Bitka u Kumanovu i bezbednost Srbije

0
2638

Sve maske o tzv. evroatlantskim vrednostima i zalaganjima za demokratiju i mir na Balkanu su konačno pale. Ko ne veruje neka još jednom pročita najsvežije izjave zapadnih zvaničnika – od Jensa Stoltenberga, preko gospodina Hana, do Majkla Devenporta i Maje Kocijančič.

vojnici-Srbije-u-Nemačkoj
Vojnici Srbije u Nemačkoj

Ozbiljan teroristički nasrtaj u Kumanovu i okolini u izvođenju jednog od agregatnih stanja partnera i saveznika NATO i EU, koji je nama poznat pod univerzalnim nazivom OVK (sa čijim osnivačima naša Vlada uveliko završava predaju KosMeta), predstavljao je uvod i svojevrsno opipavanje pulsa i test u tzv. pretpolju (ili u pozadini) bojišta uoči glavne bitke, koja će se neminovno odigrati kao veći regionalni ili sukob globalnih razmera.

Zašto Kumanovo, a ne Tetovo, Gostivar, Debar i drugi makedonski gradovi na zapadu te zemlje, u konačnom, zašto ne Skoplje, koje, em je načeto nedavnim žestokim opozicionim nemirima, em ima najviše borbenih Šiptara i zbog čega upravo sada ovako ozbiljno puškaranje? Je li ovo početak stvaranja Velike Albanije? Ili je posredi presecanje „najslabije karike“ na putu tzv. Turskog gasnog toka (a što nije najslabija karika bankrotirana Grčka, koja je, usput, članica i pion NATO i EU, pod jarmom tvrdih statuta i jedne i druge organizacije, odakle je skoro nemoguće izaći bez ratovanja i velikih žrtava)?

Ili je posredi istiskivanje Rusije sa balkanskih prostora na kojima je ona, inače, prisutna taman onoliko koliko je bila i poslednjih 200 godina, a to je skoro pa simbolično, i strogo prema diplomatskim pravilima i uzusima? Ili sprečavanje njenog dolaska na Balkan (iako oni – Rusi, to je bar jasno na primeru Južnog toka, niti to čine napadno, niti su drski i subverzivni)?

Je li to možda obaranje Vlade „neukrotivog“ makedonskog premijera Nikole Gruevskog koji se „otrgao“ (više nego Fransoa Oland i Angela Merkel zajedno) kontroli britansko-američke sile, pa ga ne mogu drugačije maknuti sa scene? Ili je uzrok u predsedniku ove bivše jugoslovenske republike, Đorđu Ivanovu, koji se odvažio da putuje u Moskvu na Dan pobede (pa se i on „otrgao“ kontroli zapada, baš kao što se „otrgao“ i Toma Nikolić)?

I otkuda uopšte sukobi pripadnika naroda koji su ili članovi NATO-a (Albanija) ili su partneri u okviru najviših stadijum programa „Partnerstvo za mir“ (Makedonija i Kosovo*, čije su oružane snage nastale od OVK u režiji Alijanse, koja ih oblikuje, neguje, oprema i priprema za članstvo)?

Jer, svi znamo kako se u tom savezu i kod pripadajućih „partnera za mir“ neguje saradnja, zajedništvo, razumevanje, zajednička odbrana…

U celoj toj evroatlantskoj tragikomediji zvanična Srbija je ozbiljno zabrinuta zbog terorizma u BJRM, iako odnedavno ima najprivilegovaniji IPAP tretman NATO-a, sa sve pričama kojima nam probiše uši o miru, kolektivnoj zaštiti, zajedničkim vežbama, misijama, seminarima, radionicama. Da podsetimo – prema članu 1. „Okvirnog dokumenta“ za pristupanje programu „Partnerstva za mir“, koji se obavezno potpisuje u vidu međudržavnog ugovora, zemlje partneri zvanično prihvataju pripadnost evroatlantskom regionu i sferi uticaja NATO. Ko je skeptik u vezi ovoga, neka se sam uveri na sajtu Ministarstva odbrane.[i]

Naravno, bes se iskaljuje na nekakvim, navodno, otrgnutim naoružanim elementima, koji su pretnja miru i stabilnosti i navodno nisu pod ničijom kontrolom. I, tako, kao od šale i iz dosade, tumaraju Balkanom prelazeći državne granice, sa sve oružjem, municijom i borbenom opremom, kao da idu u šoping.

