Bogata država siromašnih građana

0
112

U protekle dve decenije Srbija se od zemlje velikog siromaštva postepeno pretvorila u zemlju velike nejednakosti. Pri tome, ona nije ostvarila ni neki posebno zapažen privredni rast koji bi mogao da opravda tu neželjenu putanju čiji političko-ekonomski uzroci još nisu u potpunosti objašnjeni. Delimično je to zato što su pitanja raspodele, oporezivanja i socijalne politike posle kratkog perioda intenzivnih reformi ostala – ako se izuzme kratkoročna instrumentalna pažnja u vreme fiskalne konsolidacije – na marginama interesovanja političara, kreatora ekonomske politike i akademskih ekonomista. S druge strane, društveni akteri koji su pokušavali da nametnu ove teme – sindikati, aktivističke organizacije, progresivne istraživačke grupe i relativno malobrojni pojedinci, nisu imali dovoljno moći i uticaja da privuku pažnju političara niti da naprave preokret u javnom mnenju. Dok se teme siromaštva i nejednakosti povremeno ritualno spomenu u političkim sukobljavanjima vlasti i opozicije, nijedna strana nije ni pokušala da ponudi dovoljno obrazloženu i nepristrasnu dijagnozu problema i jasan predlog njihovog sistematskog rešavanja.

Srbija je u 21. vek ušla politički poražena i ekonomski osiromašena. Svetska banka priznala joj je 2001. godine status najsiromašnije zemlje i zahvaljujući tome odobrila joj bespovratnu pomoć i zajmove pod povlašćenim uslovima. Kao deo sveobuhvatne tranzicije ka tržišnoj ekonomiji pokrenuta je dalekosežna reforma poreskog sistema i socijalnih transfera, koja je sprovedena u skladu sa tada vladajućom neoliberalnom ideologijom oličenom u Vašingtonskom konsenzusu. Tih nekoliko godina posle 2000. mogu se smatrati ’kritičnom prekretnicom’ socio-ekonomskog razvoja Srbije sve do danas.

U domenu poreske politike, standardni neoliberalni savet bio je da siromašnije zemlje sa skromnim administrativnim kapacitetom treba više da se oslanjaju na indirektne poreze (kao što su PDV i akcize), te da poreske stope treba da budu niske, a poreska baza široka, sa što manje izuzetaka. Tako se obezbeđuje dovoljan nivo javnih prihoda, bez većeg negativnog uticaja na podsticaje ekonomskih aktera da rade i privređuju. S druge strane, pošto prikupljeni prihodi ne bi trebalo da budu preveliki, kako ne bi ometali privredni rast, važna je efikasnost u njihovoj distribuciji na razne socijalne transfere. Prema neoliberalnim preporukama, transferi koji se ne finansiraju iz doprinosa zaposlenih, kao što su novčana socijalna pomoć i dečiji dodatak, a eventualno i socijalna penzija, treba da budu jako dobro ’targetirani’ – drugim rečima, trebalo bi da ih dobijaju samo oni kojima su zaista neophodni, idealno privremeno i u skromnim iznosima, kako ne bi ušli u klopku zavisnosti i siromaštva.

Ipak, domaći kreatori poreske i socijalne politike u mnogo čemu otišli su i dalje od ovih za to vreme standardnih preporuka. Na jednoj strani, prihodi države povećani su iznad očekivanja. Mada su zvanične stope poreza i doprinosa smanjene, stvarne (’efektivne’) poreske stope na rad zapravo su porasle, posebno za zaposlene sa nižim platama. Uspešno uvođenje PDV-a i stalni rast akciza takođe su popunili državnu kasu iznad očekivanja. S druge strane, veliki ’uspeh’ postignut je u smanjenju socijalnih transfera namenjenih siromašnijim slojevima. Uslovi za dobijanje socijalne pomoći i dečijeg dodatka efektivno su pooštreni u dva navrata, 2001. i 2011. godine, njihovi iznosi određeni na niskom nivou, a propisano je usklađivanje samo za stopu inflacije, dok su plate i penzije rasle brže. Tako na socijalne transfere usmerene prema siromašnima i danas odlazi samo oko 0,5% BDP-a, što je nekoliko puta manje u odnosu na prosek EU. Penzije, koje su pojedinačno ubedljivo najveći kontributivni transfer (ili kvazi-transfer, jer su u našem sistemu one skoro potpuno srazmerne uplaćenim doprinosima), ’dekompresovane’ su 2003. godine. Drugim rečima, tada su više penzije povećane srazmerno više od nižih, dok su par godina kasnije poljoprivredne penzije, ionako najniže, smanjene u realnim izrazima. Povećanje viših penzija povećalo je udeo budžetskih dotacija penzijskom fondu, dok sa druge strane socijalne penzije nisu ni do danas uvedene.

Da Vas podsetimo:  ŠTA SEJEŠ TO I ŽANJEŠ: BOMBARDOVANJE SRJ KAO POČETAK KRAJA CIVILIZACIJE

Za svega nekoliko godina, Srbija je prestala da bude zvanično siromašna zemlja i preskočila čak dva stepenika prema klasifikaciji Svetske banke – od siromašne preko zemlje nižeg srednjeg dohotka do zemlje višeg srednjeg dohotka, gde je ostala do danas. Paralelno, srpska država postala je već tada bogata – naravno ne mislim na zemlju, niti na njeno stanovništvo, već na političku klasu koja upravlja prikupljanjem, raspodelom i direktnim trošenjem budžetskih sredstava. Pre svega kao posledica povećanja i bolje naplate poreza, javni prihodi već polovinom 2000-ih ustalili su se na preko 40% BDP-a i na tom nivou zadržali se do danas. Srbija procesira oko 42% BDP-a kroz javne prihode, a još par procenata više kroz rashode. To je iznad proseka OECD-a, kluba najbogatijih zemalja sveta, samo nešto ispod proseka Evropske unije, ali više od većine novih članica EU. Ta ’velika država’, tipična za bogate zapadnoevropske zemlje, čini Srbiju, zajedno sa samo još Bosnom i Hercegovinom i Crnom Gorom, jedinstvenim slučajem globalno među zemljama srednjeg nivoa dohotka.

Političkoj klasi nije bilo teško da zatvori jaz između naraslog fiskalnog kapaciteta države i smanjenih izdataka za pomoć najsiromašnijima. ’Partijsko zapošljavanje’, trajna odlika našeg javnog sektora, dobilo je na zamahu. Raskorak između plata u javnom i u privatnom sektoru preokrenut je za samo nekoliko godina u korist javnog sektora i ostao je među najvećima u Evropi. Dok su zdravstvo i obrazovanje postepeno gubili korak u strukturi javne potrošnje, razni oblici diskrecione potrošnje, uključujući i često neefikasne i netransparentne javne nabavke, brzo su rasli. Subvencije za pokrivanje gubitaka državnim firmama ostale su veoma značajna stavka. Broj članova upravnih i nadzornih odbora u javnim institucijama je porastao, a njihove naknade višestruko povećane. Često pod izgovorom evropskih integracija, osnivana su nova tela i agencije, neke neophodne i korisne, neke baš i ne. Uvedene su izdašne i dohodno i imovinski netestirane nacionalne penzije za umetnike i sportiste.

Da Vas podsetimo:  Vesti kao morfijum ili „Samo nemoj o Kosovu“

Skoro sve ove činjenice uglavnom su, svaka za sebe, dobro poznate i već opisane. Ono što je do sada nedostajalo bio je objedinjujući konceptualni okvir za analizu preraspodele nacionalnog dohotka sa potencijalom za kvantifikaciju u uporednoj perspektivi. Srećnim sticajem okolnosti, ali i zahvaljujući dobroj raspoloživosti podataka, Srbija je ušla u veliku nedavnu studiju sprovedenu u okviru programa ’Svetska baza podataka o nejednakosti’ Pariske škole ekonomije, čiji je jedan od ko-direktora Toma Piketi.

Autori ove studije, koja je obuhvatila SAD i 26 evropskih zemalja među kojima i Srbiju, koristili su noviji okvir distributivnih nacionalnih računa, koji povezuje individualne (anketne i poreske) podatke o dohocima i potrošnji pojedinaca sa makro podacima o poreskim, transfernim, potrošnim i dohodnim stavkama iz nacionalnih računa. Tako se dobija svojevrsno ’knjigovodstvo’ raspodele. Idealno, ako se primeni uporediva metodologija, različiti odsečci i aspekti ovog kompleksnog knjigovodstva mogu se koristiti za međunarodna poređenja u određenom trenutku, ali i za poređenja raspodele u zemlji tokom vremena.

Pogledajmo prvo kako je izgledalo učešće donje (u značenju siromašnije) polovine stanovništva u nacionalnom dohotku Srbije od 1985. do 2016. godine. Donji grafik, preuzet direktno iz radnog papira koji potpisuju Blanchet, Chancel i Gethin (2020), pokazuje da je to učešće posle intervencije države (crvena linija) bilo relativno stabilno i iznosilo preko 20%, najčešće oko 23%, u celom periodu do otprilike 2000. godine. Razlika od poen-dva između učešća donje polovine pre (plava linija) i posle oporezivanja i transfera sugeriše da je preraspodela između bogatijih i siromašnijih i tada bila skromna.

 

Sa otpočinjanjem tržišnih reformi počinje i naglo smanjivanje udela donje polovine stanovništva u nacionalnom dohotku. To učešće dotaklo je dno negde u periodu 2010-2014. godine, kada je palo ispod 15%. Do 2017. godine, verovatno pod uticajem mera fiskalne konsolidacije, došlo je do njegovog malog oporavka na oko 15%, ali se istovremeno efekat redistribucije skoro sasvim izgubio. Drugim rečima, između 2000. i 2017. godine, donja polovina stanovništva izgubila je četvrtinu svog učešća u nacionalnom dohotku, što je povećalo učešće gornje polovine za nekih 10%.

Pogledajmo sada kako redistribucija između gornje i donje polovine stanovništva izgleda u uporednoj perspektivi. Među analiziranim evropskim zemljama, Srbija je u periodu 2007-2017. imala ubedljivo najmanje učešće donje polovine stanovništva u nacionalnom dohotku – u proseku malo ispod 15% pre oporezivanja, uz minimalno povećanje posle oporezivanja – za samo 0,1 procentni poen. Samo manji broj evropskih zemalja ima to učešće posle oporezivanja neznatno ispod 20%, što sugeriše da se već značajna tržišna nejednakost dohotka u Srbiji dodatno pogoršava posle javne intervencije kroz poreze i transfere. Podsetimo se da Srbija ima učešće javnih rashoda u nacionalnom dohotku blizu evropskog proseka, te da uzrok tako velikoj dohodnoj nejednakosti treba tražiti u pravilima prikupljanja javnih prihoda i raspodele javnih rashoda.

Da Vas podsetimo:  NA PUTU KA DIGITALNOJ DEMENCIJI: OD URUŠAVANjA JEZIKA DO IZLAPELOSTI

Donji grafik iz iste studije, ovaj put na najnovijim raspoloživim podacima iz 2017, pokazuje koliko je zapravo neefikasna Srbija u poređenju sa ostalim evropskim državama i SAD u preraspodeli od bogatijih ka siromašnijim. Ona je jedina od svih zemalja u kojoj transferi ne povećavaju udeo u dohotku donje polovine stanovništva! To znači da se u Srbiji siromašnijoj polovini stanovništva vraća kroz transfere – penzije, socijalnu pomoć, dečije dodatke, naknade za porodiljsko odsustvo, ali i kolektivnu potrošnju – tačno onoliko koliko joj se uzima kroz poreze.

Jedna stvar je posebno zanimljiva – premda SAD imaju najveću preraspodelu dohotka, one istovremeno imaju i najveću nejednakost merenu učešćem donjih 50% ili Gini koeficijentom. Zašto je to tako? Pojednostavljeno, zato što je udeo američke države u BDP-u mnogo manji u odnosu na evropske države, uključujući i Srbiju. To što Srbija ima nivo nejednakosti vrlo blizu američkom, uprkos skoro za trećinu većoj državi (svakako relativno), svedoči o širokom prostoru za popravljanje sadašnjeg stanja.

U poslednje vreme iskristalisao se široki konsenzus među ekonomistima koji se bave pitanjima raspodele dohotka i privrednog rasta da između ekonomske nejednakosti i privrednog rasta postoji negativna veza. Drugim rečima, neka zemlja suočena sa visokom nejednakošću i sporim rastom mogla bi da ubrza rast ako se odluči za strategiju ekonomskog osnaživanja siromašnih (’pro-poor’), odnosno ’zajedničkog prosperiteta’, ili, u nešto drugačijem značenju, za strategiju socijalnog investiranja.

Dobra vest je da Srbija već sada apsolutno ima resurse da sprovede takvu strategiju ako to želi. Zapravo, sa ovim nivoom javnih prihoda i veličinom diskrecionog dela javne potrošnje, umesto sadašnjeg modela horizontalne preraspodele, gde se samo ’premešta’ dohodak od jednih grupa ka drugima bez bitnije vertikalne preraspodele ali uz prateće distorzije, moguće je kreirati daleko pravičniji sistem poreza i izdašniji sistem transfera, po uzoru na zapadnoevropske države blagostanja.

Autor:MIHAIL ARANDARENKO, profesor na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

https://pescanik.net/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime