Dragi moj, znam da ni sada u demokratiji neprijatelj, kako spoljni, tako i unutrašnji, nikad ne miruje, da nas strane obaveštajne službe špijuniraju na različite načine, pa ko zna šta sve o nama izveštavaju u tom belom svetu. Zato želim da te ja, iz prve ruke, informišem o tome kako se ovde živi kako ne bi brinuo zbog netačnih vesti koje o nama plasiraju razne nevladine i druge svetske komisije i posmatrači.
Ukratko rečeno živimo nikad bolje.
Od kada je počela ova epidemija niko ništa ne radi, a svi primaju platu. Doduše, niko nikom ne odlazi, niti ko kome dolazi, ali se polako i na to navikavamo. Nedostaju nam komšijke „novinarke“ koje prenose važne i manje važne tračeve od usta do usta, ali nam to nadoknađuju društvene mreže i tablodidi sa vestima „verovali ili ne“, „senzacionalno“, „nezamislivo“.
A ja bar jednom nedeljno imam ekskurziju po ovoj dragoj mi napaćenoj domovini. Kad nisam mogla kad mi je vreme bilo da bar sad okusim slast putovanja. Ti znaš da nisam volela politiku, čak mi je i muka bila od nje, ali mladost ludost, tek sad vidim koliko sam grešila. U našoj mesnoj zajednici delili šećer i zejtin, ja stanem u red, potpišem za namirnice, a oni mi tutnuše u ruke partijsku člansku kartu.
Sad, čim saznamo da u nekom gradu ima neki miting, mi putujemo. Besplatan prevoz, flaširana voda, sendvič. U autobusima kojima putujemo ima grejanja kad je hladno, tako tog dana uštedim na ogrevu kući, kad je vrućina radi klima, sedišta su udobna i nisu im iskočili federi kao na mojim foteljama. Obišla sam otadžbinu od Vranja do Subotice, od Negotina do Užica. Svuda nas lepo dočekaju, daju nam neke zastavice kojima mašemo, slušamo bajke, pevamo patriotske pesme, aplaudiramo. Ponekad i uzvikujemo neke parole. Postali smo jedna velika porodica bez rasne, verske i rodne razlike, a jedini bog koji nas spaja je partijska knjižica i sendvič.
Mnogo sam lepa prijateljstva stekla na ovim ekskurzijama jer nas ima iz svih krajeva zemlje. I da ti kažem u poverenju da gajim simpatije prema jednom Piroćancu još od prvog sendviča. Na petom mitingu (peto zajedničko putovanje) mi je ponudio svoj sendvič i osvojio moje srce. Sad svaki put kad se deli hrana stanem iza njega da me neka ljubomorna zlogletka ne preduhitri. Na desetom jubilarnom putovanju mi je osim sendviča ustupio i svoju vodu.
Postoje izgledi da nam uz sendviče, jer smo se na poslednjem putovanju u Knjaževac pobunili, daju i bar po list zelene salate, a možda i pokoju krem bananicu jer nam je dosadila francuska salama. To neki izvoljevaju, ali meni lično ne smeta jednolična hrana. Još kad bi nam ova putovanja uračunali u radni staž pa Bog da nas vidi.
Sad molim Boga da mitinga bude što više i da se i da se ne ukine tradicija. Živeli mitinzi!
Puno te pozdravljam i čuvaj se u tom tuđem pokvarenom svetu.
Autor: Milko Stojković
