Bogočovek i robočovek

0
1224

srpska-zastava-700x465Nikada nije bilo manje Boga u čoveku, draga braćo, nego danas; Nikada manje Boga na zemlji nego danas. Danas se đavo ovaplotio u čoveka, da bi razovaplotio Bogočoveka. Danas se sve zlo uselilo u telo čoveka, da bi Boga isteralo iz tela. Danas se sav pakao preselio na zemlju. Da li se iko seća da je zemlja ikada bila raj? Današnji pad čovekov je neizmerno veći od prvog pada; onda je čovek otpao od Boga, a danas je raspeo Boga, ubio Boga. Čoveče, kako ti je ime ako ne đavo? No, šta ja govorim? To je uvreda za đavola. Đavo nikada nije bio tako zao, tako umetnički zao kao čovek. Gospod Hristos je i u pakao sišao, ali Ga tamo raspeli nisu. A mi smo Ga raspeli. Zar ljudi nisu gori od đavola; zar zemlja nije paklenija od pakla? Iz pakla nisu proterali Hrista; a ljudi su Ga danas proterali sa zemlje, proterali iz tela svog, iz duše, iz grada svog.”

Beseda Ave Justina na Veliki petak, izgovorena u karlovačkom patrijaršijskom hramu 1924

Nažalost, ni do danas nismo isterali tog đavola. Deluje da je on samo promenio i usavršio svoja delovanja. Takvim činjenjem sve više prestajemo da budemo ljudi. Od kada smo nabavili časovnike, više niko nema vremena. Od kada imamo platne kartice i svoje bankare, nemamo dovoljno novca ni za život. Od kada smo se snabdeli kompjuterima i mobilnim telefonima, nemamo slobodu. Od kada smo kupili televizore, izgubili smo svoje mišljenje. Umesto da se krećemo putem ka Bogočoveku, sve više smo na putu robočoveka. Nastavimo li dalje tom stranputicom budućnost čoveka je izvesna, postaće robot u rukama zapadnih šakala.

Moramo ipak nekako shvatiti čoveka današnjice i zašto je postao takav. Moramo pokušati da ga shvatimo ali ne i opravdamo. To je onaj čovek koji živi zatvoren u zidovima stana nekog nebodera. Živi na nekoj nepoznatoj visini jednog od spratova njegovog oblakodera. Umesto na zemlji gde je Gospod predvideo da čovek živi. Taj prostor u kome se nalazi nažalost čini mu se normalan. Razlog za to je da se navikao na njega, rođen je u njemu i ne poznaje drugi. Sem prostorom, oivičili su ga i na svaki drugi način. Ubeđuju ga u slobodu a granice su svuda oko njega. Učinili su sve da ga pretvore u robočoveka, ali uspeli su samo zato što on nije pokušao da krene putem Bogočoveka.

Od rođenja su mu stavili časovnik, da bi sve radio po vremenu koje mu on pokazuje. Da ne bi razmišljao i nešto tražio posadili su ga pored televizora, uređaja koji mu sada nameće pravce delovanja i načine mišljenja. Dobio je platne kartice da bi ga privikli i naterali da se navikne na zavisnost od drugih. Ubedili su ga da je normalno da ne raspolaže ni sa onim što je teškom mukom i radom stekao i pošteno zaradio.Kompjuterom i mobilnim ga dodatno usmeravaju, kontrolišu i oduzimaju eventualno nastalo slobodno vreme. Jer sloboda je opasnost za zapad. Sloboda na zapadu je samo deo lepo upakovane propagande. Svi se pozivaju na nju, napisana je na svakom papiru, ali u stvarnom životu je nigde nema. Kada se pojavi slobodan čovek, zapadu odmah zvoni uzbuna. Stvarno slobodan čovek brzo bi uočio živo blato zapadnog zla u koje ga guraju. Takav čovek bi brzo napustio put robočoveka na koji ga guraju i krenuo onim jedinim ispravnim putem Bogočoveka.

Da Vas podsetimo:  Babina odbrana Noleta Đokovića

Da je rođen kao slobodan na svojoj zemlji, čovek bi odmah uočio problem. Shvatio bi zašto ljudi žive u kućama pored svog ognjišta a ne kao golubovi u nekim ogromnim golubarnicama. Znao bi da nije normalno da ljudi sede jedni drugima na glavi. Bilo bi mu jasno da se takav nehuman način života i stanovanja ne može sprovoditi kao pravilo već eventualno kao nužno zlo tamo gde stvarno nema drugih mogućnosti. Shvatio bi da je za slobodu potreban prostor, neophodno je svoje parče tla. Da bi imao hranu čoveku je potrebna zemlja. Da bi živeo, neophodan mu je vazduh. Ovako živeći u zgradi sa nepoznatim brojem ljudi, vazduha ima onoliko koliko drugi ne stignu da ugrabe. Sloboda mu je onolika koliko propisuje kućni red nebodera u kome se nalazi. Stan koji slobodno može zvati čardakom ni na nebu ni na zemlji ne omogućava mu da ima svoju zemlju, pa će za hranu morati da se snalazi negde drugde.

Onda kada takav čovek poželi da, pogledavši kroz prozor, vidi život oko sebe videće samo oblake. Nekad će oni biti tmurni, nekad vedri, ali gde je život koji je želeo da vidi? Tek ponekad će i stvarno videti bar nešto što će ga podsetiti i uveriti da je živ. Samo onda kada neka ptica proleti i pored njegovog prozora, videće da negde postoji sloboda, postoji život.

Takav čovek davno je izgubio kontakt sa stvarnošću. To je i sasvim logično, pa njega ne okružuje stvarni život – on je okružen praznim oblacima. On živi u praznom prostoru između zemlje i neba. To nije prirodna sredina čoveka niti njegova normalna okolina. Da je čovek trebalo tamo da živi, sigurno je da bi ljudima Bog dodelio krila ili bar po neki padobran. Ovako ljudi gube kontakt sa stvarnošću, prihvatajući neke izmišljene standarde zapada.

Da Vas podsetimo:  Epidemija i mentalno zdravlje – koliko smo se promenili

Nepoznato je takvom čoveku kako se sadi drvo. Gde je to uživo mogao da vidi, kako da dođe u priliku da to možda i učini. U najboljem slučaju o tome je čitao na svom lap-topu. Za njega je stvarnost samo virtuelni svet tehnike koja ga okružuje. Zato ne može da shvati važnost u stvaranju prirode koja će sutra nas da okružuje. Nije mu do kraja jasno zašto je to neophodno i čemu to sve služi. Zatvoren je u svom stanu u neboderu i okrenut samo sebi.

Kada mu je potrebno, on će bez razmišljanja ubrati plodove sa drveta. Drveta koje je neko drugi posadio. Dok to bude radio misliće samo o svom osećaju gladi. Sakriće se pod krošnju drveta ako mu bude potreban hlad ili ako ga na to natera jaka kiša. Ako mu bude nedostajalo vazduha u zgradi, potražiće drveće. Požuriće da nađe gde ga još ima, da se tamo u senci tog drveća nadiše kiseonika.

Dok to bude radio neće se setiti onog najvažnijeg, da razmisli otkud to drvo tu. Neće shvatiti da je to neko morao da posadi mnogo pre njega da bi se on danas sakrio od sunca ili kiše. Morao je neko da razmišlja o tome da će u budućnosti trebati plodova sa drveća i vazduha za neka nova pokolenja. Taj neko, razmišljajući o budućnosti, nije uživao u blagodetima tog drveća, on je bio zahvalan za drveće koje su njemu ostavili njegovi preci pa je sadeći nove iskazivao zahvalnost precima i odgovornost ka potomcima. Naši preci su se tako ponašali, učeći iz prošlosti i misleći na budućnost, nikad ne gubeći osnovni izvor života, kontakt sa prirodom. Bili su slobodni, išli su putem Bogočoveka. Srbine, ne dozvoli da te odvoje od Boga, da ti prirodu učine stranom.

Pesma Srbima

Kud gođ Srbi hodili
Pa se Bogu molili
Svud su dobro stizali
I s pesmom se vraćali.

Kad se nisu molili
Sa puta su shodili
I dugo su lutali
I s plačem se vraćali.

Što gođ Srbi tvorili
Pa se Bogu molili
Svud su srećni bivali
I složno su pevali.

Kad se nisu molili
Vratove su lomili
Pa su gorko plakali
Dušmani se smejali.

Kad su Srbi zborili
Pa se Bogu molili
Bratski su se složili
Braćom su se slovili.

Kad se nisu molili
Zle su reči zborili
Zborisali s lupnjavom
Vraćali se s kuknjavom.

Pomolimo se braćo i mi
Da se Srbi slože svi
Kud hodili hodili
Što tvorili tvorili

Da Vas podsetimo:  Šlajfovanje bagera po ravnoj zemlji

Što zborili zborili
Da bi Boga molili
Da ih Bog blagoslovi
Svojom decom oslovi

Vladika Nikolaj Velimirović

Nemamo više prava sami sebi vrat da lomimo. Dovoljno smo lekcija imali, vreme je da učimo iz svog iskustva. Vreme je da više ne proveravamo ono što smo već proverili i na svojoj koži osetili. Prošlost nam je pokazala put, put Bogočoveka. Istorija nam je pokazala ko su nam prijatelji, i nemojmo to ponovo ispitivati. Proveravajući to možemo samo opet da stradamo, rezultati će uvek ostati isti. Nema više razloga da Srbi veruju onima koji žele da im uzmu slobodu namećući neke strane norme. Dušmani žele da nam se opet smeju, ali nemojmo zaboraviti da to ne zavisi od njih već od nas. Razmislimo braćo, složimo se, vratimo se sebi i prirodi i zlo će biti pobeđeno. Kad god smo složno i čvrsto hodili putem svetosavlja bili smo svedoci kako zlo nestaje.

„Zlo ne postoji. Ili barem ne postoji samo za sebe. Zlo je jednostavno – odsustvo Boga. To je kao tama i hladnoća – reč koju je čovek stvorio da bi opisao odsustvo Boga. Bog nije stvorio zlo. Zlo nije kao vera, ili kao ljubav koje postoje kao što postoje toplina i svetlost; zlo je ono što nastaje kad čovek nema Božije ljubavi u svom srcu. To je kao hladnoća koja nastupa kada nema topline, ili tama koja nastaje kada nema svetla.“

Zato svetosavac neće dozvoliti da ga napusti vera. Neće dozvoliti zlu da mu se useli u dušu i zauzme je. Zlu ćemo se odupreti samo istinom i dobrom, u takvom srcu ono ne može pustiti korene. Nevernicima ćemo se suprostaviti verom. Sve neprirodno odbacićemo držeći se prirode. Mogu zapadni šakali da nam prete, to je njihov pokušaj da nas uplaše svojom grmljavinom. Naše je da ne zaboravimo da, koliko god da grmljavina deluje snažna pa čak i zastrašujuća, sve u prirodi buja zahvaljujući blagodeti kiše. Blagosti kišne kapi su te koje menjaju prirodu a ne jačina grmljavine.

Trudiće se oni da nas zastraše svojom snagom ali će time samo skrivati strah od naše pravednosti. Oni se trude da budu glasniji ali će im mudrost a ne nadglasavanje uliti strah. Znamo mi da ne možemo pretiti to i ne želimo. Pretnje nikoga neće uplašiti ali vera, vera u put Bogočoveka hoće. Zato nastavimo da verujemo u sebe, svoje pretke i svetosavlje. Tom verom ćemo prevazići strahove i uspeti da ostvarimo sve svoje snove. Samo iskrenom verom ćemo vratiti osmeh na lice i sreću u srce.

Nenad Blagojević

fsksrb.ru

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime