Bog je “zadužen” za praštanje

6
428

 

Patrijarh Srbske pravoslavne crkve gospodin (u svetu Prvoslav Perić, 1961) poručio je 4. avgusta 2021. godine, u Busijama, na obeležavanju Dana sećanja na sve stradale i prognane Srbe u hrvatskoj (i američkoj) vojnoj akciji “Oluja” “da treba da se pomolimo za sve nevino postradale u strašnim avgustovskim danima 1995. godine, ali i za sve postradale pre toga u Hrvatskoj, kao i da ne smemo zaboraviti, ali da kao hrišćani moramo oprostiti”.

Na istome tom skupu, predsednik Srbije Aleksandar Vučić poručio je okupljenima da “možemo i moramo da oprostimo, ali to možemo samo ako pamtimo, pošto u zaboravu nema oproštaja ni sebi ni drugima”.

“Isto to, samo malo drukčije”, izgovorio je pola godine ranije, pri obeležavanju dvadeset druge godišnjice evroameričke fašikratske agresije na Srbiju: “Posao i obaveza Srbije je da oprosti ali i nikada ne zaboravi. Gajićemo kulturu sećanja i ponositi se onim što je Srbija činila da sačuva slobodu, svoja ognjišta i zemlju”.

Poštapalicu o oproštaju, zaboravu i pamćenju, i Patrijarh i Predsednik (i ne samo oni, i brojni drugi “ponavljači dubokih misaonih iskaza” poznatih ljudi) naučili su od blaženopočivšeg patrijarha srbskoga gospodina Germana (u svetu Hranislava Đorića, 1899-1991) koji je u Jasenovcu, 2. septembra 1984. godine, pri osvećenju Crkve Rođenja Svetog Jovana Krstitelja, održao opelo nikad izbrojanim i nikad popisanim dušama “najvećega srbskoga grada pod zemljom”, i tom prilikom ostavio srbskome narodu u amanet, bar nam se onda tako učinilo, jednu takoreći antologijsku misao: “Oprostili smo, ali nikad ne smemo zaboraviti”.

Po nesreći, German je prvim delom svoje poruke samo blagoslovio one bivše Srbe koji su sa stanovišta komunističke sile i njene planirane večnosti, ne samo u svoje ime (jer i oni su bili deo zločinačke mase “uvrštene” u oproštaj), već i u ime mnogih unesrećenih srbskih porodica i siročadi, oprostili zločin zbog kojega ljudska civilizacija zadugo ne bi imala pravo na smeh i na pesmu. A da li podsvesno ili zbog toga što je znao da je i sam bio zatočenik (jedno vreme možda i zatočnik) istog tog ideološkog monstruma, patrijarh German je ipak smogao snage za poruku da se jasenovački zločin ne sme zaboraviti.

Jasenovac/ Foto: Wikipedia

Jasenovac

A kako i zaboraviti, i koji bi Srbin smeo zaboraviti da je ustaška Nezavisna Država Hrvatska, na levoj obali Save, u Jasenovcu, naspram ušća Une, 20. avgusta 1941. godine otvorila koncentracioni logor za Srbe. Prema izveštaju Zemaljske komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača od 15. novembra 1945. godine, upućenom Međunarodnom vojnom sudu za suđenje ratnim zločincima u Drugom svetskom ratu u Nirnbergu, ovde je, u ovom “najvećem srbskom gradu pod zemljom”, na najzverskiji način: nožem, maljem, sekirom, gvozdenom polugom, vatrenim oružjem i spaljivanjem živih, ubijeno preko 700.000 (sedamsto hiljada) ljudi, uglavnom Srba. Tačan broj nikada neće biti utvrđen, pošto je logorska kartoteka dva puta uništavana (početkom 1943. i aprila 1945), a mnogi su zatočenici ubijani odmah po dolasku u logor, bez evidencije. Beogradska Duga od 22. 2. – 7. 3. 1986, na 6. strani, citira Potvrdu kojom Komanda mjesta Novska 5. juna 1945. godine, potvrđuje “primitak dokumenata koji su bili zakopani u logoru Jasenovac koji je pronašao drug Isidor Levi i predao ovoj Komandi, a koja dokumenta sadrže spisak pobijenih lica u logoru Jasenovac”, ali objavljuje i svedočenje partizanskog poručnika Isidora Levija da je u tim spiskovima bilo više od milion imena.

U ustanku krajem aprila 1945. godine, iz logora je uspelo da se probije ukupno osamdeset šest (86) zatočenika.

Partizanske jedinice nikada nisu pokuša(va)le da rasture ovaj logor, tako da je on, u skladu s komunističko-ustaškim sporazumom iz 1935, pod posebnom komunističkom zaštitom ostao “aktivan” do kraja aprila 1945. godine, kad su svi Hitlerovi koncentracioni logori već bili ugašeni. Zasluga za tako “dug život” Jasenovca pripada, pre svega, Vladimiru Kuperštajnu, poznatijem po prezimenu Bakarić (1912-1983), doktoru prava (bez disertacije, rigoroz), uz pokojnoga JahačaSaČelaKolone najuticajnijem političaru ne samo u Hrvatskoj, već i u Jugoslaviji, ključnoj ličnosti u saveznom Savetu za zaštitu Ustavnog poretka, ali se ne zna u čije zasluge spada nestanak onog upravo pomenutog spiska pobijenih logoraša.

Da Vas podsetimo:  ALEKSANDAR ĐOKIĆ: HRVATSKA ZA SRBIJU ONO ŠTO JE BUGARSKA ZA MAKEDONIJU NA PUTU KA EU

Nestanak logorske dokumentacije o ustaškim zločinima omogućio je posleratnim hrvatskim vlastima i “historičarima” da ustvrde kako je Jasenovac, u stvari, bio “turistička destinacija” i da su Srbi tamo samo slučajno mogli naleteti glavom na malj ili grlom na kamu. Ali je važan i u još jednom smislu: nedavno se pokazalo da se ta najstrašnija klanica srbskog naroda ne nalazi ni na jednom popisu sličnih fašističkih (nacističkih) stratišta. Komunisti su, dakle, uspeli vrlo brzo da “zataškaju” Jasenovac, da ga sruše, poravnaju i pretvore u izletište ili, možda, igralište za golf. To je poslužilo Ivanu-Stevi Krajačiću (1906-1986), narodnom heroju, šefu hrvatske Udbe i junaku socijalističkog rada, jedinom čoveku od Jahačevog neograničenog poverenja i njegovom izaslaniku na posleratnom otkrivanju spomenika u Jasenovcu da, uz pijanu psovku, konstatuje “da su Hrvati tamo ipak pobili premalo Srba”.

Ima li se u vidu sve to, ali i izreka da je ljudski grešiti, a božanski praštati, mirne duše može se reći da je, za Srbe, poruka Germanova i njegovih “citatlija” o oproštaju neprihvatljiva.

O zločinu u Jasenovcu uvek se mora govoriti – pravim imenom.

Ustaše

Bilo kako bilo, blagodareći činjenici da se srbski narod, nosilac antifašističke borbe u Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata, ali i žrtva hrvatskog državnog terora i genocida u “izvedbi” terorističke ultranacionalističke i fašističke Hrvatske revolucionarne organizacije “Ustaša” (UHRO), posle rata “upecao” na ČelnoJahačevu parolu o bratstvu i jedinstvu naših naroda i narodnosti, Hrvatska nije svrstana među poražene fašističke države, nije podvrgnuta denacifikaciji i nije opterećena plaćanjem ratne štete.

I sačuvana je u svesti hrvatskog naroda “draga uspomena” na ustašku organizaciju koju je, najpre kao ilegalnu, krajem oktobra 1928. godine, osnovao zagrebački advokat dr Ante Pavelić (1889-1959). Uradio je to po ovlašćenju Hrvatske stranke prava koja je svoju politiku zasnivala na navodnom postojanju velike Hrvatske, do Drine, na “legitimističkoj” tezi o obnovi Habzburške monarhije i na planovima o bloku rimokatoličkih zemalja i formiranju nekakve nove podunavske federacije ili konfederacije.

