Bojkot ili legitimitet predstojećoj izdaji?

Kako se približavaju izbori za poslanike Narodne skupštine Republike Srbije i odbornike gradskih i opštinskih skupština sve aktuelnije je pitanje: da li će opozicija bojkotovati ove izbore. U suštini akt bojkota je teoretski nelogičan. Izbori su pravo koje je stečeno nakon duge borbe za „pravo glasa“ i neučestvovanjem na izborima, politička opcija koja se za bojkot odluči lišava sebe uticaja na zakonodavnu vlast i kontrolu izvršne vlasti do narednih izbora.

Ipak ne može se zanemariti da bojkot ima svoj duboki smisao ako je predstavnički sistem u Srbiji izgubio svoje demokratske karakteristike. Upravo to može biti tačka na kojoj se glavnina opozicije može okupiti sa idejom bojkota. Da li u Srbiji postoje uslovi za demokratske i poštene izbore i da li je Srbija uopšte demokratska zemlja?

Nažalost, svaka analiza nas vodi ka zaključku da u mnogim segmentima a posebno u stanju medija i organizaciji izbornog procesa Srbija ozbiljno odstupa od ustaljenih demokratskih normi. Nama spora da vlast „kraducka“ na izborima, Ustav je postao samo radni materijal koga se niko ne mora pridržavati, skupština je fantomskim amandmanima vlasti na vlastite zakonske predloge potpuno obesmišljena, nacionalni medijski servis je lično glasilo jednog čoveka a predsednik Države je čovek koji, dok sa jedne strane poziva na državno jedinstvo, sa druge strane rukovodi političkom partijom koja satanizuje svoje političke protivnike.

U takvim uslovima odluka da li izaći na izbore ne mora biti ni tako teška. Ukoliko izlazak na izbore ima jedinu svrhu, da da legitimitet jednoj autokratskoj vlasti onda on i ne predstavljaju nikakav suštinski izbor.

Ukoliko je osnovni zahtev opozicije stvaranje uslova za poštene izborne uslove (u prevodu da pod jednakim uslovima mogu da predstave svoje programe i kandidate, da imaju slobodan i ravnopravan pristup medijimai da na kraju nema pritisaka i ucena vlasti na potencijalen glasače) onda se ne može govoriti o nekom uslovljavanju ili ucenama od strane opozicije. Pošteni izborni uslovi se u demokratskim zemljama, jednostavno, podrazumevaju.

Ali ukoliko se opozicija uzda u podršku „demokratskih“ zemalja i međunarodne zajednice na pogrešnom je koloseku. Svaki od predstavnika onih koji sebe zovu „međunarodna zajednica“, a u stvari predstavlja nekoliko najbogatijih zemalja, ima svoje viđenje političke stvarnosti ali ono što im je zajedničko je da nikako ne žele nestabilnost i neizvesnost. Najviše im odgovara stabilnost po njihovoj volji i režim pod njihovom kontrolom. Ako to nisu ostvarili prihvatljiv je i režim pod jakim uticajem i „status kvo“. Zbog toga nije realno da će zapadni centri moći „pustiti Vučića niz vodu“ sve dok ne obezbede naslednika koji će obezbediti makar njegov stepen kooperativnosti. Po ko zna koji put, uverićemo se da su sve načelne priče o građanskim slobodama, demokratiji i ljudskim pravima samo paravan za održavanje ili rušenje režima u drugim državama.

I tu se suočavamo sa ključnom tačkom, kako će zapad pokušati da prisili opoziciju da izađe na izbore. Vlast uspeva da na izbore izvede 54 do 56% upisanih u biračke spiskove. Uspešan bojkot Saveza za Srbiju sveo bi izlaznost ispod 40% i faktički pokazo da vlast nije legitimna. Najveći uticaj mogu ostvariti na Demokratsku stranku. Ona ima relativno značajan udeo u biračkom telu, ima svoju infrrastrukturu i njoj je najteže da „preživi“ situaciju kada nakon izbora ostane bez svojih predstavnika na svim nivoima odlučivanja ali i finansiranja. Ona ima dobre odnose sa organima EU i oni će to iskoristiti da vrše pritisak. Dobra stvar je što taj pritisak ne može biti prejak. EU ne sme podržati jedan autoritarni režim a istovremeno se zalagati za demokratiju jer time kod najmotivisanijeg dela građana Srbije za pristup EU kompromituje ideju EU, ne kao političke, već kao zajednice okupljene oko „evropskih vrednosti“. Ukoliko EU želi Srbiju sa vrednosnim sistemom kakav promoviše „Vučićev režim“ onda ta EU nije više privlačna ni za evrofanatike.

Procena zapadnih centara moći je da je sadašnja garnitura na vlasti u Srbiji spremna da, po pitanju statusa KiM, potpiše bilo šta što im se ponudi a što bi bilo više od potpunog poniženja i kapitulacije. Naravno da bi garnitura na vlasti pristala i na potpunu kapitulaciju ali je svesna da bi u toj situaciji, zbog nezadovoljstva javnog mnjenja, morala sići sa vlasti. Zbog toga i politička borba za slobodu medija ima veći značaj od predizborne kampanje. Mediji su osnovno oružje uz pomoć koga vlast može bilo kakav sporazum po pitanju KiM predstaviti kao svoju pobedu.

SAD će nastaviti pritiske na Srbiju u pravcu priznavanja pune nezavisnosti „južne pokrajine“. Ali pritisak će sada biti usmeren ne samo na vlast već i na „demokratsku“ opoziciju. Pritisak mora da obezbedi naizgled nerešivu jednačinu: da na narednim izborima sadašnja vlast ponovo dobije ubedljivu većinu potrebnu za legalizaciju nezavisnosti Kosova (što je moguće samo u uslovima medijskog „mraka“ i izbornih prevara) a da na izbore, uprkos neregularnostima i nepoštenom tretmanu, izađe i opozicija i svojim porazom da legitimitet predstojećoj izdaji.

Upravo zbog toga bojkot predstojećih izbora biće test ne samo za čvrstinu Saveza za Srbiju već i za ostale „patriotske“ snage u zemlji. SRS, Zdrava Srbija i DSS imaće priliku da odluče da li će svojim izlaskom na izbore i učešćem u radu buduće Skupštine dati legitimitet njenim odlukama ili će odbijajući da učestvuju u toj farsi poručiti da su sve odluke donete bez njih nelegitimne i da imaju pravo da naknadno preispitaju sve što bi „krnja skupština“ usvojila.

Dragan KRSMANOVIĆ
Izvor: srpskistav.com