Ovo su pitanja i dileme, ali i istovremeno, već stotinu puta na tom fonu saopšteni pripremljeni odgovori i predviđanja (sve u stilu poznatih balkanskih proročica i astrologa) od strane ekipe dežurnih režimskih analitičara. Koji nikako da uđu u suštinu problema i da jasno definišu stvarne ciljeve, pozadinu i organizatore.

Još kada u toj papazjaniji citiraju (više puta, radi efekta, šta li) direktora VBA, sveže unapređenog brigadnog generala Petra Cvetkovića, koji je skoro pa preuzeo ulogu načelnika Generalštaba i ministra odbrane, ali i ostalih bezbednosnih i odbrambenih činovnika bliskih vrhovnom Vođi, koji su (gle čuda, i ne čekajući stav NATO kancelarije iz Birčaninove) postavili mere na srpsko-makedonskoj granici, onda zaista „nema“ razloga za zabrinutost. Samo još da sve to pije vodu i da ima veze sa stvarnim stanjem.

Jedinica Žandarmerije (koja tek treba da se reformiše, a o tome nam je govorio Amadeo Votkins, visokopozicionirani britanski obaveštajac, specijalni savetnik ministra Stefanovića i ekspert koji nam je pre 10-tak godina podesio Vojsku taman po meri kolonije) je na „svojim“ mestima, a dokle će izdržati u ulozi graničara, e, to ćemo videti. Jer, niti su obučeni (bar ne formalno, prema pravilima) za tako nešto, niti imaju dovoljnost snaga za toliki prostor, niti ima ko da ih menja na tim kao i na onim zadacima koji su im inače u nadležnosti. Ovo što sada rade (uz dužno poštovanje), a to je patroliranje granicom, najmanje je njihov posao. A videćemo i zašto.

E, sada, ima tu jedna nelogičnost koju napred navedeni eksperti nikako da do kraja rastumače – kakva je veza nedavnog vehabijskog napada u Zvorniku, u Republici Srpskoj, i ovoga što je počelo u BJR Makedoniji sa karaulom Gošince, a nastavilo se u Kumanovu? Velika Albanija, ipak, ne dopire do Drine, niti imaju nameru da je tako daleko proširuju.

Naravno da ima veze i to direktne. Evo i kako, nakon čega će, nadam se, biti jasno da sve napred navedene hipoteze i bajanje, nisu glavni cilj, niti uzrok, već moguća (i verovatna) posledica, odnosno prateći rezultat. Pa, kom’ opanci, kom’ obojci.

Scenario koji gledamo je proizvod američke „Strategije izazivanja i upravljanja krizama“ (pravilo Pentagona FM 100-5). Da bi se Ruska Federacija pred planirani veliki udar (recimo u proleće 2016.), uspešno izolovala (okružila) i ostavila bar bez evropskih i to pravoslavnih, dakle, prirodnih saveznika, koji bi mogli potencijalno predstavljati opasnost NATO trupama i to sa leđa i sa bokova (da ne govorimo o dobrovoljcima), a to su Srbija, Makedonija, Grčka i Bugarska (pritom, mislim na narodne mase, ne i na kolonijalne namesnike iz vrhova vlasti), potrebno je potpuno ih destabilizovati, potpaliti barut, izazvati lokalne ili (još bolje) manji regionalni rat na starim, „dobrim“ verskim, nacionalnim i separatističkim osnovama, kako bi se imali čime, naravno, kontrolisano zabavljati i svojim jadom baviti.

