Srpska istorija prepuna je junaka čija su dela nadživela vreme.
Neki su dobili spomenike, ulice i mesto u školskim udžbenicima. Drugi su, iako podjednako zaslužni, ostali na marginama narodnog sećanja. Među takvim vitezovima nalazi se i Blagoje Mićkov Krušić – jedan od najodlikovanijih srpskih ratnika, komita, dobrovoljac i junak koji je gotovo čitav život proveo pod oružjem, braneći srpski narod i srpsku državu.
Njegov život nije bio običan život jednog čoveka. To je bila sudbina čitave jedne generacije koja je stasavala u borbi za slobodu i koja je bila spremna da za tu slobodu položi sve što ima, pa i sopstveni život.
Rođen 1880. godine u Banjanima kod Nikšića, Blagoje je još kao dečak osetio težinu vremena u kome je živeo. Njegova porodica kasnije se doselila u Toplicu, kraj koji će iznedriti mnoge slavne srpske ratnike.
Dok su drugi maštali o mirnom životu, mladi Blagoje je već sa četrnaest godina pristupio srpskim komitskim odredima i krenuo putem borbe za oslobođenje srpskih zemalja koje su se još uvek nalazile pod tuđinskom vlašću.
Bio je to početak jednog izuzetnog ratničkog puta.
Kada su otpočeli Balkanski ratovi, a potom i Veliki rat, Blagoje Krušić se našao u redovima čuvenog Gvozdenog puka „Knjaz Mihailo“, jedinice koja je svojim junaštvom ušla u legendu. Taj puk nije nosio naziv „gvozdeni“ slučajno. Njegovi borci pokazivali su neverovatnu izdržljivost i hrabrost na svakom koraku.
Kroz Cersku bitku, Drinu, Kolubaru, povlačenje preko Albanije, Kajmakčalan i Solunski front, Blagoje je koračao zajedno sa svojom vojskom.
Pet puta je bio ranjavan. Pet puta je mogao da ostane kod kuće i da kaže da je dovoljno dao Srbiji.
Ali nije.
Posle svakog ranjavanja vraćao se svojim saborcima.
Takvi ljudi nisu ratovali zbog plate, činova ili slave. Oni su ratovali jer su verovali da je sloboda svetinja i da nema veće časti od službe otadžbini.
Zato ne čudi što je Blagoje Krušić postao jedan od najodlikovanijih srpskih vojnika svoga vremena.
Karađorđeva zvezda sa mačevima, ruski Georgijevski krst, francuska odlikovanja, Legija časti, Obilićeve medalje i brojne ratne spomenice svedočile su o njegovoj hrabrosti.
Međutim, postoji jedan događaj koji ga je zauvek upisao u red besmrtnih srpskih vitezova.
Na Solunskom frontu, 1917. godine, nakon jednog podviga koji je oduševio saborce i starešine, regent Aleksandar Karađorđević lično je skinuo Karađorđevu zvezdu sa svojih grudi i uručio je Blagoju Krušiću.
Malo je srpskih vojnika kojima je ukazana takva čast.
To nije bilo samo priznanje jednom čoveku. To je bio simboličan poklon čitave Srbije jednom od njenih najvernijih sinova.
A onda je došlo vreme koje će pokazati koliko istorija ume da bude nepravedna.
Posle Drugog svetskog rata mnogi srpski ratnici, oficiri, domaćini i ugledni ljudi našli su se na udaru revolucionarnih obračuna. Nova komunistička vlast nije uvek gledala šta je ko učinio za Srbiju, već na kojoj se strani nalazio u složenim i tragičnim okolnostima građanskog rata.
Takva sudbina zadesila je i Blagoja Krušića.
Godine 1944. uhapšen je i likvidiran bez sudskog postupka i bez prava na odbranu. Čovek koji je preživeo turske potere, balkanske ratove, albansku golgotu i najkrvavije bitke Velikog rata nije dobio priliku ni da mu se sudi.
Decenijama se o njegovoj smrti ćutalo.
Njegovo ime polako je potiskivano iz javnosti, a mesto njegovog groba ostalo je nepoznato.
Jedan od najvećih srpskih ratnika nije dobio ni krst nad svojim grobom.
Tek mnogo godina kasnije sud je utvrdio da je Blagoje Krušić bio žrtva političko-ideološkog progona i rehabilitovao njegovo ime.
Ali rehabilitacija ne može da vrati izgubljene decenije zaborava.
Zato je naša obaveza da danas govorimo o ljudima poput Blagoja Krušića.
Ne zato što želimo da delimo istoriju na „naše“ i „njihove“, već zato što narod koji poštuje svoje junake poštuje i samoga sebe.
Istorija nije samo niz datuma i događaja. Istorija su ljudi. A Blagoje Krušić bio je čovek čiji je život postao simbol vernosti otadžbini.
Dok danas prolazimo pored brojnih spomenika i memorijala, trebalo bi ponekad da se setimo i onih koji nemaju ni spomenik ni obeležen grob.
Trebalo bi da se setimo čoveka koji je pet puta krvario za Srbiju.
Čoveka kome je vrhovni komandant lično okačio odlikovanje na grudi.
Čoveka koji je preživeo ratove, ali nije preživeo revoluciju komunističku.
I čoveka koga Srbija nikada ne sme da zaboravi.
Jer narod koji zaboravlja svoje vitezove vremenom počinje da zaboravlja i sopstvenu istoriju.
A narod bez istorijskog pamćenja lako ostaje i bez budućnosti.
Slava i hvala Blagoju Mićkovom Krušiću, jednom od velikih srpskih junaka čije ime zaslužuje da ponovo zauzme mesto u kolektivnom pamćenju srpskog naroda.
Priredio: Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija
