Bez prava na slike, knjige, novine

0
597

Na najbesmislenijoj od svih bolesnih balkanskih granica, koja razdvaja jedan svet, jednu kulturu i njeno shvatanje, umetnost ne prolazi

„Ima jedna vaša slika. U kola je, da vidite”, govorio je na lošem srpskom jeziku sredovečni Albanac u Domu kulture „Gračanica”. Istoričar umetnosti Nebojša Jevtić video je na zadnjem sedištu automobila ulje na platnu. Boje slikarske škole nastale u Prištini, jedva vidljivi spomenik na Gazimestanu, slikar je Ljubiša Tanasković. Pitanje gde je našao sliku nije razumeo, ali je znao da tu sliku može prodati samo Srbima, „da se ne baci”. Na kraju su se pogodili oko cene i umetničko delo je sačuvano.

Godinu dana kasnije, tihi i uzdržani stvaralac i kulturni radnik Ljubiša Tanasković sreo se sa svojim delom. U tom susretu nije mogao da sakrije drhtanje ruku, nije želeo da ima svedoke tog susreta. Bile su zadušnice, a on se sreo i sa svojim radom i bivšim životom. U njemu je Ljubiša, rođeni Prizrenac, stigao da bude umetnik, da studira lepe umetnosti u Lionu, da dobije zvanje specijaliste likovne umetnosti u Marseju, da bude nastavnik i direktor Galerije umetnosti u Prištini.

Za razliku od mnogih, on se trudio da bude nevidljiv i tih, da radi za druge, i oko drugih. Kroz njegovu galeriju prošli su Sava Šumanović, Mića Popović, Dragan Mojović, Savo Rakočević i svi značajni slikari Kosova i Metohije. U svemu je bio čovek grada, zato je posle rata odlučio da ne ide iz Prištine, a onda su ga u Goleškoj ulici 5. avgusta 1999. otela trojica pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova. Slike iz podruma u kome je bio zatočen ostale su samo za njega, a znanje o tome ko ga je oteo bilo je deo osmeha čoveka koji je preživeo.

Ostao je direktor Galerije, slikar i umetnik koji za sebe nije uradio ništa. Godinama je pisao Ministarstvu kulture da ga razreše funkcije direktora Galerije, čiji su se radnici pretvorili u raseljena lica, a on je održavao minimum rada. Na zadušnice je uzeo svoju sliku i otišao.

Godinu dana kasnije, umro je Ljubiša Tanasković, tiho i nikome na teretu. Njegova supruga sakupila je slikarsku zaostavštinu, i u martu ove godine, u Kući Đure Jakšića u Beogradu, organizovala izložbu „ Svet moje slike”. Oko te slike skupio se jedan nestali grad, njegovi slikari, pisci, sveštenici, urbani svet, raseljena porodica. Na centralnom mestu stajala je ona pronađena slika i umetnikova i porodična želja da se u Gračanici, u Domu kulture organizuje ova izložba.

Sa pozivnim pismom iz Gračanice, sa spiskom radova i pečatom Kuće Đure Jakšića stiglo se do prelaza Jarinje i povratka umetnika u zavičaj. Ljubazni carinik Đingiz uzeo je papire i otišao, zatražio najavu izložbe iz Opštine Gračanica, i kad mu je objašnjeno da će najava odmah stići, uz osmeh je rekao da se ona mora slati Ministarstvu, a da Ministarstvo obaveštava njega: „Procedura!”. Objašnjenja, molbe, pozivanje na ranije prolaske sa slikama završavaju se smirenim pozivanjem na zakone. Sati prolaze, a slikar Ljubiša Tanasković ni mrtav ne može u svoj zavičaj.

Na najbesmislenijoj od svih bolesnih balkanskih granica, koja razdvaja jedan svet, jednu kulturu i njeno shvatanje, umetnost ne prolazi. Mora se nazad u Rašku, u dom profesora Vladana Virijevića i Dejana Koturanovića, direktora Centra za kulturu „Gradac”. Tu će Ljubiša „sačekati” povratak u zavičaj, a carinik Đingiz je završio svoj posao. Na Jarinju, usred kanjona, u pustari – plandištu divokoza – umetnost neće proći. Ove granice, koje se svakim danom dograđuju i opremaju sredstvima zaštite, propuštaju drogu, oružje, kriminalce i krijumčarenje ljudi, ali su hermetički zatvorene za prolaz normalnih vrednosti.

Godinama knjige ne mogu stići na Kosovo i Metohiju. Neki nevidljivi etnički poštar, specijalista za literaturu i bibliotekarstvo, negde u Prištini, vraća ili baca knjige na srpskom jeziku i ćirilici. Za protekle četiri godine u gračanički Dom kulture stigla je knjiga pisca i novinara Vojkana Ristića iz Vranja i časopis „Luča” iz Subotice. Ristićev roman „Engleski izdavač” štampan je latinicom i čudnog je imena, a „Luča” je tanka kao pismo, pa su promakli cenzoru u Prištini. Kako je moguće da su se 1539. godine, osamdeset godina posle Gutenberga, ovde štampale knjige, a danas oni koji baštine to nasleđe ne mogu dobiti knjigu na svom jeziku i pismu?

Nevidljiva gvozdena zavesa je oko nas, od 24. novembra 2018. Srbi na Kosovu i Metohiji su jedini evropski narod koji nema pravo na novine. Zabranjeno mu je čitanje novina. Uvedene su takse, i svet što je u Osmanskom carstvu imao glasilo, koje se zvalo „Carigradski glasnik”, više ne čita štampu na svome jeziku. Ta štampa je deo života, na groblju u Goraždevcu, na fotografiji je čovek, ispred kog se nalazi neotvorena Politika, s njom ispod ruke je otet Đorđe Cvijanović u Prištini, 1999. godine.

Pre Drugog svetskog rata, u selu Svračak kod Vučitrna, izlazilo je „Seljačko kolo” urednika Adama Pribićevića, imalo je 4.000 pretplatnika, čitali su ga i Albanci. U doba, kako to danas Albanci tvrde, srpske prevlasti, uoči sukoba 1999. godine, Albanci su imali 18 dnevnih, nedeljnih i mesečnih publikacija, danas ih imaju jedva sedam, sa sveukupno 3.000 prodatih primeraka, dok se srpski list Jedinstvo deli besplatno po getima, gotovo ilegalno.

Granica je po svojoj prirodi sredstvo represije, na njoj su čuvari besmislenog sistema, i zaštitnici antivrednosti. Na njoj je ljubazni carinik Đingiz na Jarinju podržao otmicu Ljubiše Tanaskovića iz 1999, deceniju kasnije učestvovao u prodaji njegove ukradene slike i konačno ga, sa svim što je uradio, posle smrti zaustavio na granici. Đingiz mora jednom otići, on je danas mera naše slobode.

Stalno i neprekinuto oduzimanje ljudskih prava dovelo je desetine hiljada Srba u institucionalni geto, oko njega se nalaze službenici koje sistem usmerava da dovrše ono što je oružje započelo. Kako je moguće da se dvadeset godina od rata nekome može zabraniti susret sa slikama? Problem je malo dublji, jer naša kultura i duhovnost ovde čuvaju izuzetne slike, još od 13. veka i od tada su one naša najvažnija galerija. Hektari fresaka su veći i važniji od svega što smo uradili i što i danas možemo da pokažemo. Zbog toga su posle svih prepreka, administrativnih prelaza ili granica, slike Ljubiše Tanaskovića ipak stigle u Gračanicu.

SVETLOST I LjUBAV
Memorijalna izložba Ljubiše Tanaskovića „Svet moje slike” otvorena je sinoć u Galeriji Doma kulture „Gračanica”. Rodna Sredska i obližnji Prizren, ali i Priština su više od onoga što se očima može videti – oni su duboko lična himna večne ljubavi, oni su najdublja misao koja oblikuje i određuje čitavo biće, utkana svetlost i mistična vatra duha, što transformisano u likovnu azbuku veoma rečito progovara iz Ljubišinih slika, rekla je o Tanaskovićevim slikama istoričarka umetnosti Vesna Todorović. Izložbu je otvorio pisac Petar Sarić.

Živojin Rakočević
Izvor: Politika

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime