Bol i stradanje učinili da se „energija vraća u narod“!

Sile koje se sada pomeraju „u dubokoj strukturi društva“ prizvane su teškim i mračnim događajima, bezumljem čije su posledice smrtna stradanja dece i mladih ljudi. To su žrtve prinete zlu

Dok u redovima zvanične politike, kao i u medijima, traje oštra rasprava o tome gde su granice „upotrebe“, odnosno „zloupotrebe“, i razumljivog, očekivanog i spontanog bunta u reagovanju građana na majski masakr u Srbiji, u nimalo tolerantnoj atmosferi beleže se različiti komentari posebno oko pitanja odgovornosti institucija i pojedinaca za ove događaje. U znaku produbljenog nepoverenja i sumnjičenja, te pretnji i optužbi suprotstavljenih političkih aktera – pozicije i opozicije – traje uzajamno čašćavanje uvredama, a najpre onom da se u ovoj nebivaloj nacionalnoj tragediji koristi prilika za politički „ćar i vajdu“.

Imenom „Srbija protiv nasilja“ nazvano je prošlonedeljno (drugo po redu) protestno okupljanje građana, čiju masovnost i atmosferu Beograd dugo nije video. Premda se okleva sa izricanjem broja koji bi kvantitativno uramio ovaj skup, izvesno je da je reka naroda, podsetili bismo ne i naglašeno naroda koji se svrstava u određene političke ili partijske redove, samosvesno koračala, u veri da tim činom upućuje jasan odgovor teškim izazovima, da se odupire zlu, torturi i nasilju.

Bol i stradanje su učinili da se, kako neko reče, „energija vraća u narod“!

Organizatori su artikulisali zahteve, a njihova mera „operacionalnosti i konkretizacije“ bila je svesno maksimalistička, koliko i nerealna, s obzirom na društveno ustrojstvo, odnose snaga i pozicije moći.

Pored zahteva za smenu više ministara, traži se „hitno zaustavljanje dalje promocije nasilja u medijima i javnom prostoru, uključujući i smenu Saveta Regulatornog tela za elektronske medije“. Traži se „gašenje štampanih medija i tabloida koji promovišu mržnju i nasilje i kontinuirano krše novinarski kodeks, kao i oduzimanje nacionalnih frekvencija televizijama koje promovišu nasilje poput Pinka i Hepi TV“. Posebno se naglašavaju zahtevi za „ukidanje programa koji promovišu nasilje, nemoral i agresiju na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, poput rijaliti programa“.

Jedan od zahteva, u međuvremenu ispunjen, bio je i sazivanje sednice Narodne skupštine, a na kojoj će se, rečeno je, razmotriti odgovornost Vlade Srbije i bezbednosna situacija u zemlji.

Među oštrijim komentarima upućenim organizatorima protesta, kao znakoviti izdvojili su se oni koje je izrekao Vladan Vukosavljević, nekadašnji srpski ministar kulture. Navodimo ih, jer nam se čine važnim za dublje razumevanje ovdašnje kolektivne uznemirenosti izazvane ne samo nedavnim masovnim ubistvima već i drugim, za pulsiranje nacionalnog raspoloženja, presudnim događajima. „Protest organizuju pretežno tzv. prozapadne stranke koje su uglavnom evrofanatizovane i u načelu podržavaju antisrpsku politiku Zapada. To čine sada, to bi činile i ako dođu na vlast. Taj ’petooktobarski’ film smo već gledali. One pozivaju na ’promenu sistema’, ignorišući činjenicu da su i same integralni deo okupacionog ’sistema’, i kad su na vlasti i kad nisu. Čini se ipak da najveći broj prisutnih na skupu ’Srbija protiv nasilja’ ne deli političku doktrinu i stavove evrofanatizovanih stranaka, već je tu zbog ličnog zalaganja za promenu stanja u društvu.“

Povodom ogromnog broja okupljenih ljudi među kojima, bez sumnje, nisu bile samo pristalice „proevropskih“ subjekata, uveren da će „i vlast i opozicija, svako na svoj način pogrešno protumačiti ovu snažnu poruku naroda“, Vukosavljević poentira: „Srbija se meškolji i gunđa, bez vike i površnih strasti. