„Biti američki neprijatelj je opasno, ali biti američki prijatelj je pogubno“

Dali smo (skoro) sve da postanemo prijatelj Sjedinjenih Država, a za to smo dobili (skoro) ništa

U istinitost maksime Henrija Kisindžera uzetog za naslov ovog teksta lako će se uveriti onaj koji, makar i ovlaš, pregleda upravo potpisane sporazume  u Beloj kući. Dok smo mi bili zabavljeni našim jadom (čitaj: da Izdajnik ne postane Veleizdajnik i potpiše priznanje Kosova), dobili smo nekoliko udaraca ispod pojasa (ako ne i prostrelnih rana) u  vidu tačaka sporazuma  koje se uopšte ne tiču Kosova i Metohije.

Iako u ovom trenutku nije do kraja jasno dokle smo (po)klekli po pitanju raspetog Kosova i Metohije (ne znači li mini-šengen samo udruženje država  ili i  oblasti/regiona?), po svim ostalim pitanjima možemo proglasiti kapitulaciju dosadašnje politike Srbije. Jednom rečju, dali smo (skoro) sve da postanemo prijatelj Sjedinjenih Država, a za to smo dobili (skoro) ništa – eventualno da sada nećemo priznati ono što i inače nikad ne smemo priznati.

Za čije babe zdravlje

Ako na brzinu i taksativno pogledamo tačke van „ekonomskih kosovsko-metohijskih tema“, možemo zaključiti:

Osma tačka „diversifikacija izvora energije“ – ne znači ništa osim „ne kupujte gas samo od Rusije“. Uostalom,  u živom prenosu  Aleksandar Vučić se okrenuo Marku Đuriću i podsmešljivo rekao: „Da ne pričam sad da su hteli da napišu od koga tačno da ne kupujemo gas.“ I sad predsednik Putin može da pozove onoga kome je okačio orden sv. Aleksandra Nevskog da otvore šampanjac i nazdrave ovoj velikoj srpsko-ruskoj pobedi!

Deveta tačka govori o „dobavljačima“ 5G mreže – ako nisu „provereni“ (čitaj: ako je Huavej) onda ili ne uzimaj ili gasi ako si uzeo. Sigurno će predsednik Si zahvaliti na ovome svom „bratu Vučiću“.

Jedanaesta tačka govori o religijskim slobodama, čak se pominju poštovanje „zakonskih presuda prema SPC“, ali i  restitucija žrtvama Holokausta: hoćemo li i sa ovom bedastoćom izaći pred žrtve Pokolja (genocida nad Srbima u NDH?)

Trinaesta tačka  govori  da  će  se  „obe  strane“  boriti  da  69 (možda  i  simboličan broj,  ne?) država  prestanu  da  zakonski  kažnjavaju  homoseksualnost. Slutnja  mi  je  dublja od  nade  da  među  onima  koji  nisu  priznali  Kosovo  ima  dosta  koji  upravo  ovako gledaju  na  homoseksualnost. Nije  dovoljno  ni  što  je  predsednik  Vlade  deklasirani pripadnik  „nestandardne  seksualne  orijentacije“,  nego  treba  i  drugima  da  guramo prste  u  oči?!

Četrnaesta tačka  govori  o  označavanju  Hezbolaha  kao  terorističke  organizacije. Hezbolaha?!  Nije  li  reč  o  Kosovu  i  Metohiji,  ne  bi  li  tu  trebalo  da  stoji: „Obe strane će  Oslobodilačku  vojsku  Kosova  tretirati  kao  terorističku  organizaciju“? I  kakav problem  mi,  Srbi,  imamo  sa  Hezbolahom? Jedino  ako  nam  je  dojadio  „miran  i sladak  život“  pa  bismo  i  ovu  bedu  da  natovarimo  na  vrat… A  sigurno  da „hezbolaši“  ne  šalju  (kao  brat  Putin)  šampanjac  nego  nešto  drugo.

Poslednja,  šesnaesta,  tačka  različita  je  u  beogradskoj  i  prištinskoj  verziji,  ali potcrtava  utisak  da  je  ovo  više  sporazum  sa  državom  Izrael  nego  sa  SAD! Srbija će premestiti  svoju  ambasadu  u  Jerusalim, a  Kosovo  i  Jerusalim  će  se  uzajamno priznati. Pogađate:  opet  je  Srbija  „na  dobitku“!

Nevidljivi papir

Analiza i  realizacija  onih  „ekonomskih“  tačaka  sa  južnom  srpskom  pokrajinom  još  će pokazati  koliko  smo  i  tu  „na  dobitku“. Ono  što  najviše  brine  zapravo  je  osećaj  da nam  tu  nisu  sve  prikazali  i  da  bi  mogli  biti  u  pravu  oni  glasovi  (poglavito  iz Prištine)  da  će  ovde  biti  reči  o  upumpavanju  para  (i  prelasku  na  „svetlu“  američku stranu  –  vidi  gornja  razmatranja), a  da  je  priča  o  priznavanju  i „sveobuhvatnom sporazumu“  dogovorena  ali  ne  i  saopštena. Nešto  je  o  tome  počela  da  zbori znamenita  Jelena  Milić  u  maratonskom  programu  TV  Pink,  ali  je  naprasno  prekinuta. Poznati  zagovornik  razmene  teritorija,  Hašim  Tači,  takođe  je  pozdravio  potpisivanje sporazuma. Te,  doista  posredne,  naznake  govore  da  je  zaista  američki  plan  podela onog  što  je  naše  na  „naše“ i „njihovo“. I  da  bi  on  mogao  biti  prihvaćen  (ili nametnut).

Reporter: „Did they sign an agreement with each other or did they sign an agreement with the US?“

Richard Grenell: „They did not sign with the US. We’re not a signature.“

Reporter: „President Trump signed something. We watched him.“

Ric Grenell: „Yeah, correct.“ pic.twitter.com/IefkBBzRoK

— The Hill (@thehill) September 4, 2020

 Apel za  anatemu

Nama su,  nema  dvojbe, „sužene  mogućnosti“ (Džoni  Štulić). Ostaje  nam  da  umnožimo molitvu,  zbijemo  redove  i  setimo  se  da  nam  je  ostalo  najmoćnije  oružje  –  krivična prijava  Bogu. Sledeći  svoje  slavne  pretke  iz  1937. godine  i  Konkordatske  krize, SA Sabor  SPC  trebalo  bi  da  svakom  (potencijalnom)  učesniku  u  predaji  svete  srpske zemlje  predoči  da  mu  istovremeno  sleduje  i  anatema  –  odlučenje  od  Svete  Crkve (ja  bih  dodao  i  svim  članovima  porodice,  sledeći  znameniti  stih  „rđom  kaplj’o  dok mu  je  kolena“). Ako  ne  smogne  snage  ovaj  Sabor, a  do  izdaje  dođe  –  uvek  to može  da  uradi  neki  sledeći  Sabor. Ili  Sinod. Ili  nadležni  episkop. Parohijski  sveštenik? Ako  baš  ne  nađe  za  shodno  niko  od  njih  –  analogno  sa  onim  da  svaki  kršteni hrišćanin,  ako  je  stanje  nužde,  možda  da  krsti  umesto  sveštenika  –  valjda  će  se naći  neki  laik  da  pošalje  Nebu  apel  za  odvajanje  žita  od  kukolja.

Čini mi  se  da  je  Dostojevski  rekao  da  ništa  tako  ne  otrežnjuje  kao  pogled  na vešala. Rekao  bih  da  ništa  tako  ne  odgoni  od  (vele)izdaje  kao  pogled  u  budućnost u  kojoj  si  večno  proklet!

Aleksandar Lazić
Izvor: Stanje Stvari