Bojkot je borba, a ne izlazak na izbore

Ispisao sam sada vrlo verovatno i stotine stranica teksta o tome šta je cilj bojkota i ispričao 10 sati o tome. I iako sam rekao da je ova rasprava u maju 2020. godine potpuno besmislena, ovde ću se samo kratko osvrnuti na potpuno minimalistički pristup. Elem, da je opozicija izašla na ove izbore sa unapred poznatim pobednikom (a znamo da su izbori od strane SNS-a odavno „rešeni“ u njihovu korist, a znamo i kako) – samo bi pristali na takve uslove, a i priznali takve izbore kao potpuno normalne političke odnose i siguran sam da bi vlast bila sve autoritarnija, a izbori sve neslobodniji i samim tim produžili vek trajanja Vučićeve vladavine. I to bi bio rezultat izlaska na izbore.

Kako će bojkot to promeniti? Vraćam se na onu minimalističku poziciju. Ne tvrdim da će bojkot srušiti Vučića sam po sebi, sigurno neće tokom 2020. godine, ali daje nadu da će nešto da se promeni. Daje ono „možda“, da će možda nešto da se desi u 2021. ili na redovnim predsedničkim izborima 2022. godine. Da će opozicija uspeti da se izbori za iole normalnije uslove političke borbe. I to „možda“ će za mene uvek biti više od onog „ništa“ koje donosi izlazak na izbore. I tu dodajem još jednu stvar – kao što nakon predsedničkih izbora 2017. ništa nije moglo da se uradi, jer kao što posle nekih stvari nema kajanja, nema ni posle izbora. Tako ne bi moglo ni posle ovih. Kako opozicija koja izlazi na izbore misli da komunicira svoje poruke nakon izbora, to ostavljam njima na razmatranje i planiranje.

Šta je onda borba?

Ako sa jedne strane imate one koji su rešeni da ne izlaze na izbore, da svoju borbu nastave vaninstitucionalno, bez resursa iz budžeta za finansiranje svojih aktivnosti, bez skupštine kao eto nekog „poligona na kome možete da pokažete šta znate i koliko možete“ (a mnogi su pokušali u prethodnih 8 godina, neki i na talasu velikog zamaha koji su dobili od birača poput DJB-a 2016. godine) i sl. Da li možete da kažete da oni koji se „odriču“ toga odustaju od borbe? Pa ne bih baš rekao. Sada svoje aktivnosti moraju da nastave na teži način.

Ali, da vidimo i drugu stranu, idete na izbore sa ciljem ulaska u parlament. Naravno, legitiman politički cilj uopšteno gledano. Suštinski gledano u ovom trenutku, opozicija koja sada ide na izbore – ne ide da pobedi Vučića, ne ide da se pobije sa njim, ne ide u borbu sa njim. Ide da pokuša da izvuče nešto opozicionih birača i obezbedi sebi „institucionalno“ delovanje, resurse iz budžeta za finansiranje, skupštinu kao poligon da im bude o(ne)mogućeno da se pokažu kao što je bilo i do sada. Hm, ne zvuči kao neka borba. Zvuči više kao linija manjeg otpora i zvuči kao opstanak u zoni komfora (institucionalno delovanje koje je doduše onemogućeno i to čak niko i ne spori) u kome je politika sve samo ne borba. Neko bi rekao da se borba ovde definiše kao borba za unutar-partijsku stabilnost, a ne borba za interese birača. Odnosno, meni više izgleda da je cilj unutar-partijska stabilnost, a ne pobeda politike/a. Tako da nemojte molim vas o tome da izlazak na ove izbore zovete nekakvom političkom borbom.

Da zaključim – izlazak na ove i ovakve izbore nije borba. Daleko je od borbe opstanak ili ulazak u zonu komfora, borba je upravo suprotno. Upravo je bojkot borba, borba kroz izlazak iz zone komfora, izlazak iz „redovnih političkih okolnosti“ koje su nam donele ovo što su nam donele, bojkot je borba da se nešto suštinski promeni. Napominjem, možda. A da bi se došlo do tog možda – moraš da se boriš. Izlazak na izbore je duplo ništa – niti se boriš, niti ćeš kroz izbore bilo šta promeniti. I nije samo „ništa“, nego „sigurno ništa“.

Boban Stojanović,
politikolog
Izvor: direktno.rs