U ranoj fazi, članstvo ove organizacije regrutovalo se uglavnom iz univerzitetske omladine klerikalne i fašističke orijentacije okupljene tokom 1926. godine u Hrvatskoj pravaškoj republikanskoj omladini (HPRO). Pravaška politička koncepcija saopštavana putem glasila “Starčević”, tamo je maksimalno radikalizovana kroz zalaganje za hrvatski separatizam kao cilj i za terorizam kao metod za postizanje tog cilja. Sa javnim delovanjem ustaška organizacija započela je, navodno, 7. januara 1929. godine. Ovaj datum “pronađen” je da bi se ukidanje parlamentarizma u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca (takozvana “šestojanuarska diktatura kralja Aleksandra”) proglasilo uzročnikom svih kasnijih zala u Jugoslaviji i ne bi li se tako opravdali zločini koji će narednih decenija biti počinjeni nad srbskim narodom.

A samo tokom Drugog svetskog rata ustaški zločini potpuno su izmenili etničku kartu na mnogim starim srbskim prostorima zapadno od Drine i Dunava. U Blagaju (na Kordunu), na Ržanom dolu i kod Opuzena, u Suvaji (kod Gračaca), Grabovcu (kod Petrinje), Ivanić-jarku (kod Vojnića), u Glini, oko Duvna, u Bosanskoj Krupi, Ključu, Glamoču, Prijedoru, Starom Brodu (na Drini), u Prebilovcima, po Hercegovini, oko Cazina, Velike Kladuše, u Vukovaru i na mnogim drugim mestima, u masovnim pokoljima i na najbestijalniji način ubijeno je na desetine hiljada Srba. Masovna uništenja uglavnom srbskog življa izvedena su i u ustaškim koncentracionim logorima: u Jasenovcu, u Jadovnu (oko 72.000, od čega je poznato nešto preko 40.100 imena), u Sremskoj Mitrovici (oko 10.000), u Staroj Gradiški (oko 75.000), a više hiljada ljudi u logorima Slano na Pagu, u Đakovu, Sisku, Jastrebarskom, Koprivni i drugim. Taj genocid bio je praktični izraz rasističke teorije začete još u glavi Ante Starčevića (1823-1896), po kojoj se, kao što je to uvek slučaj kad se radi o rasizmu, ističe superiornost jedne etničke grupe nad drugom; u našem slučaju, to podrazumeva hrvatsku superiornost nad Srbima.

Istovremeno, srbska žrtva ostala je nevidljiva svetu, čime je “očuvana čast” hrvatskog naroda (poznata i po izreci sačuvanoj još iz Tridesetogodišnjeg rata – 1618-1648 – vođenog po Nemačkoj i Češkoj: “Sačuvaj me, Bože, kuge, gladi i Hrvata”) i stvoreni uslovi da Hrvati upamte svoju Nezavisnu Državu, monstruoznu tvorevinu nastalu 10. aprila 1941. godine, u okviru vojnih planova koje su italijanska i nemačka vlada, uz svesrdnu podršku Vatikana, osmislile zarad rasparčavanja Kraljevine Jugoslavije. Hrvatski narod je ovaj trenutak dočekao kao ostvarenje viševekovne težnje za samostalnom hrvatskom državom, a ustaška vlast iskoristila ga je da, preko verski i fašistički fanatizovanih elemenata, do krajnjih granica razvije nacionalnu i versku mržnju prema svemu što je srbsko i pravoslavno, sa ciljem da se ostvari ideja velike Hrvatske; sve to u skladu s odlukom svehrvatskog katoličkog kongresa održanog septembra 1900. godine, da do kraja 20. veka sve što je u Hravtskoj mora biti hrvatsko, a sve što je hrvatsko mora biti rimokatoličko.

Da Vas podsetimo:  Motiv izdaje u srpskoj politici

U takvu Hrvatsku uključene su i tradicionalne (izvorne) srbske zemlje: Srem, Hercegovina i Bosna, a Dalmaciju, ostrva i Boku Kotorsku, ustaški poglavnik Pavelić velikodušno je “ustupio” Italijanima. Formalno-pravno, Nezavisna Država Hrvatska prestala je da postoji okončanjem Drugog svetskog rata, ali je njen duh bio još živ kad je godine 1990. Socijalistička Republika Hrvatska krenula u secesiju od Jugoslavije.

Navodna hrvatska državnost

Svoju zločinačku misao o navodnom tisućljetnjem prekidu hrvatske državnosti, i hrvatska “znanstvenost” i običan puk vezuju za bitku na Gvozdu 1102. godine i tobožnji ugovor pacta conventa između dvanaest hrvatskih plemena i ugarskog kralja Kolomana (1070-1095-1116), po kome je mitska Hrvatska ušla u sastav ugarske države, već organizovane kao savez plemena, naroda i slobodnih gradova. Tim “ugovorom”, Koloman se “obavezao” da se Hrvatima neće mešati u njihove unutrašnje odnose, a zauzvrat – hrvatska plemena, kao i svi podložnici na drugim stranama, imala su obavezu da, ako neko ugrozi ugarske granice, pošalju ugarskoj vojsci po deset oklopljenih konjanika. Kolomanovim krunisanjem za hrvatsko-dalmatinskog kralja, u Biogradu na Moru, ono što hrvatski “znanstvenici” rado nazivaju Hrvatskom, pripojeno je Ugarskoj gubeći sva obeležja ranijeg “suvereniteta”, ukoliko ga je uopšte i bilo.

Uistinu, nije ga ni moglo biti jer ni Hrvata kao naroda nije bilo sve do prve trećine 19. veka; kako to piše Lajoš Taloci (1857-1916), madžarski istoričar, političar i diplomata, “mi, Vatikan i bečki dvor, 1836. godine počeli (smo) da stvaramo hrvatski narod”, a sve do stvaranja Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca (1918), Hrvatska se nalazila u okviru Ugarske, kao njena samoupravna provincija.

Po nesreći, u svest ovovremenog hrvatskog naroda, u međuvremenu najvećim delom “proizvedenog” od Srba rimokatoličke veroispovesti i nasilno porimljenih Srba, usađeno je uverenje da u navodnu hrvatsku zemlju spadaju sve teritorije koje su se tokom minulih vekova, kraće ili duže vreme, nalazile pod austrijskom ili ugarskom okupacijom.

Hrvatska kreće u secesiju

Teško je bilo pretpostaviti da će milionska žrtva na najsvirepiji način pobijenih Srba širom Nezavisne Države Hrvatske, biti iskorišćena da se 1974. godine Hrvatskoj prizna faktička samostalnost u Federativnoj Jugoslaviji, brozovskoj socijalističkoj republici sa svim elementima državnosti.

I ne samo Hrvatskoj.

Jer, takozvani zajednički interesi iz člana 244. Ustava SFR Jugoslavije koji su “narodima i narodnostima” obećani, ili osigurani u federaciji (suverenost, ravnopravnost, nacionalna sloboda, teritorijalna celokupnost, sigurnost, društvena samozaštita, odbrana zemlje, međunarodni položaj, sistem društveno-ekonomskih odnosa, osnova političkog sistema, slobode, prava i socijalna sigurnost), ostvarivani su preko saveznih organa, uz ravnopravno sudelovanje republika i pokrajina i na osnovu republičkih i pokrajinskih saglasnosti o odlukama koje su donosili organi federacije. Ove funkcije bile su uslovljene paritetnim sastavom najvažnijih organa u federaciji i donošenjem odluka uz saglasnost svih republika i pokrajina, konsenzusom. Sa druge strane, po pravilu, sve savezne propise ostvarivali su republički i pokrajinski organi. U takvim uslovima, dvema pokrajinama u Republici Srbiji (sa mnogim državnim atributima naslonjenim na povlašćeni status tamošnjih najbrojnijih nacionalnih manjina) i svim jugoslovenskim republikama, osim Republici Srbiji, priznata je stvarna samostalnost, a Jugoslavija je pretvorena u savez država.

