Bojkot naš nasušni

Bilo da nastave da se svadjaju, bilo da se o nečemu konstruktivno dogovaraju, opozicione stranke to mogu da čine samo imajući u vidu neke buduće, a ne ove junske izbore, koji su za njih definitivno izgubljeni

Stranke srpske opozicije danas su samo senka nekada moćne političke grupacije koja je pre 20 godina srušila režim Slobodana Miloševića i Srbijom vladala gotovo 12 godina. Deo te grupacije se nakon gubitka vlasti priključio vladajućem bloku predvodjenom Srpskom naprednom strankom (SNS), a oni koji to nisu učinili dele se na pristalice i protivnike bojkota redovnih parlamentarnih i lokalnih izbora zakazanih za 21. jun i medjusobno se optužuju za saradnju sa vlastima.

Nekoliko nedelja uoči izbora ostaci nekada moćne (i vladajuće) grupacije su u situaciji da moraju praktično od nule da grade kakvu-takvu organizaciju i političku platformu. Mogućnost da to postignu u kratkom roku praktično ne postoji, a čak i kad bi se nekim čudom to i desilo, opozicija ne može da očekuje pažnje vredan uspeh na narednim izborima. Ukratko, bilo da nastave da se spore  deluju svaka zha sebe, bilo da se o nečemu konstruktivno dogovaraju, opozicione stranke to mogu da čine samo imajući u vidu neke buduće, a ne ove junske izbore, koji su za njih definitivno izgubljeni, bar kada je reč o izborima za republički parlament.

Na birališta neće izaći tri kategorije birača – oni koji veruju da je to pravi potez i podržavaju „bojkotaški blok“, oni kojima su se „svi smučili“ i ne žele nikoga da podrže i deo pristalica vlasti koji „neće da se smaraju“ jer „njihovi“ u svakom slučaju pobedjuju. Do sada radjene ankete pokazuju da izlaznost neće biti rekordna. U nekim od agencija koje se bave istraživanjem javnog mnjenja pominje se mogućnost izlaska izmedu 45 i 50 odsto birača, što bi bilo manje nego na prethodnim izborima, ali ipak dovoljno za punu legalnost izbornog procesa. Legitimnost će postojati čak i ako bi se ostvarile po vlasti najnepovoljnije prognoze o izlasku manje od 40 odsto birača.

Opozicija je u minulih godinu dana pokušala da izvrši pritisak na vlasti da poprave izborne uslove, ali nikakvih suštinskih pomaka u tom pogledu nije bilo. Dovoljno je, na primer, pogledati najnovija saopštenja Regulatora elektronskih medija (REM) u kojima se tvrdi da su opozicione stranke u medijima zastupljenije od vladajuće, pa da bude jasno da je Srbija uveliko postala zemlja u kojoj se od gradjana očekuje da višee veruju u ono što im se predstavi kao zvanična informacija nego sopstvenim očima i iskustvu. U takvim uslovima, naravno, ne samo da nema željenog nivoa medijskih sloboda, nego nema ni elementarnog društvenog dijaloga, pa samim tim ni uslova za fer izbore.

Bojkot

Jasno je, dakle, da je izbor sa kojim se suočavaju opozicione partije bio takav da će pogrešiti šta god uradile. Ako pristanu na izbore, unapred prihvataju poraz pod neravnopravnim uslovima, a ako bojkotuju preti im marginalizacija, uz očekivano priznavanje legaliteta i legitimiteta izbora koje će, sasvim izvesno, doći iz Brisela i Vašingtona, kao i iz drugih svetskih centara moći. Opozicione partije nisu uspele da pronadju „ključ“ za ovu enigmu. Nisu mogle da se usaglase o jedinstvenom bojkotu, ali ni o nekom prelaznom rešenju koje bi, na primer, podrazumevalo izlazak na lokalne izbore tamo gde je to moguće, a bojkot izbora za republički parlament.

Tako se u odnosu na bojkot, koji je inicijalno zamišljen kao neka vrsta vezivnog tkiva izmedju opozicionih stranaka različite političke orijentacije, pojavljuje sve više naprslina a stvari se rešavaju „spontano“. Stranke opozicije koje već imaju vlast u pojedinim gradovima i opštinama opredelile su se za lokalne izbore, a počele su da podržavaju ili podstiču nastojanja različitih grupa gradjana i pokreta da izadju na lokalne izbore. Osim gradonačelnika Šapca Nebojše Zelenovića i njegove stranke Zajedno za Srbiju i gradonačelnika Paraćina Saše Paunovića, na lokalne izbore će izaći i grupa nevladinih organizacija u beogradskim opštinama, a mogući su slični potezi i u nekim drugim gradovima i opštinama.

Od bojkota je odustao i Pokret slobodnih gradjana (PSG) Sergeja Trifunovića, koji je pružio podršku grupama pokreta i organizacija koja je najavila ulazak u izbornu trku u Starom gradu, kao i na Vračaru. Za očekivati je da do predaje lista za lokalne izbore bude još ovakvih inicijativa. Slične akcije na republičkom nivou (odnosno izlazak stranaka iz „bojkotaškog bloka“ na izbore za republički parlament), kako stvari sada stoje, ne treba očekivati. Kad se sve sabere, biračima koji su opredeljeni protiv vlasti je poslata prilično konfuzna poruka koja ih, istina, neće motivisati da izadju na izbore, ali ih neće ni učvrstiti u uverenju da na nekim narednim izborima glasaju za sadašnju opoziciju.

Vladajući blok pažljivo prati situaciju i troši ogromnu energiju i resurse na podsticanje raskola unutar opozicije, uprkos tome što praktično ne postoje izgledi da ga opozicione stranke na narednim izborima ozbiljnije ugroze. SNS i njen lider Aleksandar Vučić vode rigidnu i bespoštednu kampanju satanizacije svih političkih oponenata, iz čega se može zaključiti da se ipak ne osećaju dovoljno sigurnim i da strahuju od mogućih političkih previranja nakon izbora. Stabilnost može da bude poljuljana u mesecima nakon izbora, naročito ako ekonomija krene nizbrdo i ako ne bude dovoljno novca za plate zaposlenima u javnom sektoru i za penzije.

Opozicija

Jedna od ključnih prepreka za oporavak opozicionih partija koje bojkotuju izbore je činjenica da su do sada uspele da se usaglase samo oko toga da je Vučićeva vlast pogubna po Srbiju i da izbore treba bojkotovati. O najvažnijom političkim pitanjima, poput Kosova i evropske budućnosti, nema jasne i čvrste platforme. One se i dalje vrte u krug, ne pokazujući spremnost  da načine odlučujuće korake ka razumevanju realnog stanja u zemlji, u okruženju i na medjunarodnom planu. Umesto toga, bave se sitnim „prepucavanjima“ sa vladajućim blokom i raspravama o tome da li izbore treba bojkotovati ili ne.

Demokratska stranka (DS), nekada vodeća politička snaga u zemlji, prolazi kroz izuzetno duboku krizu čiji ishod je teško predvideti. Lider te stranke Zoran Lutovac je, u nameri da se odupre pritiscima unutarstranačkih oponenata, za 31. maj zakazao sednicu Glavnog odbora ali će ta sednica, po svemu sudeći, biti pomerena, moguće za dan izbora, odnosno 21. jun. Reč je o skupu od gotovo 300 ljudi iz različitih delova Srbije za koji bi, s obzirom na ograničenja koja su na snazi zbog pandemije, morala da se traži posebna dozvola. Pošto se podrazumeva i dolazak ljudi iz opština koje slove kao lokalna žarišta zaraze skup bi, objektivno gledano, bio opasnost po zdravlje.

Za Lutovca i njegove pristalice odlaganje ima i druge prednosti, budući da bi sednica Glavnog odbora u jeku predizborne kampanje bila idealna prilika unutrstranačkim oponentima da postanu vidljiviji u srpskoj javnosti. Osim toga, raskol unutar DS-a, koji će verovatno biti praćen žestokom raspravom na Glavnom odboru, u predizbornoj kampanji bi bio prava „poslastica“ za vladajući blok koji inače tvrdi da se opozicione stranke, naročito one opredeljene za bojkot izbora, bave samo unutrašnjim sukobima i da biračima ne nude ništa.

Obavešteni izvori kažu da Lutovac planira da, odmah nakon sednice Glavnog odbora (pod uslovom da na njoj odnese prevagu), pokuša da okupi razbijene delove opozicije, uključujući i različite gradjanske inicijative i pokrete koji nameravaju da izadju na lokalne izbore. Prema tim izvorima, u vrhu DS-a preovladava uverenje da je sada najvažnije da se sama opozicija reorganizuje i da pokuša da se pripremi za neke buduće izbore (za dve godine su redovni predsednički izbori) ili da, u slučaju eskalacije krize, bude spremna za eventualne vanredne parlamentarne izbore. Logično je pretpostaviti da DS želi da bude stožer te reorganizacije, što će biti moguće samo ukoliko sredi stanje u sopstvenim redovima.

Dragan Janjić
Izvor: Demostat