Velika pobeda srpskih ustanika
Karađorđevi ustanici su 1806. godine u Boju na Deligradu odlučno potukli tursku vojsku i odbranili jedno od ključnih utvrđenja ustaničke Srbije.
Na Deligradu, na ulazu u Đuniski tesnac između Aleksinca i Ražnja, Srbi su pod vođstvom Karađorđa odbili napad brojnijih turskih trupa i odbacili ih prema Nišu.
Deligrad – brana prema Nišu
Velika ofanziva na Karađorđevu Srbiju, po nalogu Visoke porte, odnosno sultana, pripremana je već izvesno vreme, pa je ustaničko vođstvo odlučilo da prepreči najverovatnije pravce turskog nadiranja.
Karađorđe je Jakovu Nenadoviću naložio da zapreči pravac nadiranja iz Bosne, dok je vojvoda Milenko Stojković trebalo da onemogući udar od Vidina, odakle su ranije više puta prodirale grupe razbojnika iz okruženja vidinskog uzurpatora Osmana Pazvanoglua.
Glavni napad na Karađorđevu Srbiju očekivan je sa juga, iz pravca Niša, što je trebalo zaprečiti u Đuniskom tesnacu. Tako je početkom 1806. godine, po Karađorđevom nalogu, započelo utvrđivanje tog pravca izgradnjom Deligrada.
Među Karađorđevim ustanicima tada se, srećnim sticajem okolnosti, našao Vuča Žikić, odnosno Džikić, koji je austrijski oficirski čin kapetana stekao tokom Kočine krajine, u vreme Austro-turskog rata 1788–1791. godine.
Odlučan da pomogne srpskim ustanicima, napustio je siguran život u Sremu, iako je time izgubio i austrijsku penziju, a pridružili su mu se brat i unuk.
Vuča Žikić dobro je vladao veštinom fortifikacije, a njegova stručnost posebno je došla do izražaja prilikom izgradnje Deligrada, utvrđenja koje se za Turke pokazalo neosvojivim sve do gušenja Karađorđevog ustanka 1813. godine.
Utvrđenje je podignuto na ulazu u Đuniski tesnac, otprilike na sredini puta između Aleksinca i Ražnja. Dolina Morave na tom potezu bila je trasa drevnog Carigradskog druma još od rimskih vremena, koji je zadržao veliki značaj i tokom turske okupacije.
Devet šančeva i četiri bastiona
Braći Vuči i Jovanu uspelo je da stručno i velikom brzinom izgrade utvrđenje. Prvobitno je podignut Barjaktarevićev šanac, za posadu od dva do tri bataljona.
Ukupno je oblikovano devet šančeva, uz zemljana utvrđenja, kao i četiri bastiona, pri čemu su utvrđenja organizovana tako da imaju velika podzemna skladišta kako bi svako od njih moglo samostalno da opstane.
Svako utvrđenje bilo je snabdeveno ne samo municijom već i hranom i vodom. Sa Smederevske tvrđave dopremljena su četiri topa, a podno utvrđenja napravljeni su duboki opkopi sa brojnim preprekama.
Istovremeno, na suprotnoj, levoj strani Morave izgrađeno je utvrđenje nazvano Topoljak.
Na taj način zaprečen je pravac nadiranja od Niša, bar kada je reč o glavnoj i najpogodnijoj trasi.
Turska vojska od 55.000 ljudi
Ibrahim Bušatli, skadarski paša, određen je na Visokoj porti za zapovednika napada na Srbiju, verovatno i zbog činjenice da je prethodno pretio masovnim pohodom na Karađorđeve ustanike.
Uz njega se, osim dokazane borbenosti i snage kojom je raspolagao, nalazila i podrška turske rumelijske, odnosno evropske vojske, što je, prema procenama Istanbula, trebalo da obezbedi pobedu.
S druge strane, vidinski uzurpator Pazvanoglu, nesumnjivo poučen prethodnim iskustvima, iako je imao nalog da napadne Srbe, izbegavao je učešće u pohodu. Slično se ponašao i tadašnji turski zapovednik Negotina Redžep-aga, što se za ustanike pokazalo kao povoljna okolnost.
Stoga je sa istoka na Srbe nastupio jedino Jusuf-paša, sa približno 4.000 ljudi. Vojvoda Milenko Stojković ga je potukao, nakon čega su se ostaci njegovih snaga razbežali.
Ibrahim-paša Bušatli, koji se krajem juna pokrenuo iz Niša, raspolagao je sa približno 55.000 vojnika i 14 topova. Srba je na tom potezu bilo ukupno do 37.000.
Pošto su prednja odeljenja turske vojske izbila pred Deligrad, 16. jula započele su čarke. Tokom više sedmica Ibrahim-paša je svakodnevno napadao srpska utvrđenja na Deligradu, nastojeći da razlabavi srpsku odbranu i otvori prostor za prodor prema Beogradu.
Krajem jula, ustanici vojvode Petra Dobrnjca, kojima je u pomoć pritekao i Mladen Milovanović, vrativši se sa Topljaka, gde je tukao Jusuf-pašu, ispadom u tursku pozadinu potukli su i pomoćne snage Šait-paše, Ibrahim-pašine prethodnice.
Sredinom avgusta Ibrahim-paša dobija i značajna pojačanja iz Rumelije.
Istovremeno, pošto je sredinom avgusta na Mišaru u Mačvi potukao Turke iz Bosne pod vođstvom Sulejman-paše Skopljaka, Karađorđe se zaputio na Deligrad, gde dovodi oko 10.000 ratnika i preuzima komandu.
Odlučujući napad 3. septembra
Presudne borbe na Deligradu vođene su 3. septembra 1806. godine, kada se dogodio masovni frontalni napad Turaka.
Celodnevna borba okončana je bez turskog uspeha.
Predveče istog dana, Stanoje Glavaš je sa odredom od 2.500 pušaka i 500 konjanika, preko Kruševca i Jastrepca, zauzeo Prokuplje, čime je ugrožen i Niš.
Pošto je o tome obavešten, Ibrahim-paša se odlučuje na povlačenje prema Nišu, što je značilo da su Srbi odbranili Deligrad.
Usledilo je, na zahtev Turaka, usaglašavanje primirja u Lomu. Deligrad nikada nije pao, a Turci su ga zaposeli tek pošto je Karađorđev ustanak, odnosno Prvi srpski ustanak, ugušen u jesen 1813. godine.
Neizmerno zaslužni kapetan Vuča Žikić, odnosno Džikić, tvorac utvrđenog Deligrada, stradao je u borbi protiv Turaka već u aprilu naredne, 1807. godine.
Turski zapovednik Ibrahim-paša Bušatli vratio se osramoćen u Skadar, gde je, u nemirnim prilikama i sve vreme na ivici da bude oboren, umro 1810. godine, sa samo 34 godine.
U međuratnom periodu, od 1930. do 1933. godine, zalaganjem kralja Aleksandra Karađorđevića, na mestu na kojem se nalazio glavni šanac srpskih ratnika na Deligradu podignut je spomen-hram posvećen Svetim arhangelima Mihailu i Gavrilu, kao izraz sećanja i poštovanja prema srpskim ratnicima palim za oslobođenje od Karađorđevog ustanka do 1918. godine.
