Na jedno od Vučićevih preterivanja nasmejao se samo njegov savetnik, Nemac. Drugi nisu smeli da se smeju, ili veruju da će Srbija zaista uskoro stići Italiju i Francusku. I kome je sad do smeha.
Ni dve nedelje nisu prošle otkako je javnost obaveštena o najboljim rezultatima u novijoj srpskoj istoriji, koje je u prvih 100 dana postigla druga vlada premijera Aleksandra Vučića, a građanima je iz Kuće velikog brata poručeno da zašilje olovke i naoštre se za 9. april, za nove predsedničke, a bogami i vanredne parlamentarne izbore. Kako je krenulo, Srbija bi uskoro mogla da bira parlament i vladu za svako godišnje doba.
I da se zna, ne mislim da su vanredni parlamentarni izbori potpuno besmisleni, da nema nijednog razloga da građani za samo pet godina čak četiri puta izlaze na birališta. Pa, ljudi, ako je druga Vučićeva vlada bila neuporedivo bolja od prve, mora biti da će treća biti još bolja. A tek četvrta, peta… Ima, bre, da nam se zavrti u glavi od izbornog ringišpila. A kada im se mnogo zavrti u glavi, ljudi gube orijentaciju i više nisu sigurni da li su skrenuli na pogrešan put, ili idu u dobrom pravcu, samo ne mogu baš potpuno da se kontrolišu.
Dodatni razlog za treće vanredne izbore za samo 36 meseci je što će nova vlada još neko vreme za sve probleme, a nije da ih nema, moći da optuži bivšu vlast. A i većina više voli da meri rep mrtvom vuku -manje ih boli glava ako za probleme optužuju bivšu vlast, a ne aktuelnu.
Uzaludni su i pokušaji da mi se objasni da se u svim normalnim državama parlament bira na četiri godine. To bi, kao, trebalo da bude nekakav krunski dokaz protiv izbora. U redu, poverovaću u to, ali tek kad mi neko dokaže da živimo u normalnoj državi. Do tada, taj argument ne pije vodu, već rakiju, a od nje ume da se pobrljavi.
Najveći razlog za istovremene izbore je, ipak, duševni mir budućeg premijera. Tim pre što je Vučić nedavno poručio da ne dolazi u obzir da ostane premijer ako pobedi kandidat opozicije za predsednika. Protivljenje kohabitaciji objasnio je vrlo slikovito: „Dok Vlada radi, taj neko bi sedeo i svakog dana nešto zvocao. Imao bi sva prava, nikakve obaveze. Neću predsednika koji zvoca!“
Stvar je, dakle, vrlo jednostavna – premijer neće predsednika koji zvoca. Ali, šta ako u aprilu predsednički kandidat SNS-a bude baš Vučić i ako pobedi? Veruje li iko da novi predsednik ne bi stalno zvocao premijeru? I šta bi onda premijer trebalo da uradi? Ako ni on ne bude mogao da izdrži da mu predsednik zvoca, eto vanrednih izbora svakog meseca, pa ćemo bar po nečemu biti svetski rekorderi.
I neki lokalni političari misle da će biti opštih izbora, pa koriste svaku priliku za promociju. „Šampion“ je gradonačelnik Kraljeva Predrag Terzić, svečano je pustio u rad – obični semafor. Ovom investicijom zasenio je i ministra rada Aleksandra Vulina, koji je prošle godine u Apatinu pustio u rad novi lift.
Vulina po nečem drugom niko, nažalost, neće moći nikada da pretekne. Komentarišući neljudski odnos rukovodstva Jure, koje je Violeti Petrović odbilo da produži ugovor o radu na određeno vreme, iako je teško bolesna, rekao je da je Jura „postupila u skladu sa zakonom“.
Ključni problem je što Vulin ne shvata da u ovom slučaju nije ni bitno da li je neko nešto uradio u skladu sa zakonom ili protivno njemu, već što resorni ministar nije ni pomislio da možda „njegov“ zakon nije dobar, čim omogućava i ovakve neljudske postupke. Na sreću, posle velikog pritiska u javnosti, Jura je vratila Violetu na posao. I Vulinu je bilo „drago“ što je korejska kompanija tako postupila, iako je zakon na to ne obavezuje.
I onda se neko pita što i Vulina i Juru bije loš glas. Kako i ne bi kada je Vulinu od sudbine bolesne radnice važnije da se slučaj ne politizuje. Ma kakva crna politika? A gde su u ovoj priči ljudskost i društvena odgovornost? Ili ni toga nema ako tako zakonom nije strogo propisano?
Za kraj, pitanje: ko je, po vašem mišljenju, najhrabriji u Srbiji? Iako mnogi za njega verovatno nisu ni čuli, to je Jerg Heskens, jer je jedini saradnik (savetnik) premijera, koji se usudio da se glasno nasmeje na neka od njegovih preterivanja. „Dižem lestvicu za stopu rasta bruto domaćeg proizvoda u 2017. na četiri odsto i uz tu stopu Srbija će stići Italiju i Francusku“, izjavio je Vučić u Vršcu.
Heskens se samo nasmejao. Ili, samo se Heskens nasmejao. Drugi očito nisu smeli da se smeju ili, možda, bezrezervno veruju da će Srbija zaista uskoro stići Italiju i Francusku. E baš zato ni meni više nije do smeha.
Milan Ćulibrk
Srpski kulturni klub
