Bitka na Košarama: Umire se dva puta – prvi put kada izgubimo život, a drugi put kada nas zaborave

2
80

Obeležavanje 23. godišnjice Bitke na Košarama, jun 2022. godine

Mi smo se vratili sa Košara živi. Najveći heroji su ti momci koji su za otadžbinu dali najvrednije što su imali, a to je život. Naš zadatak danas je da pričamo o njima, kaže potporučnik Petar Mišić, koji je sa Vojne akademije otišao u rat

Na današnji dan, pre 24 godine završena je Bitka za Košare. Potporučnik Petar Mišić, koji je sa Vojne akademije otišao u rat, teško je ranjen, a i danas se seća herojskog podviga 108 poginulih vojnika Vojske Jugoslavije.

„Umire se dva puta – prvi put kada izgubimo život, a drugi put kada nas zaborave, naš zadatak je da ne dozvolimo da heroji umru drugi put“, kaže Mišić za RTS.

Bitka za Košare počela je rano ujutru 9. aprila 1999. godine, a zvanično je završena 14. juna iste godine, kada se Vojska Jugoslavije, na osnovu Kumanovskog sporazuma sa snagama Kfora, povukla sa Košara. Povlačenje je proteklo bez incidenata.

Zapravo je bitka u rejonu Košara počela još 1997. godine, intenzivirala se 1998. a kulminirala 9. aprila pre 24 godine.

Svih 130 oficira, podoficira i vojnika Vojske Jugoslavije koliko ih je u zoru 9. aprila bilo raspoređeno duž 13 kilometara zone karaule Košare bez trunke oklevanja prihvatilo je borbu za odbranu Srbije.

Jedan od njih je komandir voda borbenih oklopnih vozila, potporučnik u penziji Petar Mišić, koji je Vojnu akademiju završio 1998. godine. Uživanje u završetku školovanja trajalo je samo tri dana.

Jesen pretnji 1998. godine

„Posle tri dana provedena kod kuće, prekinut nam je godišnji odmor i dobijamo poziv da se javimo u mesta službovanja u svoje jedinice. Mojoj 51. klasi mesta službovanja su bila na Kosovu i Metohiji“, seća se u razgovoru za RTS potporučnik Mišić.

Podseća da je 1998. na KiM bila ratna godina, i posle vrućeg leta sa mnogo oružanih dejstava dolazi jesen pretnji bombardovanjem našoj zemlji. U tom trenutku, kako kaže, mladi potporučnici iz školske klupe odlaze u sam centar ratnih dešavanja.

U Prištinski korpus te godine dolazi 100 potporučnika svih rodova, a cela klasa artiljerijskih potporučnika, njih 24, odmah po promovisanju u prvi oficirski čin, odlazi na Kosovo i Metohiju.

Inače, snage Vojske Jugoslavije u bici na Košarama činili su delovi 125. motorizovane brigade, 53. granični bataljon, vojna policija iz Beogradskog i Kragujevačkog korpusa, delovi 63. padobranske i 72. specijalne brigade i manjim delom dobrovoljci iz zemlje i inostranstva.

Mišić napominje da je broj potporučnika koji su došli na KiM bio veći, pošto su na tom terenu bile i jedinice koje nisu bile deo Prištinskog korpusa.

Dolazak u 52. Artiljerijsko-raketnu brigadu

U Đakovicu su došla šestorica potporučnika u 52. Artiljerijsko-raketnu brigadu PVO, na mesto komandira voda borbeno-oklopnih vozila BOV-3, jedan potporučnik pešadije dolazi u 53. granični bataljon i jedan potporučnik pešadije dolazi u Drugi motorizovani bataljon 549. Motorizovene brigade.

Da Vas podsetimo:  Albanizacija i kosovizacija SPC

Prema njegovim rečima, namena ovog oruđa je bila borba protiv dejstva iz vazduha.

Mišićev vod pripajaju 125. Motorizovanoj brigadi, i to u 3. borbenu grupu.

„Zadatak je bio dubinsko obezbeđenje granice u reonu karaule Košare – odbrana karaule od napada terorista sa teritorije naše zemlje, a u slučaju napada iz Albanije bili smo prva i najbliža jedinica koja je trebalo da pomogne graničarima“, objasnio je Mišić.

Položaj borbene grupe je bio u selu Batuša, koje se nalazi ispod karaule Košare, a do početka bombardovanja položaj je bio na brdu na ulazu u Batušu, a pored puta Đakovica – Peć.

Karaula je locirana na obroncima Prokletija, nedaleko od Đakovice i Dečana.

„Pod mojom komandom sam imao tri vozila sa poslugom koju je činilo četiri vojnika na svakom vozilu i kasnije po priključenju 125. Motorizovanoj brigadi, dobio sam još odeljenje pešadije – sa vodnikom i 10 vojnika“, kaže Mišić.

Imao sam 23 godine

Usledio je napad na Veliki petak, 9. aprila 1999. godine, kada je počela bitka za karaulu Košare.

Potporučnik Mišić ističe da je napad posle ponoći počeo na susednu karaulu Morina, a cilj je bio da se snage VJ odvuku na tu stranu, i time da se oslabi odbrana Košara i da potom glavni napad bude na Košare.

„Ali, zbog dobrih procena naše komande, taj lažni napad nije uspeo i naše jedinice su ostale na položajima koje su branile. Početak napada dočekujemo kao i do tada na položaju, na vozilima i spremni za dejstvo“, rekao je on.

U ranim jutarnjim satima, priseća se Mišić, dobio je naređenje da pošalje vozila na karaulu – da pomognu graničarima da odbiju napad terorista sa teritorije Albanije.

„Imao sam 23 godine, a moji vojnici približno istih godina kao i ja. Bilo mi je nezamislivo da ih samo pošaljem sa vozilima na zadatak, a da ja ostanem u Batuši na sigurnom. Jedan vojnik je ostao u bazi, a ja sa tri vozila i 12 vojnika krećem u pravcu karaule“, ispričao je Mišić.

Odeljenje pešadije sa vodnikom odmah polazi i zauzima zasebno mesto na visu Rasa Košares, koja je bila najviša tačka sa koje se kontroliše ceo prostor i prema Albaniji, a i prema unutrašnjosti naše države.

Prva jedinica koja stiže u rejon borbenih dejstava

Potporučnik Mišić je rekao da su krenuli u pravcu karaule i da su stigli relativno brzo u neposrednu blizinu karaule.

„Mi smo najbliža jedinica karauli i prva smo jedinica koja je toga dana stigla u rejon borbenih dejstava. Moja jedinica je na položaju kod karaule bila između 5.30 i 6 časova spremna za dejstvovanje. Položaj nije bio najbolji za nas, nismo bili zaštićeni, nismo imali pešadijsko obezbeđenje. Tada pored nas prolazi pinc (vozilo) sa majorom Dimčevskim. On je bio prvi starešina koji odlazi na karaulu pošto je napadnuta“, kaže Mišić i napominje da su tada samo mahnuli jedan drugom.

Da Vas podsetimo:  VLADIMIR JE SRPSKI LEDENI ČOVEK: Samo u šorcu po snegu i minusu osvaja planinske vrhove!

Dalje je ispričao da radio-vezom dobija uputstvo za pravac dejstvovanja, a to je vis Rasa Košares.

„Sve vreme dejstvovanja bili smo pod vatrom terorista. Pored nas prolaze naše jedinice, vojna policija, sanitet u pravcu Batuše sa ranjenima. U toku prepodneva prvo preko radio-veze, a zatim i od jedinica koje prolaze dobijam informaciju da je na putu prema Batuši, kojim smo mi prošli u zasedu upao major Šljivančanin i tom prilikom mu je poginuo vozač, a on je ranjen“, rekao je Mišić.

Dolazi noć, pa je jasno, kako kaže, da ne mogu tu zanoćiti.

„Na otvorenom smo, bez zaklona, na nepreglednom terenu, bez pešadije koja bi nam obezbedila položaj. Tražim prvo uputstva za dalje moje postupke, a potom i dozvolu da se vratimo u Batušu. Dozvolu dobijam i mi počinjemo da spremamo vozila za pokret, okrećemo se, pakujemo i stajemo u kolonu“, rekao je Mišić.

BOV u kome je bio potporučnik Mišić je bio drugi u koloni, zbog mehaničke neispravnosti, a savest mu nije dozvoljavala da sedne u ispravno vozilo, a da vojnici budu u neispravnom vozilu.

Neverovatna je tišina, ništa se ne čuje

Pred polazak, iz šume dolazi komandir karaule Košare i traži da se sa Mišićevom grupom spusti u Batušu. Razlog dolaska je, kako je ispričao komandir, da su vojnici na karauli ostali bez municije, hrane i ostalih sredstava i da je on krenuo po to.

Mišić od komande traži uputstva šta da radi, a komanda mu prepušta da sam reši situaciju.

„Moja dilema je trajala par sekundi. Rekoh mu da sedne u moje vozilo. Pre kretanja smo razradili sve moguće varijante i događaje koje mogu da se dese. Znao sam da moramo proći mesto gde je ranjen major Šljivančanin i gde je vojnik poginuo i da postoji mogućnost da je njihovo vozilo još na putu, čak da je sa njim preprečen put“, priseća se Mišić.

Ako to bude tako, navodi, naređenje je da se prvi BOV nasloni na pinca i da ga odgura s puta i tako napravi prolaz.

„Pošto postoji mogućnost da negde uz put budu teroristi i upadnemo u zasedu, naredio sam vojnicima da uz put pažljivo sve osmatraju i prate, šlemovi su bili svima na glavi, pešadijsko naoružanje u rukama, otkočeno i sa metkom u cevi i spremno za vatru. Nišandžije na topovima su imali napunjene, zapete i otkočene topove i spremne za dejstvo bez komande u slučaju potrebe“, ističe on.

Prema njegovim rečima, naredba je bila da se strogo vozi po tragovima vozila ispred. Vozila su bila zatvorena hermetički i vozači su vozili pod periskopima, punioci su bili na svojim mestima u korpusu BOV-a, a iza leđa vozača.

Da Vas podsetimo:  “Genocidni dobrovoljci“ u Srebrenici

„Krećemo oko 16 sati i spuštamo se prema Batuši. Vozila su međusobno udaljena desetak metara. Dolazimo na mesto ranjavanja majora Šljivančanina. Pinc stoji preprečen na putu, ne možemo da prođemo. Prvi BOV se naslanja i gura pinca sa puta. Čekamo da se put oslobodi“, ispričao je Mišić.

Neverovatna je tišina, ništa se ne čuje, „od nas niko ne priča, vetar je stao da duva, čak je i kiša tada stala i ne čuje se kako kapi udaraju u metal, ne čuje se šuškanje vojnika, ne čuje se zvuk pomeranja naše opreme, samo čujete BOV-ove kako rade na leru u mestu“.

Prvi BOV se naslanja na pinca i gura ga sa puta. BOV se vraća u svoje tragove i kreću dalje.

„Prvi BOV odlazi, prelazi desetak metara, mi za njim, prelazimo desetak metara. I samo prasak, gazimo prednjim levim točkom na protivtenkovsku minu, posle delića sekunde, gotovo istovremeno, pogađa nas projektil ručnog raketnog bacača“, kazao je Mišić.

Pogodak ručnog raketnog bacača je otkinuo kupolu BOV-a i bacio je sa nama trojicom desetak metara, a protivtenkovska mina je otkinula prednji levi točak vozila i prevrnula ceo BOV težak oko devet tona na gornji deo.

Ništa ne boli, ne osećate strah

„Prva misao koja mi je prošla kroz glavu je bila da smo upali u zasedu. Kupola pada na zemlju sa nama, mi ispadamo. Pošto ne znam kako i gde sam pao, a oko nas su se čule detonacije i paljba iz pešadijskog naoružanja i dejstvovanje druga dva BOV-a, samo sam se skupio na mestu gde sam pao i sačekao par trenutaka da se orijentišem i povratim od siline detonacije“, napominje Mišić.

Za to vreme, posade druga dva BOV-a dejstvuju iz svog raspoloživog naoružanja, nišandžije su dejstvovale iz topova, a posluga iz pešadijskog naoružanja i vrlo brzo razbijaju terorističku grupu.

Kako kaže potporučnik Mišić, sve je trajalo vrlo kratko.

„Moji vojnici i nišandžije ukazuju mi prvu pomoć i prvim BOV-om spuštaju u Batušu do saniteta. U tim trenucima ništa ne boli i ne osećate strah“.

Povređeni su prebačeni u Đakovicu, zatim u Prištinu, Niš i na VMA u Beograd. Svi povređeni vojnici su se uspešno oporavili.

Mišić je ostao bez desne noge, tj. desne potkolenice, a levo stopalo mu je bilo teško povređeno.

„Mi smo se vratili sa Košara živi. Najveći heroji su ti momci koji su za otadžbinu dali najvrednije što su imali, a to je život. Naš zadatak danas je da pričamo o njima. Pošto se kaže, umire dva puta – prvi put kada izgubimo život, a drugi put kada nas zaborave, naš zadatak je da ne dozvolimo da heroji umru drugi put“, završio je svedočenje potporučnik Mišić.

2 KOMENTARA

  1. Ovo “ drugo umiranje “ je u toku i otjelovilo se u VELEIZDAJU !!! Sada ne umire samo KiM, već cijela Srbija. Ne moze tijelo prezivjeti bez srca. Nikoga i ništa ne smijemo zaboraviti, jer to znači
    smrt. Kada se oslobodimo VELEIZDAJNIKA , onih koji su se prodali
    “ petog oktobra” pa nadalje, ganjati će mo ih dok god postoji sjećanje na poginule na KiM , ali i u cijeloj Srbiji. Neće se moći sakriti nigdje na kugli zemaljskoj .Vratiti ćemo sve opljačkano.
    Sjećanje na poginulima izjednačiti sa “
    obavezom “ prema VELEIZDAJNICIMA , tako da se više nikad ponovno ne pojave !!!

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime