žali) ne dostavi blagovremeno na njegovom maternjem jeziku? Zašto kao advokat na to niste reagovali?“

Da li vam je odgovorio na SMS?     

Janić: Ne, što je bilo iznenađujuće. Tim pre što ni na telefonske pozive ni na SMS nije odgovarao isti advokat koji je u našem prvom i jedinom telefonskom razgovoru predložio da se vidimo i da „porazgovaramo o tom slučaju“.

Pozvao sam sud i posle razgovora sa nekoliko osoba počeo sam da sumnjam, to jeste, osetio sam intuitivno da kockice „mozaika“ nisu na mestima gde bi trebalo da budu postavljene. Onda sam telefonske razgovore kombinovao sa e-mailovima, koji su dokazivali da se nešto neverovatno i neobično može dogoditi i u švedskom pravosuđu.

Presudu sam imao na švedskom i sa obrazloženjima iste na ukupno 157 stranica, a razgovori su tada bili samo u vezi toga da li je presuda prevedena na srpski? Informacije o prevodu na srpski, koje su se nalazile u sudskom kompjuteru, ono što je rekao registrator, šta mi je rekla i pročitala sekretar suda, šta je rekao notar… ništa se nije slagalo.

Ta dva dana su podsećala na igru ping-ponga u kojoj nikako da dođe do završnice. Kada me je pozvao i sudija, rekao sam mu, između ostalog, da je sramota da su presudu preveli na albanski i dostavili prevod i svedocima, za koje u obrazloženju presude piše da im se ne treba verovati više od oko 50 posto. Martinović nije osuđen na 50% vremena od najviše propisane kazne, već na doživotnu robiju, a nisu mu dostavili ni na njegov jezik prevedenu presudu.

„Kako će da se žali, ako ne zna u potpunosti šta sve stoji u presudi“, upitao sam ga.

Odgovorio je: „Martinoviću mogu njegovi advokati da objasne presudu…“

Tad mi je „pukao film“ i rekao sam:

„Zar vi, švedski sud, mislite da je normalno da Šiptari (koji će da dobiju odštetu i nadoknadu od 15 ili 25 000 evra) dobiju 157 stranica presude prevedeno na albanski, a da onaj ko je osuđen treba da donese odluke o žalbi na osnovu prepričane presude od njegovog advokati u roku od sat ili dva…? Nadam se i očekujem da mi tokom sutrašnjeg dana dostavite prevod presude na srpskom jeziku, kako je obećano…“

Da li ste dobili prevedenu presudu u roku od ta dva dana?

Janić: Dobio sam je istog dana, što me dovodi u nedoumicu: zbog čega je sud nedeljama odlagao i izbegavao da se ta verzija na srpskom dostavi Martinoviću? Takođe, imam utisak i da se nekoliko dana odugovlačilo da se organizaciji Humanvoice pošalje srpski prevod.

Da li znate razlog zbog čega se tako postupalo?

Janić: Nisam siguran, ali imam osnov za tvrdnju da ima dosta iznenađujućeg i nelogičnog u redosledu dešavanja. Međutim za mene je bilo mnogo veće iznenađenje da sa naše, „srpske“ strane, nije bilo transparentnosti i obećane iskrenosti, u vezi dolaska Martinovića u Švedsku. Kada sam sve sabrao i prekontrolisao – ono što je moglo da se kontroliše – i sve to uporedio i razmislio, zaključio sam da je u mojim razgovorima sa Martinovićevim ocem, sa njegovom suprugom, sestrom, sa poslodavcem, zamenikom tužioca i njegovim kolegom, policajcem… zapravo, neke od navedenih osoba nisu dale korektne odgovore, a i prećutale su neke važne informacije.

Da odmah pojasnim da se to ne odnosi na ono najvažnije: da li je on lično imao nekakve krivice ili ne, jer je sada nedvosmisleno potvrđeno da nije. To se ne odnosi ni na neuobičajeno ponašanje švedskih pravosudnih organa i, najblaže rečeno, na sramno vođenje istražnog i sudskog procesa u Švedskoj.

Kada sam srpskom zameniku tužioca za ratne zločine, koji je svedočio u korist Martinovića, dostavio presudu prevedenu na srpski, bio je iznenađen da sam je tako brzo dobio. A za mene je veće iznenađenje bila njegova konstatacija, posle pročitane presude, da ono što je u njoj napisano o njegovom svedočenju, nije odgovaralo istini i onome šta je on tamo rekao.

Tih dana su Martinovićev otac i sestra došli da posete sina i brata u zatvoru. Sreo sam se sa njima u Štokholmu i razgovarao, a dao sam i njima kopiju presude na srpskom. Pitao sam oca šta njegov sin kaže u vezi nekih delova u presudi, a on je odgovorio da Martinović mlađi nije još dobio presudu sa srpskim prevodom, što je bilo neshvatljivo.

Pričali smo i u vezi jednog telefonskog razgovora, koji su Martinovićevi roditelji vodili sa sinom koji ih je zvao iz Švedske. Taj razgovor je jedan od onih koje je švedska policija prisluškivala i deo tog razgovora bio je na sudskoj raspravi. On je veoma važan i u dijalogu koji sam, ispred Humanvoice, imao sa švedskim pravnim institucijama.

Dosta je tu urađeno, ali sam pre nekoliko meseci doneo odluku da se više ne bavim ovim slučajem. Ne zbog Šveđana, već zbog „srpskih“ učesnika u ovoj neverovatnoj „predstavi“… Možda ću nekada progovoriti i o tome.

Ali vi ste pre te odluke imali kontakte sa poznatim novinarima i reporterima švedskih medija, sa ministarstvom pravde, sa advokatskom komorom Švedske… Sproveli ste anketu, čiji ste rezultat poslali i prvostepenom i višem sudu i pokazali je vašim kolegama novinarima, u kojoj su švedski studenti intervjuisali prolaznike u vezi jedne slike Milića Martinovića ….

Janić: Tačno. Razlog ankete je bio u tome da je jedan od Šiptara, koji živi u Švedskoj, svojoj sestri, koja je svedočila na suđenju i „prepoznala izvršioca zločina“, pre suđenja poslao novu Martinovićevu sliku; onako kako on izgleda danas. Sud je ignorisao tu činjenicu i na osnovu takvog „prepoznavanja“ Milića kao krivca, uz veštačenje „eksperta za sećanje“, zaključio je da je takva „identifikacija“ za sud prihvatljiva.

Dnevne novine „Kurir“ su, kada su pisali o hapšenju Martinovića, na naslovnoj strani objavili njegovu i sliku, u donjem desnom uglu, a u gornjem desnom uglu sliku nekog kriminalca, ubice, ili ne znam sad šta je bio… iz Bačke Palanke. Pomislio sam da su imena pogrešno napisali, jer je među njima bilo vizualne sličnosti. Od oca osuđenog Martinovića sam zatražio i dobio sliku njegovog sina iz mlađih dana i tu fotografiju smo stavili između fotografija ova dva čoveka u „Kuriru“. Šveđani, mladići i devojke (zbog objektivnosti nisam hteo da to rade Srbi), pokazivali su to prolaznicima i pitali: Da li je osoba na slici u sredini (Martinović iz mlađih dana) identična osobi na slici u donjem ili u gornjem uglu naslovne stranice i, ako jeste, kojoj od njih? Da li osoba na slici u sredini, ako je odgovor upitanih na prvo pitanje bio negativan, liči jednoj od osoba na slici u vrhu ili na dnu stranice, i u tom slučaju kome od ove dvojice?

I kakav je bio rezultat ankete?

Janić: Katastrofalan i za sud i za „eksperta za sećanje“. Jedan od poznatih švedskih novinara, sa kojim sam imao duge razgovore o ovom slučaju, takođe nije mogao da dovede u vezu Martinovića iz sadašnjih dana sa slikom Martinovića iz vremena kada se vodio rat na Kosmetu. Taj švedski novinar, preda mnom je pozvao sudiju E. u jednom sudu, kome smo već poslali rezultat ove ankete sa slikama koje su korišćene. Na kraju razgovora, koji je trajao nekoliko minuta, upitao ga je:

„Reci mi otvoreno, kako je moguće da sud prihvati identifikaciju od strane svedoka (pomenute Šiptarke) koja je dobila fotografiju optuženog pre svedočenja i videla kako on izgleda danas, jedanaest godina kasnije… Pa sud je sa time bilo upoznat… Molim te još samo da mi kao ugledan pravnik kažeš iskreno, ne kao novinaru švedske televizije već privatno, kao dugogodišnjem poznaniku, da li si ti došao do istog zaključka o sličnostima na fotografijama u anketi Humanvoica, kao i ja… ili nisi…?“

Da li mu je odgovorio?

Janić: Jeste…

I šta je odgovorio?

Janić: Ne mogu da ti kažem… Švedski novinar je obećao sagovorniku da njegov odgovor neće biti objavljen, čak i ukoliko bude radio emisiju koju smo planirali. Ja sam takođe obećao istom tom novinaru da neću citirati odgovor koji je dobio. Ali tebi, kao dugogodišnjem poznaniku, mogu da kažem toliko da sam bio zadovoljan odgovorom pomenutog sudije!

D. Vukotić