Da Vas podsetimo:  AFORIZMI-NAŠA SPREMNOST

To što će neko praviti Veliku Albaniju (koja, uzgred, uveliko već postoji i nije potrebno dodatno je formalizovati, niti je to Šiptarima toliko bitno, jer prelaze tamo-vamo kako im se prohte), neko ostati bez države (ili bar polovine teritorije) kao što je BJR Makedonija, a Srbija trajno izgubiti Kosovo i Metohiju (preko očišćenog severa i svih ostalih mera) i istovremeno se, ovako nejaka, tući po Bujanovcu i Preševu, pa redom, dalje, preko tzv. Sandžaka, i gledati preko Drine šta će se zbiti sa Republikom Srpskom, dok će Bugari već naći razloge da se pokoškaju sa ostatkom Makedonije, potpuno je nevažno iz vizure zapadnih kreatora i rezultat može biti ovakav ili onakav. Ali, glavni cilj će biti postignut – rat i novo klanje i to svi protivu svih.

Usput, jedan od važnijih ciljeva, ono što je iza zavese vidljivo (a znamo odakle dolazi takva projekcija i kako se realizuje), to je – nastaviti dalje otkidanje pravoslavnih, srpskih teritorija. Ko ne veruje u ovo, neka razmisli kako su nam u prošlosti otete teritorije zapadno od Drine, kako smo dobili montenegrinsku Crnu Goru i antisrpsku Makedoniju. Dakle, glavni cilj je isti onakav kakav je bio ne samo u srednjem veku, već i u doba Prvog i posebno Drugog svetskog rata.

Ukoliko sve napred navedeno nije projekcija i plan, zbog čega bi inače vrhuška NATO (EU) na čelu sa V.Britanijom i SAD, potpaljivala Balkan (ili je neko i dalje ubeđen da oni sa ovim nemaju veze) ako su poodavno sve te male državice (bez i sa zvezdicom), prvo stvorili i omeđili onako kako se njima prohtelo, a zatim stavili u kolonijalni jaram, koji se vrlo teško (ili nikako) skida? I nad njima, jednostavno, imaju doslovno punu kontrolu.

Dakle, Rusija je glavni razlog i cilj, ali, u širem geopolitičkom smislu i u vezi sa onim što se uveliko priprema a to je manji ili veći globalni sukob, koji će krenuti preko Ukrajine i baltičkih kvislinških tvorevina, moguće jednovremeno i iz pravca Poljske, uz paljenje Bliskog istoka i južnog krila na pravcu Kavkaza. Balkan u vezi sa tim ima tačno ono mesto i ulogu kao i u svim prethodnim ratovima. I, jednostavno, mora biti animiran na krvavi način, ali, dozirano.

*

Da se vratimo Srbiji i njenoj nacionalnoj bezbednosti i odbrani teritorije u ovom problematičnom trenutku i predstojećem, vrlo turbulentnom periodu.

Nakon obilaska Generalštaba Vojske Srbije 12.maja o.g. gde je, u društvu američkog ambasadora Majkla Kirbija, prisustvovao „Danu visokih zvanica“ na vežbi „LOGEX 15” [ii], premijer Srbije, Aleksandar Vučić je izjavio (i ne trepnuvši, a videćemo i zašto) – da je Srbija uvek spremna da reaguje na odgovarajući, odlučan i efikasan način, poručujući građanima da mogu biti spokojni kada je reč o bezbednosti. On je naglasio da naša zemlja radi na jačanju i vojnih i policijskih snaga, te da su u te svrhe ove godine nabavljene značajne količine pancirnih košulja i uniformi. On je izrazio uverenje da Srbiji ne preti opasnost jer je ona dovoljno jaka da odgovori na pretnje terorista koji su izazvali velike probleme u delu regiona.

(Navedena vežba se realizuje, inače, od 04. do 15.maja o.g. u organizaciji, obratimo pažnju, Evropske Komande oružanih snaga SAD, u saradnji sa predstavnicima Združenog generalštaba oružanih snaga SAD i NATO Komande. Otvorio ju je izaslanik odbrane SAD pukovnik Taft Blekbern, a direktor vežbe je izvesni major DŽošua Anderson. Dakle, naši oficiri i to visokog ranga ali i više drugih iz NATO i „partnerskih“ zemalja, kao što su Albanija i Hrvatska, postrojavani su upravo ovih dana od strane američkog majora usred zemlje Srbije, u kasarni Generalštaba na Banjici).

Dakle, premijer nam, baš kao i ministar Gašić i direktor VBA (koga su namerno gurnuli pred medije ovih dana, radi građenja popularnosti i menjanja negativne slike o vojnoj službi, ne bi li u zaborav nekako pale brljotine sa tzv. parade ponosa i višestruki sukob sa Zaštitnikom građana), poručuje da možemo mirno spavati i da je bezbednosna situacija pod kontrolom. I ne samo to, već da Srbija raspolaže nekim silnim (samo njemu valjda znanim) snagama, koje će, kako reče, „bez problema završiti posao“.

A da li je tako?

Recimo, mnogi (ako ne svi ili bar većina) su zaboravili da je Srbija (tačnije, sve Jugoslavije pre nje i SCG, još od doba kralja Petra Karađorđevića) imala izuzetne Granične jedinice. Verovatno najsposobniji sastavi Vojske, koji su popunjavani vojnicima tzv.prve kategorije na služenju vojnog roka i bili besprekorno obučeni, sa fizičkim i ostalim predispozicijama i specifičnim karakteristikama, u rangu (pa i višem od) pripadnika čuvenih specijalnih brigada kojima smo raspolagali, a kojih skoro 10 godina nema – 63. padobranska, 72. specijalna, 82. pomorski centar i PtOd „Kobre“. Graničari koji su u odbrani od oružane agresije 1999.godine, bili „prva linija, prednjeg kraja odbrane“ i ubedljivo najhrabrija vojska. Vrh, vrhova.

Zašto se ovoga prisećati?

Evo, došao je taj trenutak, kada nam preti konkretna opasnost (iako, za onoga ko je „imao oči da vidi“, taj trenutak nikada nije prestajao), a mi imamo neobezbeđenu (ili slabo osiguranu) državnu granicu, za koju, da tragedija bude kompletna, i ne znamo tačno gde se sve proteže.

Pa je tako zadatak sprečavanja prelivanja terorista iz Makedonije i sa Kosova poveren jedinicama Žandarmerije, čiji to posao nije.

Zašto je tako ako imamo jedinice Granične policije MUP-a, koje su nadležne za obezbeđenje graničnih međa i koje bi morale po definiciji da izvršavaju taj zadatak samostalno?

Zato što smo u periodu od 2004. do 2007.godine, pod vrhovnim komandovanjem Borisa Tadića i ministrovanjem Davinića i Stankovića, prihvatajući (odmah još nakon revolucionarnog petog oktobra) obavezu da naš sistem odbrane i Vojsku upodobimo evroatlanskim standardima i procedurama, kako bismo se učlanili u EUkominternu, morali, kao jedan od važnijih uslova, da uradimo sledeće: „…demilitarizacija granice radi slobodnog protoka roba, ljudi i kapitala, kako bi se sprečio prodor organizovanog kriminala u svim njegovim oblicima… i steklo pravo za oslobađanje od viznog režima….“ [iii]

Da Vas podsetimo:  Danas je Sveti Nikola

Znači, evroatlantski prijatelji su nas ubedili i naložili nam, a mi oberučke prihvatili, da se oslobodimo graničara Vojske, koji su skoro pa savršeno i najdostojnije obavljali te zadatke. Jednostavno, nije bilo „moderno“, nije bilo po evropskim standardima, nije bilo „in“, jurcati po brdima i planinama, sa oružjem na grudima. I tek sada je jasno zašto je to tako i šta znači floskula „Evropa bez granica“. Teroristi svih boja, koji su „ničiji“, kao i brojni azilanti, zatim, kriminalci i drugi probisveti, mogu do mile volje da špartaju tamo gde im se odredi od strane imperijalnih gazda, koji planiraju i naređuju sukobe, a ovi izvršavaju dodeljene zadatke.

Jer, kako bi se izvodio drugačije projekat „Izazivanje i upravljanje krizama“? Kako bi, inače, naoružane formacije OVK u svim mogućim izdanjima, špartale od centara za obuku (i opremanje) u Albaniji, preko matičnih baza na Kosovu*, do Makedonije, a prema potrebi (ili, kada im se prohte i naredi) po okolini Preševa i Bujanovca?

Šta smo mi dobili ukidanjem graničnih jedinica Vojske Srbije?

Od brojnog stanja koje su one imale, a to je bilo u proseku od 5.500 do skoro 7.000 najsposobnijih i najmotivisanijih mladih ročnih vojnika u punoj životnoj snazi, obezbeđenje granice je spalo na manje od 3.000 pripadnika Granične policije MUP-a, kojima su obećavane bajke o tehničkom opremanju i modernim opto-elektronskim i drugim sredstvima. Naravno da se od toga ništa nije (ili vrlo malo) ispunilo.

Dobili smo to da, umesto snažnog, dobro organizovanog, decenijama uvežbavanog „linijskog obezbeđenja“ državne granice, koje je usavršeno na izvanrednoj taktici i sistemu proverenom i u miru i krvavom ratu, recimo na KosMetu (legendarni: 53., 55., i 57. granični bataljon), kao i na mladosti i motivisanosti vojnika, vrhunskoj utreniranosti, specifičnom životu na karaulama, usredsređenosti, zajedništvu, međusobnom poverenju i uigranosti, sada imamo nedovoljan broj graničnih policajaca, koji uglavnom primenjuju taktiku tzv. „dubinskog obezbeđenja“, i to duž puteva, prevoja i markantnih objekata. Težišno, primenom motorizovanog patroliranja, izviđanjem i osmatranjem, zasedama po dubini i eksploatacijom informacija od strane lokalnog stanovništva. Nije namera da se kritikuje i minimizira njihovo zalaganje, već da se predstavi objektivna slika veoma važnog državnog problema.

I tako je neutralisano sa 01.februarom 2007.godine, 17 graničnih bataljona Vojske Srbije, koji su se sastojali, u proseku, od po 2 granične čete sa još po 1 interventnim vodom ili interventnom četom. Zbrisano je (ukoliko me sećanje dobro služi), oko 140 i nešto karaula, od kojih je preko 100 bilo u Srbiji, a ostatak u Crnoj Gori.

Konkretno, na pravcu Kumanova gde smo pratili kratkotrajni rat uživo, granicu je obezeđivao 57. granični bataljon Prištinskog korpusa, dislociran sa KiM iz Uroševca, nakon agresije (pre toga to je bio zadatak 42. graničnog bataljona Niškog korpusa). Držao je karaule „Kozjak“, „Robert Stošić“, „Slavujevac“, „Prohor Pčinjski“, „Široka planina“ i „Lesnica“. Nije mogla „ptica da prođe“, raspologali su optimalnim snagama i sredstvima (kao i posebno dresiranim psima), i mogućnost bilo kakvog iznenađenja bila je svedena na minimum. I nije bilo potrebno angažovati dodatne snage, a pogotovu ne specijalne policijske, iako smo imali čak i oružanu pobunu 2000/01.godine na jugu Srbije, u opštinama Preševo i Bujanovac, kada je dolazilo do prelivanja izuzetno jakih snaga šiptarske OVK sa KiM. Sve je funkcionisalo vrhunski i bez problema. Zadatak izvršen.

Šta je bitno naglasiti?

Granične jedinice Vojske su bili jedini vojni sastavi koji su prema posebnom zakonu i propisima, a na osnovu usvojenih međunarodnih pravnih standarda, mogli u miru, da u graničnom pojasu koriste oružje i, praktično, izvode borbena dejstva u zaustavljanju i neutralisanju onih koji ilegalno prelaze granicu ili vrše napadna (teroristička i druga) dejstva. To je istovremeno bio, doslovno, neprekidno zadejstvovani „prvi ešelon“ u odbrani zemlje, tačnije „prva linija, prednjeg kraja odbrane“ i pre nego agresija počne.

Sada imamo situaciju da ni jedna vojna jedinica, ukoliko se ne proglasi zvanično i strogo prema Ustavu „vanredno stanje“ ili „neposredna ratna opasnost“ (a jasno je kada će nam tako nešto evroatlantski „prijatelji“ dozvoliti – nikada, jer ono što važi za njih kao u slučaju terorističkog akta u Parizu, ne važi za protektorate kao što su Srbija ili u ovom slučaju Makedonija), ne može da upotrebljava vatreno oružje, osim ako ne bude direktno napadnuta u vojnom objektu ili reonu baziranja. I to strogo u samoodbrani. Dakle, pat pozicija.

Otuda je busanje u junačke grudi premijera, jednostavno, zamajavanje i obmanjivanje javnosti. Zato je i morao da angažuje Žandarmeriju i ono što je ostalo od PTJ i SAJ-a, koje su u procesu objedinjavanja, a to znači radikalnog smanjivanja brojnog stanja.

I, apropo toga, da postavimo pitanje – kako misli da raspoloživim snagama Žandarmerije, a to je svega četiri odreda namenjenih za intervenisanje i izvršavanje zadataka na teritoriji cele zemlje, ukoliko problemi u BJR Makedoniji potraju ili krene radikalizacija sukoba, a zatim i ono što smo imali 2001. na jugu Srbije, suzbije takva dejstva? Je li ubeđen da je dovoljnost tih snaga, sa sve raznim ojačanjima i snagama redovne i granične policije, adekvatna? I hoće li doći do „zamora materijala“, imajući u vidu njihovo višegodišnje angažovanje u Kopnenoj zoni bezbednosti, zatim u rešavanju raznoraznih situacija u drugim delovima Srbije, i posebno u srpskoj prestonici – od problema sa huliganima na stadionima i drugim sportskim borilištima, do tekućeg angažovanja u raznoraznim, brojnim događajima?

Teško da ćemo dobiti odgovore, a pogotovu ne one adekvatne, argumentovane i stručne.

**

Što se tiče odbrane zemlje u slučaju rata, odnosno ograničene ili potpune agresije (to je ona „prva misija“ Vojske Srbije), a tako nešto dolazi, videli smo 98-me i 99-te na KosMetu, kao obavezna posledica ukoliko se „demokratskim sredstvima i pregovorima ne reši kriza“, tako što se u isti koš potrpaju teroristi i regularne snage države (isti metod već primenjen sada u BJRM), stanje je krajnje alarmantno.

I to ne zaslugama ovog ili ranijih vojnih vrhova, odnosno generalskog kora ili komandanata po dubini, već isključivom zaslugom političara i „državnika“, koji su se igrali sistemom odbrane i vojskom, izvršavajući naloge NATO-a. Onako kako je urađeno i u svim ostalim balkanskim zemljama tokom 90-tih i u prvoj deceniji ovog veka.

Da Vas podsetimo:  Gle, Srbi! (u Crnoj Gori i Vojvodini)

Na širem prostoru juga Srbije imamo samo jednu brigadu Vojske Srbije – 4. brigada, koja je najopterećenija jedinica i to brojnim zadacima u Kopnenoj zoni bezbednosti, ali i drugim obavezama – baza „Jug“ i obuka, mirovne operacije i ostalo. NJen sused je 3. brigada locirana u Nišu, gde se nalazi i jedina artiljerijska brigada Vojske. Dakle, em ogroman, em turbulentan prostor koji se naslanja na pokrajinu Kosovo i Metohiju, a snage Vojske, simbolične i objektivno više nego nedovoljne.

Do pokretanja „reformi“ Vojske na tom prostoru smo imali, raspoređeno u dva korpusa (Niški i Prištinski) nekoliko motorizovanih i pešadijskih, zatim, tri artiljerijske brigade, dve oklopne i jednu mehanizovanu brigadu (bez ostalih brojnih borbenih sastava ranga samostalnih bataljona, odreda i četa, kao i logističkih, jedinica veze, PVO, inžinjerije, ABHO i dr. sastava). Ne računajući ratne jedinice koje su se mobilisale južno od Niša.

Čak ni to, vezano za aktuelnu situaciju, ne bi bio najveći problem, da stara dobra srpska ratna veština koja je stvarana i negovana preko 150 godina, koju su činile one čuvene discipline: „strategija“, „operatika“ i „taktika“, nije u proteklih 10 godina zamenjena ratnom veštinom NATO, odnosno, njihovim procedurama i standardima. Od eliminisanja „borbene gotovosti“ (što je vrlo značajno i konkretno i psihološki) i prelaska na tzv. „operativnu sposobnost“, sve do usvajanja i primene u praksi tzv. modularnog sistema izvođenja operacija u okviru tri predviđene misije Vojske.

Šta je modularni sistem?

To je model prema kojem tokom izvođenja borbenih dejstava (operacija) nije predviđeno angažovanje tzv. operativnog nivoa (komande vidova – Kopnena vojska i Ratno vazduhoplovstvo i PVO), već je linija komandovanja na relaciji: Združena operativna komanda GŠ – komanda brigade, u koje svrhe može biti iskorištena jedna od postojećih ili biti formirana nova „leteća“ (privremena) komanda, kao što se formiraju i operativni borbeni delovi od različitih bataljona iz sastava ostalih brigada i samostalnih jedinica, i prepotčinjavaju toj novoformiranoj komandi.

Situacija gde se brzopotezno spajaju ljudi i jedinice, koji nisu u istom organizacijskom sastavu, relativno slabo se poznaju i nisu naviknuti (utrenirani) na zajedničko izvršavanje zadataka. Onako kako je to bilo skoro dva veka na ovim prostorima, a čega smo se odrekli. Metoda ranije poznatih „ojačanih taktičkih borbenih grupa“, ali, sa kojima nismo ugrožavali organizacijski poredak, subordinaciju, niti komplikovali „komandovanje“, kao i ostalih pet elemenata „borbene gotovosti“, već naprotiv.

Modularni sistem NATO-a koji nam je uguran u sklopu „reformskih“ procesa, kada ga prevedemo na narodski jezik, u praksi sve to izgleda po onoj poznatoj – ne zna se ko pije, a ko plaća, ko kosi, a ko vodu nosi. S tim da je broj kosača i vodonoša nedovoljan i nepovoljan.

Da sumiramo – do 2002.godine smo imali preko 100 borbenih jedinica ranga brigada-pukova i značajno preko 50 samostalnih borbenih jedinica ranga bataljon-divizion. Od navedenog broja da pomenemo samo najvažnije: 13 motorizovanih, 21 pešadijska, 6 oklopnih, 2 mehanizovane, 12 artiljerijskih, 3 specijalne brigade, 1 Gardijsku, 5 vazduhoplovnih, 14 PVO (brigada-pukova), 8 inžinjerijskih (brigada-pukova), 3 puka veze, 1 ABHO brigada. Sastave Ratne mornarice, koja nam je ostala u Crnoj Gori, a bili su impozantni, ne vredi ovom prilikom tretirati.

Sada imamo 6 borbenih brigada Kopnene vojske – 4 mešovite, 1 artiljerijsku i 1 specijalnu, zatim 1 logističku bazu, Gardu i 10-tak bitnijih samostalnih jedinica ranga bataljon-divizion, dok u RV i PVO imamo 2 vazduhoplovne i 1 PVO brigadu. I to je sve što je iz ugla vođenja odbrane važno i merodavno. Vrlo tanko.

Odnos onoga što smo imali i „reformisali“, i onoga što je iza toga ostalo, sve govori sam za sebe.

Da li je sa tako malom operativnom Vojskom (Kopnena vojska ne više od 12.500 ljudi u miru), koja tehnički nije modernizovana, naprotiv, taj proces je organizovano bojkotovan po nalozima NATO mentora, a pogotovu nije modernizovana težim borbenim sistemima, avionima i PVO sredstvima, ova zemlja bezbedna i može li da se odbrani od ograničene ili potpune agresije? Može li da rešava ozbiljnije terorističke udare i oružane pobune unutar vlastite teritorije?

Vrlo teško i skoro neizvodljivo.

Uostalom, i sam ministar odbrane Bratislav Gašić je više puta izjavio (nekako tek od januara o.g. kada je na sajtu Fonda strateške kulture krenuo serijal „Pod okupacijom i u vlasti NATO i EU“, slučajno ili ne, nije ni bitno), da je „cilj nekih, u periodu od 2000-te do 2012.godine, bio da Vojsku unište i da je svedu na Civilnu zaštitu“. Hvala mu na toj iskrenosti i na suvoj istini.

Međutim, ima jedan problem – on, kao i njegova dva prethodnika od 2012.godine, nastavili su partnerski put sa NATO i, štaviše, značajno ga unapredili i dogurali do najvišeg IPAP stadijuma, i enormno uvećali učešće na vežbama sa tim savezom, a potpisujući SOFA sporazum u okviru Partnerstva za mir (januar 2014.godine, ministar Rodić). Ali, ne samo za tranzit trupa Alijanse preko Srbije (kao što je ranije bilo regulisano), već i za njihov boravak u ovoj vojno „neutralnoj“ zemlji, zatim, izvođenje zajedničkih vežbi širom sveta pa tako i u Srbiji. Bez toga ne bi bili mogući razni „platinasti vukovi“ tokom prošle ili „lodžeksi“ ove godine i „zajedničke odlučnosti“ u Nemačkoj, u Hohefelsu,[iv] koja kreće u junu sa stotinak naših vojnika.

Takva saradnja podrazumeva, i to je domaćinski kada nam dođu gosti u Srbiju, da se „turistički“ obiđu ciljevi iz 99-te, koje su njihovi prethodnici daleke 1999.godine uspešno tukli sa velikih visina i od njih napravili ruševine. Sa sve nekoliko hiljada povratnih i nepovratnih civilnih gubitaka.

Hoće li i može li Srbija da konačno izvuče prave pouke iz terorističke krize u Makedoniji, ali i sa ostalih kriznih područja, i to u poslednjem trenutku, i da radikalno menja stanje stvari, odnosno krene u jačanje svoje odbrane i Vojske?

Siguran sam da od toga neće biti ništa. Bar ne u dogledno vreme, odnosno unutar ove, NATO-diktirane paradigme.

Goran Jeftović

Fond strateške kulture

_________________________

[i] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=4359

[ii] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=8261

[iii] http://www.balkaniyum.tv/srpski/vesti/13110.shtml

[iv] http://www.nspm.rs/hronika/vojska-srbije-na-medjunardonoj-vezbi-zajednicki-odgovor-u-nemackoj.html

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime