Saša Gajić, srpski aktivista u Sloveniji
U Sloveniji je mržnja prema Srbima vidljiva i u visokim političkim krugovima, kaže za „Pečat“ srpski aktivista u toj bivšoj jugoslovenskoj republici Saša Gajić
RAZGOVARAO Zoran Milošević
Naš sagovornik Saša Gajić je istaknuti aktivista zajednice Srba u Sloveniji, pre svega na kulturnom planu. U „deželi“ je ostao i posle razbijanja SFRJ – nije se predao i asimilovao. Naprotiv. Započeo je borbu za prava Srba u Sloveniji koji predstavljaju najveću i obespravljenu manjinu u ovoj državi. Formirao je niz društva – Udruženje književnika, srpsku biblioteku, osnovao novine i ustanovio nagrade kojima se podiže duh Srba diljem srpskog sveta. Dobio je epitet „srpska majka!, jer se upustio u zaštitu osuđenih Srba i uspeo da im 102 godine zatvora zameni za društveno korisni rad.
Gospodine Gajiću, vezani ste za Sloveniju u kojoj ste bili i kada je počelo razbijanje SFR Jugoslavije. Tada je srbofobija imala sveprisutni karakter i bila krajnje primitivna. Šta su Srbi tada doživljavali?
Kao što je poznato, Srbi u Sloveniji nisu očekivali raspad SFRJ zbog kojeg su dosta pretrpeli, Takoreći preko noći, na hiljade ih je izbrisano, ostalo bez posla, bez zdravstvene zaštite i bilo kakvih primanja. Neke je taj raspad i života koštao. Slovenija u tom raspadu nije bila nevina, a potvrda su ubistva i ranjavanja nedužnih vojnika JNA koji su se tamo predali 1991. godine. Veliki broj Srba je menjao sopstveno ime i prezime, neki i veru, kako bi postali „Slovenci“ i ostali na radnim mestima gde su zarađivali za prehranjivanje svojih porodica.
Znate, pravi Slovenci većinom nisu loši ljudi, vredni su i pošteni, ali ima po institucijama i rukovodećim pozicijama i „Slovenaca“ muslimanskog, albanskog ili hrvatskog porekla, koji su veliki neprijatelji Srba. Nažalost, mržnja prema Srbima se ne skriva ni u visokim krugovima slovenačke vlasti. Činjenica da su Srbi prihvatali Slovence tokom Drugog svetskog rata, kada su bili proterani od nemačkih okupatora, sada služi za podsmeh mlađim generacijama, te se zaboravlja i tretira kao neprihvatljiva Srbima koji su posle raspada SFRJ ostali u Sloveniji kasnije se pridružio talas ekonomskih pridošlica njihovih sunarodnika. .
Saša Gajić je rođen 1957. godine u Miljevićima u Republici Srpskoj. Diplomirao je na Fakultetu političkih nauka u Ljubljani. Stekao je zvanje profesora u oblasti zaštite na radu. Osnivač je Instituta „Prevent“ (1990), autor 35 stručnih knjiga, 88 brošura i vodiča, a bavi se i književnim radom. Inicijator za formiranje Udruženja srpskih književnika u Sloveniji, osnivač prve srpske biblioteke „Vuk Karadžić“ u Ljubljani, inicijator formiranja Saveza srpske dijaspore u Sloveniji (i dugogodišnji predsednik istog), kao i Evropske akademije srpskih nauka i umetnosti. Osnivač centra za besplatnu pravnu pomoć ugroženim Srbima u Sloveniji. Više puta odlikovan za svoj društveni i humanitarni rad.
Kakav je, uopšteno govoreći, sada položaj srpskog naroda u Sloveniji?
Nakon razbijanja SFRJ, u Sloveniji su većinom ostali oni Srbi koji nisu imali mogućnosti da se vrate u Srbiju ili Republiku Srpsku… U tim krugovima, bilo je i porodica visokoobrazovanih ljudi, koji su po Sloveniji formirali sopstvene porodične firme i tako uspešno funkcionisali. Mnogi od njih su minulih godina živeli u strahu, budući da su doživljavali česte diskriminacije po lokalnim i državnim institucijama. Nekima od tih ljudi sam pomagao, jer nisu imali novca za pravne zastupnike. U najvećem broju slučajeva sam uspevao da okrenem procese u njihovu korist. To što 218.000 hiljada Srba nije priznato kao nacionalna zajednica u Sloveniji samo po sebi govori o položaju srpske populacije u „deželi“. Srbi tamo govore na nekom čudnom, slovenačko-srpskom jeziku, u kojem, nažalost, nema mesta za ćirilično pismo.
Za Vas kažu da ste „srpska majka“ u Sloveniji. Zašto?
Pre svega, ne bih želeo da hvalim samoga sebe, mada sam dosta vremena potrošio sa svojim prijateljima i kolegama na borbu za zaštitu Srba, protiv kršenja njihovih ljudskih prava po Sloveniji. Možda mi je i sam Bog podario i dobro snalaženje i znanje iz Međunarodnog prava. Registrovao sam i dve Pravne podružnice za besplatnu pravnu pomoć. Kroz te podružnice, dolazio sam do brojnih poražavajućih činjenica o kršenju zakona, sprovođenju diskriminacije i raznih drugih vrsta nepravdi počinjenih prema Srbima u Sloveniji. Ujedno sam, kroz Ministarstvo pravosuđa, uspeo da postanem i glavni koordinator za prihvatanje pravosnažno osuđenih na novčane ili zatvorske kazne. Za 10 godina rada uspeli smo da spasimo i pomognemo ljudima da se njihove kazne pretvore u društveno-koristan rad. A reč je o čak 102 godine zatvora. Neki od osuđenih su sakupljali knjige na slovenačkom jeziku, koje su potom poklanjane Slovencima u rasejanju.
Bili ste inicijator i organizator Udruženja srpskih književnika u Sloveniji, srpske biblioteke, urednik srpskih listova… Jednom rečju, shvatili ste značaj kulture za opstanak Srba u Sloveniji. Istovremeno, Vaša delatnost se raširila u Republici Srpskoj i Srbiji. Možete li reći kako Vam je to pošlo za rukom i kako procenjujete efekte svog rada?
Pre petnaestak godina uspeli smo da registrujemo Udruženje srpskih književnika u Sloveniji, a uz to – štampani i elektronski časopis „Otadžbina“ i srpsku biblioteku „Vuk Karadžić“ u Ljubljani. Žalosno je, što je Zoran Janković, kao gradonačelnik Ljubljane, tu srpsku biblioteku video kao nepotrebnu, iako u 160 slovenačkih biblioteka gotovo da ne može da se pronađe srpska knjiga. Eto, izbacio ju je iz opštinskog prostora. Ipak, naše Udruženje ima status od državnog interesa za kulturu i stoga nam pripadaju besplatni prostori. U ovom trenutku, veliki broj naših knjiga se nalazi po skladištima, a pitanje je šta će do kraja biti sa njima. Već više godina, naša Udruženja srpskih književnika u Sloveniji i Evropska akademija srpskih nauka i umetnosti uspešno sarađuju sa naučnim i kulturnim radnicima i umetnicima iz Srbije i Republike Srpske, u raznim oblastima i na razne načine. Težimo da povežemo srpski narod u matici i dijaspori kroz razne vrste projekata i saradnje, ali i preko godišnjih nagradnih konkursa i sistema nagrađivanja najzaslužnijih pojedinaca.
Poznato je da i sami pišete, objavili ste brojne knjige i članke.
Prvo da kažem da je rad našeg književnog udruženja, odnosno njegovih članova u Sloveniji dobro praćen. Ja sam objavio nekoliko stručnih knjiga vezanih za različita preventivna delovanja (u vezi sa zaštitom na radu, protivpožarnom zaštitom i ekologijom). Neke od njih su postale udžbenici za više i visoke škole tehničkih profila i prevedene su na nekoliko jezika. Moram da kažem da nisam uvek bio apsolutno inovativan u svojim pisanjima – oslanjao sam se i na moje kolege. Pišući o proizvodnim industrijama, građu sam sakupljao komunicirajući sa radnicima u njima. A za svoju dušu, za odmor i iz ljubavi prema kulturi, pišem i poeziju…
Ustanovili ste nekoliko nagrada koje dodeljujete književnicima i naučnicima. Koliko su one podsticajne?
Ove godine smo kroz Udruženje srpskih književnika u Sloveniji i samu Akademiju imali međunarodne konkurse za nagrađivanje književnih stvaralaca, ali i zaslužnih kulturnih i naučnih radnika na koje su stigle 53 prijave iz nekoliko zemalja. Naše nagrade su registrovane u Sloveniji, lepo oblikovane i kao takve veoma prihvaćene, a sastoje se od medalja, plaketa ili znački. Ove godine biće dodeljene visoke nagrade naučnicima 29. novembra u Beogradu, a među dobitnicima nalaze se naučnici iz Srbije, Rusije, Belorusije i dalekog Kazahstana.
Znate da i Vas očekujem 29. novembra u Hotelu Slavija, jer Vam je naš stručni žiri dosudio zlatnu medalju za životno delo. Među nagrađenima našla su se i druga ugledna imena poput: prof. dr Ivana Čarote, dr Miše Stojadinovića, prof. dr Marije Đorić, prof. dr Irine Antanasijević… Izuzetno mi je drago, što ću Zlatnu plaketu, kao izraz poštovanja, uručiti Vojnoj akademiji u Beogradu, našoj vojsci, braniocima i zaštitnicima.
Zna se da ste osnovali jedan institut i da imate određene patente i to nije vezano za Vaš društveni angažman. O čemu se radi?
Da, osnovao sam u Ljubljani 1990. godine Institut „Prevent“ uz tada vrhunske stručnjake. Bavili smo se izdavačkom delatnošću, obrazovanjem, projektovanjem, analizama, pregledima, trgovinom i proizvodnim delatnostima. „Inštitut“, što je slovenačka reč, sve ove godine posluje uspešno. A verujte, bilo je pokušaja od strane državnih zavoda da nas spreče u poslovanju i ugase.
Osnovali ste i političku stranku u Sloveniji. Za šta se stranka bori?
Socijalna stranka Srba Slovenije je prva registrovana nacionalna stranka srpske zajednice u Sloveniji. Bilo je veoma teško sakupiti više od 200 potpisa overenih u Matičnoj slovenačkoj kancelariji, jer su ljudi uglavnom strahovali da će ostati bez posla. Uprkos svemu, stranka je bila registrovana u nameri da izađemo na prve izbore, što se, na kraju, nije desilo. Potom je izmenjen zakon – svaka nova stranka ponovo mora u nekih 30 dana overiti kod notara ili Matične kancelarije više od 200 potpisa za izbornu prijavu, pri čemu nismo bili uspešni. Nedavno smo se, nakon donesene rezolucije o srpskoj genocidnosti, pobunili u vezi glasanja jednog slovenačkog predstavnika, te su nam stranku izbrisali, ugasili je. A jedina želja nam je bila da nam priznaju ono, što uživaju priznate etničke manjine u Sloveniji, ni više, ni manje.
Raditi u oblasti kulture je zahtevno, jer se malo novca odvaja za kulturu. Kako se Vi snalazite?
Naravno, da su finansijska sredstva za srpska društva veoma upitna i nije lako realizovati projektne prijave za novčane državne konkurse u Sloveniji, kao što su konkursi Javnog fonda Slovenije za kulturu itd. Mi smatramo, da tamo gde celu godinu plaćamo poreze i druge godišnje dažbine, bar mali deo toga novca treba da dobijemo nazad, ali istini za volju – najčešće nije tako. Na konkurse koje objavljuju Srbija i Srpska ne konkurišemo, pošto smatramo da je pametnije taj novac usmeriti našim srpskim društvima Kosova i Metohije. Valjalo bi da oni naprave neki izlet po maticama i da srpska deca sa Kosova i Metohije bar malo zaborave na strah svog životnog okruženja. Trenutno vrlo uspešno, na osnovu donacija, radi naša Akademija UEASNU.
A sve je stvar volje i želje. Naša velika želja jeste očuvanje srpske zajednice, jezika, kulture i nacionalnog identiteta u Sloveniji. Za to su potrebne dobro osmišljene i čvrste veze sa Srbijom i Srpskom. Jedni drugima možemo da pomognemo, da se održimo. A bez kulture – ničega nema, čovek bez kulture ostaje go, bez korena, bez nade, bez smisla, bez duhovnosti. Onda sebe prestaje da doživljava i naziva Srbinom, onda prihvata da bude Slovenac, Nemac, ili nešto treće. To je razlog, zašto se borimo, pre svega, za kulturu. To je razlog zašto ulažemo u nagrade za nauku, kulturu, umetnost. Nastavićemo da se bavimo time.
IZVOR: Pečat
