Bojkot ili ne?

2
1136
Foto: printscreen (demostat.rs)

Razloga za proteste građana je bilo mnogo, ali je neposredni povod za masovne proteste bio prebijanje jednog od lidera Saveza za Srbiju, koji se krajem 2018. godine desio u Kruševcu, na uredno prijavljenom i od vlasti odobrenom opozicionom skupu, od strane … 

I tu već dolazimo do razloga za proteste – kad opozicionom političaru lokalni huligani metalnom štanglom razbiju glavu onda lokalnoj policiji treba večnost da ih pronađe, a kad ih – obično pod pritiskom javnosti, i pronađe, onda oni u prisustvu advokata daju izjavu u policiji, pa ih istražni sudija pusti da se brane sa slobode, pa onda ide istraga koja traje večnost, pa suđenje koje traje duže od večnosti, pa na kraju budu žestoko osuđeni – na uslovnu kaznu od … toliko i toliko godina, u kom periodu neće smeti nikome više da metalnom štanglom razbiju glavu, a u težim slučajevima čak i na nošenje nanogice – u kom slučaju neće moći da izlaze iz kuće … sem ako mu je tata ugledni građanin, pa ga pod svojim strogim nadzorom povede na zimovanje u Italiju.    

A kad mladi junoša – učenik filološke gimnazije, u masi organizovanoj od strane opozicije, upadne sa (neupaljenom) motornom testerom u RTS zbog uređivačke politike tog javnog (njihovog) servisa, on biva odmah uhapšen i poslat u zatvor, odakle biva oslobođen tek nakon masovnog protesta njegovih kolega gimnazijalaca – „Mi smo ovde jer Pavle nije dobio pravdu, a ako mora da bude osuđen neka i bude, ali ne za 30 minuta bez ikakvog obrazloženja“, uz pretnju da će na sledeći protest izaći svi beogradski učenici. 

A da je Pavle „član biblioteke“, što bi rekao pokojni Zoran Radmilović i da je nekome zapalio  kuću, njega bi – naravno sa slobode, branila organizovana horda uglednih advokata. 

Razloga za proteste je bilo mnogo, a oni su i započeti pod nazivom – „stop krvavim košuljama“, dakle usled gore opisanog prebijanja Borka Stefanovića, jednog od lidera Saveza za Srbiju. Ima li ičeg normalnijeg do da se protestima priključe svi oni koji su protiv hiljada pojava koje su ovde pomenute samo primera radi. 

I, priključile su se hiljade mislećih građana, ali su odmah stupili na scenu dežurni dramoseri – nećemo da na protestu govori Duško Vujošević, jer je on … ni Mirjana Karanović, jer je ona … niti … iako su sve to ljudi od integriteta, dokazani protivnici ovog režima, pa onda „ključno“ pitanje – čiji su to protesti, da  li opozicije – ako je opozicije, koje opozicije, ili građana … kojih građana …, bez obzira što im je svima cilj zajednički, a jasno je da bez širokog fronta svih njih zajedno, nema realnih izgleda na uspeh. I ništa tu ne može da pomogne, čak ni totalno suprotan pristup one druge strane – Vučić tih dilema nema. Njemu su dobrodošli svi koji hoće sa njim – od Dačića do „hora bečkih dečaka“, ako bi se i oni javili.

* * *

Niko ne može da porekne da je bojkot iniciran još u tzv. Sporazumiu sa narodom, dao neke pozitivne rezultate, čak i uključenje Evropske unnije, koji bi – da su ispoštovani onako kako je dogovoreno, mogli da budu i razlog prestaanka bojkota, ali niko ne može ni da porekne da su sa početkom izborne kampanje, naročito na polju medija, razlozi za bojkot postali još veći. 

No, bez obzira na to, sve je više onih kako iz „opozicionog“, tako i pravog opozicionog bloka,  koji iz ovih ili onih razloga, hoće da izađu na izbore. Razlog koji se najčešće pominje – Vučić će ponovo, na ovaj ili onaj način, dobiti izbore i onda sledeće četiri godine imamo isto stanje kakvo je i danas, ne stoji. Kada bi opozicioni blok bio jedinstven u odluci o bojkotu i ako bi se čvršćom kontrolom (uz pomoć EU) osigurala kontrola rezultata, teško da bi Vučić uspeo da na glasanje izvede 50% građana, što bi bio dovoljan razlog za neke poštenije izbore u kraćem vremenskom periodu.

* * *

Ovako, imamo sledeću situaciju, pa najpre  o „opoziciji“:

  • O radikalima, ne treba trošiti mnogo reči. Oni će ostati ovo što jesu – rezervni ešalon vlasti, koji se uključuje po zadatku – bilo, da nekoga treba maći iz vlasti (nedavni slučaj Zorane Mihajlović), bilo da ga treba samo upozoriti (Nebojša Stefanović u slučaju „Jovanjica“).
  • Tu je zatim Čeda Jovanović, zvani – „sve mi boje lepo stoje“, koji nije lud da dovodi u  pitanje ovo što je takvom politilkom stekao, s tim što sada ide i korak dalje – organizuje nekakav pokret zvani „Zvono“, „da bi naša deca živela u mirnoj i srećnoj Srbiji“. Pritom nije jasno šta je sa nekada respektabilnom opozicionom strankom LDP. Da li ovo „Zvono“ podrazumeva da je politikom njihovog vođe i njima odzvonilo.
  • Interesantan je slučaj, nekada ljutog revolucionara Nenada Čanka kome ne smeta da zajedno sedi u parlamentu sa Miloševićevim SPS-om, koji sada vodi Ivica Dačić – ključna podrška Vučićevom režimu i prilikom dolaska na vlast i sada, a svojevremeno je pretio da će ih vešati o banderu. Dobro, vremena se menjaju – mladi Nenad Čanak, „dete“ uglednih i pametnih roditelja, svojevremeno zanesen revolucionarnim strastima, danas – ofucali boem, koji je odlučio da za razliku od svojih roditelja bude ne samo pametan, već i mudar, jer istini za volju – čime bi se on danas bavio da nije poslaničke plate. Nažalost, to nije samo njegov slučaj, ima  još takvih i u parlamentu i van parlaamenta, tako da je prestaanak bojkota i izlazak na izbore – pa makar i sa 3% izbornog cenzusa, za njih dovoljno jak razlog.

Kad je reč o opoziciji, onoj koja je za takvu zvanično izdaje, stvar je znatno složenija. Stranka Nova Srbija i stranka Moderne Srbije – potpisnice gore pomenutog Sporazuma sa narodom, a time i bojkota izbora pod sadašnjim uslovima, po svemu sudeći izlaze na izbore, što je bio dovoljan razlog – pravi ili izmišljen tek će se videti, da pokret „1 od 5 miliona“ napusti proteste i zapreti izlaskom na izbore, kako bi „pravi bojkot“ preneo u parlament – šta god to značilo, i time se suprotstavi „trojancima“ – „Novoj Srbiji“ i „Modernoj Srbiji“. One druge – „opozicionare“ ne pominju, valjda se njihova borba i prema njima podrazumeva.

Ima jedan stari vic koji bi ova deca trebala da znaju: Jedna slušateljka pita radio Jerevan – Da li se može ostati u drugom stanju na distanci, a radio Jerevan joj odgovara – Zavisi da li mogućnosti prevazilaze distacu!

Plaši me da je tako i sa ovom decom – opijeni „slavom“ blokade beogradskog univerziteta povodom protesta protiv plagiranog doktorata Siniše Malog, odlučili su da krenu u znatno ozbiljniji poduhvat. Želim im svu sreću ovog sveta. A što se tiče njihovih dojučerašnjih istomišljenika – pristalica bojkota, Saveza za Srbiju, plaši me da ne ispadne ona narodna – Ko s decom spava, ustaje upišan!

Dragiša Čolić

2 KOMENTARA

  1. Lično želim da se niko ne prisiljava da sprovede bojkot. Treba jasno da se vidi ko je na ovoj a ko na onoj strani i da to bude osnova za formiranje buduce opozicije.

  2. Поштовање за Вас и све што сте написали!
    Ипак, због нормалности живљења у овој напаћеној земљи (намерно не кажем држави јер је ова криво нам накалемљена), желео бих и ово да напишем: када би се и ове дахије прокренуле и почеле да раде свој посао по Закону (и Уставу), и тако створили услове да се живот одвија у границама нормалности, не би ми сметали што су на власти.
    Када би је освојили под условима које храбри и упорни људи већ месецима траже.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime