Molim nadležne, zamenike nadležnih, vd nadležnih, Presvetu Bogorodicu, Svetog Aleksandra, i sve svece da se ukinu alkoholičari po firmama, preduzećima, javnim ustanovama, školama, bibliotekama. Jer dosta je zajebano, kad te kolega (u nedovoljnoj dozi ili prekoračenoj dabome), presretne i sve ono što je hteo da ti kaže trezan, sune u facu bez uvoda!
Niti da se pobiješ s budalom, niti da ga prijaviš da je mrtav pijan pa ispadneš drukara, niti da odeš s posla uzimajući dan od godišnjeg!! Šta kad napade budaletina, zlih misli i dela, sa dugim stažom u nalivanju. Dal da ga čovek išamara, pametna nisam… Dobrom čoveku nekako i da oprostiš, al’ lošem pa pijanom, nemož’ brate!
Nemamo sudstvo, nemamo zakone, nemamo nadležne, nemamo stručnjake, nemamo preduzimljive, nemamo kompetentne, nemamo nepodmićene i nepodmitljive, ko da preuzme ovakve slučajeve?
Da neće možda modna ikona Dragica?
Da neće možda ministar rada što se naradio nije?
Da neće ministar zdravlja sumnjivih sklonosti?
Da neće Crkva sa masom dezorijentisanih, sitih i napitih islednika i izaslanika?
Da neće vaspitno-obrazovne institucije sa nezainteresovanim kadrom?
Ili da neće šačica nekad zainteresovanih, sada gladnih?
S obzirom na vanredne okolnosti, u situaciji kada nam ne gine hitna evakuacija (nekad se to zvalo emigracija) iz zemlje, biće sve više pijanih, mrtvih pijanih, mrtvih od posledica zloupotrebe alkohola. Biće tuče po kućama, firmama, ulicama, javnom prevozu, svadbama, kafanama dabome. Lečenje je sve i da pijandura prihvati terapiju, skupo, dugotrajno i neizvesno, a i više je alkosa nego kapaciteta u institucijama za lečenje i odvikavanje.
Oooooo, Sveti Aleksandre, pametan si, mlad i perspektivan, pravičan, neodoljiv, sit i trezan, nažvraljaj neki dekret, svega ti, spasi nas. Ubiše se deca od alkohola, pogiboše mladi na pragu života tek, pijani muževi ubijaju žene, udariće radnik na radnika, sin na majku, brat na brata. Znam, reći ćeš i od goreg ima gore, ali od gladnog, svega željnog a pijanog nema, smiluj nam se. Kome zelena polja i bujne planine, kome gradovi na vodi, kada struje i ogreva nema, kome brendovi kad su frižideri prazni?
Plačem nad svima pijanima, praštam im, pravdam ih da su od očaja flašu zavoleli…
Oplakujem zemlju ovu tužnu i pretužnu, suze sam davno istrošila. O nedaj mi Aleksandre da sutra plačem nad svojim sinom pijanim, i decom njegovom!
Nama ste dušu naživo iščupali, imajte milosti, dajte bar njima da zemljom ovom hodaju časno, da rakijom nazdravljaju kada diplomiraju, kada decu rađaju… Nemamo mi više presveti, čemu da nazdravimo, onako ljudski, s merom i merakom, imamo samo poriv kako da tugu, očaj i gnev ugušimo.
Milijana Barjaktarević