U svemu tome, samo Srbija nije bila država.

U uslovima dok je pripreman i “vladao” jugoslovenski Ustav s upravo prepričanim članom 244, nepametno je mogla delovati svaka pomisao i svaka izgovorena tvrdnja da će se u godini 1991. obnoviti događaji iz 1941, da će genocid nad srbskim narodom u Hrvatskoj biti nastavljen tamo gde je sticajem istorijskih okolnosti bio prekinut i da će se hrvatski narod ponovo u njega upustiti, da li iz uverenja, da li iz nezainteresovanosti, da li iz straha.

Da Vas podsetimo:  Šta još žene treba da urade za natalitet i zašto je odgovor – ništa

Uglavnom iz uverenja.

Ipak, ono što je već jednom bilo viđeno i što se mnogima činilo nestvarnim, postalo je sasvim izvesno: ustaštvo je ponovo stupilo na hrvatsku političku scenu. Srbi su se zbog toga, hteli-ne hteli, morali podsetiti na jedno ne baš tako davno vreme i suočiti sa bar nekim činjenicama koje tokom svih posleratnih godina, u vreme onoga JahačaSaČelaKolone, nisu imale pravo na bilo kakvo i koliko mesto, makar i u naznakama, ni u školskim udžbenicima, ni u javnosti.

Prinuđeni na takvo podsećanje, Srbima se dalo da razaberu, u poslednji čas, da je “vreme bratstva i jedinstva” bilo samo predah do novog ustaškog genocida.

Iskustvo, zaboravnost

Švajcarski kriminolog dr Arčibald Rajs (1875-1929) kao čovek i sam povređen onim što je krajem leta 1914. godine zabeležio tokom svojih istražnih radnji po Mačvi (gde su naročito Hrvati ostavili svoje zločinačke tragove), poručivao je Srbima da ne smeju zaboraviti ono što im se desilo na početku Velikog rata. Podsećajući da je neki neimenovani francuski patriota (baveći se nekim “slučajem” u Francuskoj) savetovao da “ne govorimo nikad o tome, ali mislimo uvek na to”, dr Rajs je tu leporeku i blagoglagoljivu misao malo prepravio i pretvorio u vrlo ozbiljno upozorenje srbskom narodu: “Mislimo uvek na to i govorimo uvek o tome”.

Nažalost, Srbi ga nisu poslušali: sve što se dešavalo zaboravili su, a četvrt veka kasnije, u Drugom svetskom ratu, dozvolili da im se desi “isto to, samo malo drukčije”.

I dešava im se to još jednom: od početka devedesetih godina 20. veka do danas, bez izgleda da se sagleda kraj te bolesne hrvatske (i rimokatoličke) mržnje prema svemu što je srbsko…

…Što potpisniku ovih redova daje pravo da unekoliko redefiniše i Rajsovo upozorenje:

Mislimo uvek na zločine prema srbskom narodu, bilo čiji da su i bilo koliko da su sveži ili stari, i uvek o njima govorimo, i zbog sebe, i zbog sveta, i zbog zločinaca.

I, naročito, zbog toga što niko od nas, bez obzira na svoj stvarni ili zamišljeni položaj u srbskom rodu, nema pravo da oprašta ništa od onoga o čemu se govorilo u Busijama; samo Bog može oprostiti, ali i On samo onima koji se istinski pokaju.

Uostalom, tome nas podučava i sajt “Svetosavlje” (https://svetosavlje.org/pokajanje-i-oprostaj/) gde možemo pročitati da je vetu Tajnu Pokajanja ustanovio Isus Hristos obraćajući se svojim učenicima, apostolima: “Kojima oprostite grijehe, opraštaju im se; i kojima zadržite, zadržani su” (Jovan 20, 23).

Docnije, pravo opraštanja grehova prešlo je od apostola na episkope i sveštenike. U Svetoj Tajni Pokajanja, pokajnik koji pred duhovnikom (episkopom ili sveštenikom), Svetim Krstom i Jevanđeljem, ispoveda svoje grehe, stoji pred samim Gospodom Isusom Hristom i nevidljivo od Njega, a vidljivo od duhovnika, oslobađa se grehova tek ako duhovnik,kroz sva svoja pitanja i pokajnikove odgovore, zaključi da je vernik iskreno ispovedio sve svoje grehe koji mu opterećuju savest. Tako će duhovnik i reći u pouci onome koji se kaje: ‘Evo, čado, Hristos nevidljivo stoji i prima tvoju ispovest… Evo i ikona je Njegova pred nama, a ja sam samo svedok, da posvedočim pred Njim sve što mi budeš rekao…”

Pokajanje se ne sastoji samo u odricanju od učinjenih zala, nego i u trudu da se pokažu dobra dela kako savetuje Psalmopevac: “Udalji se od zla i čini dobro” (Psalam 37, 27). Pokajanje je duhovno vaskrsenje. Dok čovek živi u gresima on je telom živ, a duhom mrtav jer nema u svojoj duši Boga koji je izvor života.

Sveti Jovan Zlatoust kaže da pokajanje počinje onoga trenutka kad čovek shvati da je pogrešio, kad shvati da je duhovno bolestan i da mu je grešna duša odvojena od Boga.

Sveti Oci dodaju tome da nije dovoljna sama spoznaja onoga koji je pogrešio, potrebno je učiniti nešto što se konkretnom grehu protivi, odnosno prineti plodove dostojne pokajanja.

Čini se da mnogim duhovnicima, čak i najvišeg reda, sve to nije baš jasno.

Ili ponešto od toga, naročito da onoj zločinačkoj strani i nije do pokajanja.

autor:Ilija Petrović

6 KOMENTARA

  1. Postoje ljudi i narodi, bez trunke srama i obraza. Takvima nije moguće obijasniti neke civilizacijske tekovine, moliti ih , praštati im, prihvatiti ih. Njih je jedino moguće natjerati da budu korektni, i oni će to i biti isključivo iz straha da ne budu kažnjeni za svoja nedjela!!
    Ali glavni uvjet za tako nešto jeste da mi budemo na visini u svakom pogledu. Dok god nas budu predvodili kukavice i izdajice, biti ćemo lagan plijen naših vječitih neprijatelja ali i drugih kojima se gade kukavice !!!

  2. Da, Bog je “zadužen” za praštanje, ali i za “kažnjavanje” kabadahija koji nanose štetu narodu i pljačkaju ga bez milosti i duše. Doktor Mali kao i njegov šef mlate praznu slamu. Oni spašavaju penzionere da ne pomru od gladi sa po stotinu evra, a hvale se cele godine kako će povećati penzije dogodine za čitavih i sramnih 5%. Kako nije ih sramota da baljezgaju bestidno i ludački. Oni zaboravili da su penzionerima, njihovoj glasačkoj mašini oteli više od osamsto miliona evra, a ne sete se da to vrate. Zaboravli su da je oteto prokleto za njih, za penzionere to je već prokleto. Dobro bi bilo Mali i šef da ne lažu svoje voljene i uvažavane penzionere. Sram ih bilo što lažu najstarije stanovnike Srbije da ne pomru od gladi sa po stotinu evra, a hvale se cele godine kako će povećati penzije dogodine za čitavih i sramnih 5%. Kako nije ih sramota da baljezgaju bestidno i ludački.

  3. Праштање је лични чин, и не може нико ни за кога да прашта, па ни
    Вучић и њему слични не могу то чинити у име и за рачун СРБСКОГА
    НАРОДА.
    Осим тога, да би се некоме нешто опростило, тај мора да тражи ОПРОШТА
    и да се каје.
    А то није ни у назнаци од стране ЈАСЕНОВАЧКИХ, ПРЕБИЛОВАЧКИХ,
    ЈАДОВИНСКИХ, ГЛИНСКИХ, СИСАЧКИХ, ЛИВАЊСКИХ, ГРМЕЧКИХ,
    КОЗАРАЧКИХ… КРВНИКА – ЊИХОВИХ ПОТОМАКА, па, према томе,
    нема никаковг опроста – ни на овом, ни на оном свету.
    Крв невино побијених, само преко 100000 србске деце деце, вапије за
    осветом: “ГОВОРИ ГОСПОД: ОСВЕТА ЈЕ МОЈА!“
    А мир ће завладати оног тренутка када се буде извршила КРВАВА ПРАВДА
    БОЖИЈА НАД ЗЛОЧИНАЧКИМ ПОТОМЦИМА ЗЛОЧИНАЧКИХ ПРЕДАКА –
    УСТАШАМА, и на овом и на оном свету.
    Срби су опростили својим крвницима, самим тим што им нису узвратили
    истом мером, не мрзе их, не свете им се, али потомци крвника то нису
    схватили, па настављају стопама својих предака крвника, и тако призивају
    на себе КРВАВУ ПРАВДУ БОЖИЈУ!!!
    Зашто Председник не предложи Скупштини Србије као једину тачку дневног реда:
    “ОПРОШТАЈ УСТАШАМА ЗА ЊИХОВА ЗЛОДЕЛА И ГЕНОЦИД НАД СРБСКИМ НАРОДОМ“.
    Ако Скупштина то изгласа, ДОНЕСЕ ДЕКЛАРАЦИЈУ О ПРАШТАЊУ УСТАШАМА ЗА
    ЗЛОЧИНЕ И ГЕНОЦИДОМ НАД СРБИМА У Првом, Другом и овом Трећем светском рату
    /“Бљесак“, “Олуја“/, ето нам прилике за миран живот са суседима до – следећег
    клања и потпуног сатирања СРБА И ПРАВОСЛАВЉА.
    Слично може да уради и Патријарх Порфирије – да предложи Архијерејском Сабору
    усвајање донете Декларације од стране Председника Србије – О СВЕОПШТЕМ ПРАШТАЊУ
    ГЕНОЦИДА УСТАША НАД СРБИМА У Првом /Мачва/, Другом и овом Трећем светском
    рату, и све то, уз позив свих избеглих из Крајине /Лике, Баније, Кордуна, Славоније/
    присуством на ОПРОШТАЈНОЈ АРХИЈЕРЕЈСКЈ ЛИТУРГИЈИ, у ХРАМУ СВЕТОГА САВЕ.
    Тако би ова два брата “по бабине линије“/браћа по женској линији/ помирили“ браћу“
    Хрвате и Србе до следећег усташког клања Срба и потпуног истребљења,
    уз помоћ партнера са Запада и Папе/Ватикана.
    Тада би Патријарх Порфирије имао разлога да поново оде у Ватикан Папи на ноге, или га
    позове у Србију, захвали му се и неизоставно – пољуби РУКУ!

  4. Uz prethodni komentar država Hrvatska nikada zvanično nije izrazila kajanje niti je zatražila oprost greha učinjenog u koncentracionom logoru Jasenovac, Gradiška i mnogim drugim stradalnim mestima Srba! Svaki komentarr za to je nepotreban!

  5. Jasenovac se ne može i ne sme oprostiti niti zaboraviti!!! Niko nema pravo na oprost takvog genocidnog zločina, a siguran sam da to ni sam Bog neće oprostiti! Postoje stvari koje nemaju oprosta! Ako i ljudi oproste Bog sigurno neće, jer postoji i strašni Božiji sud!

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime