Bio sam hrvatski zatočenik u logoru Lora… (4)

OPROŠTAJNO MALTRETIRANJE

Jedno predvečerje,  zadnjeg  dana  boravka  u „Lori“, u  ćeliju  je  ušao  neko  od glavnokomandujućih  i  saopštio  nam:

„Večeras  ću  doći  da  popijemo  kafu!“

Zamišljao sam  da  će  doći  da  nas  ispituje,  ali  u  ne   koj  posebnoj  prostoriji,  te  da će  tu,  naravno,  piti  i  ka   fu. Ali,  neće  to  biti  normalna  kafa,  nego  nešto  užasno gorko  i  crno.

Fejzu i  mene  izvode  u  hodnik,  gdje  su  već  bili  ostali  logoraši. Tu  su  već  bila četvorica  logorskih  straža   ra. Jedan  je  u  rukama  držao  komade  platna  od iscijepanog  čaršafa. Moram  priznati, i  napomenuti,  da  je  to  onaj  policajac  što  me nikada  nije  udario,  kao  što  nije  ni  ostale,  po  priči  logoraša.

Vezali su  nam  oči  tom  krpom, a  ruke  prekrstili  na   prijed  i  vezali  žicom. Potom  su nas  vratili  u  ćelije. Da  bih  se  snašao  u  prostoru,  prvo  sam  napipao  cijev  od radijatora,  a  onda  i  Fejzu. Tako  sam  spoznao  da  smo  skupa. Zajednički  smo  čekali šta  će  se  dalje  dogoditi. Iščeki   vanje  se  oteglo,  minuti  su  bili  predugi. Očaj  i neizvje   snost  su  nam  uništavali  preostali  dio  nervnog  sistema. Šta  li  će  dalje  sa nama  biti? Kao  da  su  nas  pripremali  za  smaknuće. Da  li  to  ispijamo  poslednju  čašu gorčine  i  da  li  je  to  ona  najavljena  kafa?

Odjedanput smo  na  vratima  čuli  čagrljanje  krekuna. Neko  je  iznenada  ušao. Osjetio sam  da  mi  taj  neko  odvezu   je  ruke. Onda  ih  je  prebacio  na  leđa  i  pojačanim komadom  žice  vezao  jače  i  čvršće. Čuo  sam  pitanje:

„Šefe,  jeli  ovo  dobro?“

„Jeste. Tako  svakoga  svežite  i  dobro  provjerite!“

Kada su  izašli,  zavladala  je  grobna  tišina. Razne  misli  naviru, a  one  su  zloslutne. Sada  još  ubjedljivije liči na  to  da  nas  negdje  vode  u  neku  jamu,  pa  nas  ovako  pa kuju  da  se  ne  možemo  opirati.

Ne znam  koliko  smo  dugo  čekali. A  onda  se  začulo  nekakvo  lupetanje,  galama, odnosno  urlikanje. Bila  je  to  grupa  batinaša,  ko  zna  kolikog  sastava,  koji  su  upali u naš  odjel  kao  razularene  zvijeri. Slobodno  se  za  njih  mo   že  reći  da  su  manijaci, pijanice,  krvopije,  drogeraši,  a  sve  skupa  srbomrsci.

Od straha  smo  skočili  na  noge  i  zbili  se  jedan  uz  dru   goga  pitajući  se:  ko  su  ovi ljudi  i  kakve  su  im  namjere?

Upali su  u  prvu  ćeliju  koja  im  se  našla  na  putu. Po   čeli  su  lomiti  ljude. Čuo  sam zastrašujuće  krikove. Na   ši  su  jaukali,  vrištali  i  stenjali. Krici  mučenika  po   miješani sa  dželatovim  psovkama  i  galamom  bili  su  pra   vi  pakao  i  ludnica. Bilo  je  jezivo slušati,  kamo  li  u  toj  vatri  gorjeti.

U jednom  trenutku  smo  osjetili  da  su  kasapi  promi   jenili  ćeliju  i u  toj  sledećoj radili isto  kao  u  prvoj. Po  narednim  zvukovima  sam  osjetio  da  smo  mi  sledeći  na  redu. Sada  je  još  gore  kada  znamo  šta  nas  čeka. Kao  jagnje  pred  vukom,  sav  sam  se ukočio. Zavukao  sam  se  u  ćošak  da  bi  mi  prišli  samo  sa  jedne  strane  i  tako  dobio manje  udaraca.

Dolazimo i  mi  na  red. Upada  nekoliko  batinaša. Mlate  svim  i  svačim  ispuštajući gromoglasne  psovke  i  prijetnje. Jedan  od  njih  me  zgrabi  i  negdje  odvuče,  vjero vatno  na  sredinu  ćelije. A  ja  se  toliko  spremao  i  zbijao  u  ćošak. Počeo  me  je okretati  oko  sopstvene  ose,  kao  kada  se  djeca  igraju  „ćorabake“. Udarci  pljušte jedan  za  drgim  i  istovremeno  od  nekoliko  batinaša  po  svim  dijelovi   ma  iznemoglog tijela.

Uz zastrašujuću  viku  i  psovku  tukli  su  me,  uglavnom  po  vitalnim  dijelovima  tijela. Na  sebi  sam  osjetio  ša   ke,  palice,  toljage,  lance,  držalice,  čizme… Bacali  su  me kao  loptu,  od  jednog  do  drugog  batinaša. Padao  sam  na  pod, a  oni  me  dizali  kao perušku. Udarcima  mi  nisu  do   zvoljavali  ni  da  padnem  na  pod. Ko  zna  koliko  sam puta  gubio  svijest  i  koliko  su  me  puta  oni  vratili  u  stvar   nost  drmusanjem  i šamarima. Dok  sam  bio  u  svijesti,  na   ročito  u  početku,  trudio  sam  se  da  što  više ostanem  na nogama,  što  je  bilo  nemoguće. Nije  to  prva  tuča  da  je  mogu  izdražati, a  ovaj  put  sam  svezan  sa  rukama  nazad,  pa  je  mnogo  teže  uspostaviti  ravnorežu. Jedinstven  zaklju   čak  svih  logoraša  je:  ostati  na  nogama  što  duže,  jer  ako  padneš to  im  daje  neku  dodatnu  snagu,  volju  i  apetit  da  još  više  i  žešće  tuku. Jednostavno  se  ostrve,  kao  zvi   jeri,  kada  vide  svezana  i  palog  čovjeka  koji  leži. Šu   tirali  su  me,  gazili,  skakali  po  meni,  posebno  kada  bi  se  našao  na  podu. Ponekad  sam  pokazivao  znake  života,  osjećao  udarce  i  čuo  psovke, a  ponekad  bio potpuno  is   ključen,  pa  nisam  ni  znao  šta  se  oko  mene  dešava.

„Zašto  si  došao  u  Split? Ako  još  jednom  dođeš,  ubit  ćemo  te  na  licu  mjesta!“ reče jedan  od  zlikovaca  ka   da  me  je  drmusanjem  vratio  u  svijest.

Sve je  to  propraćeno  psovanjem  srpske  i  četničke  majke,  kao  da  sam  ja  u  Split došao  svojom  voljom  i  sa  pu   škom  u  ruci.

Isto ovo  je  prošao  i  Fejzo. Nismo  se  mogli  vidjeti,  ali  smo  znali  da  su  nas  tukli naizmjenično  i  istovreme   no. Iste  smo  nevolje  doživljavali  i  jednako  se  osjećali. Uvidjevši,  valjda,  da  smo  obične  vreće  na  podu  i  da  više  nemaju  gdje  udarati, ostavili  su  nas  polumrtve  i  prešli  u  sledeću  ćeliju. Vjerovatno  su  imali  namjeru  ili zadatak  da  sve  zarobljene  srede  i  da  od  nas  naprave  žive  bogalje. Više  smo  bili  za groblje  nego  za  bolnicu. Ni  obrvom  nisam  mogao  mrdnuti. Jedva  sam  uspio  dozva ti Fejzu  da  mu  se  javim  i  da  provjerim  da  li  je  živ. Oda   zvao  mi  se  i  nekako dopuzao  do  mene. Dodirivali  smo  se  povremeno  da  se  uvjerimo  da  smo  pri  svijesti. Bio  je  to  naš  nemušti  razgovor,  kao  da  smo  na  taj  način  jedan  dru   goga  tješili  i liječili. Dodir  nam  daje  posebno  pouzda   nje  i  ohrabrenje. Ostali  smo  u  tom  položaju sve  vrijeme  do  njihovog  ponovnog  dolaska,  jer  se  nismo  mogli  pomak   nuti,  kamo li  ustati. Tijelo  je  isprebijano, a  ruke  vezane  na  leđa. Naš  položaj  je  zavisio  od  njih, pa  ako  im  treba   mo,  neka  nas  podižu  i  nose  gdje  hoće,  a  ako  hoće  još  da  nas tuku,  neka  to  rade  dok  ležimo. Gdje  li  je  krajnja  granica izdržljivosti?

Prethodni delovi:

1. Bio sam hrvatski zatočenik u logoru Lora…
2. Bio sam hrvatski zatočenik u logoru Lora… (2)
3. Bio sam hrvatski zatočenik u logoru Lora… (3)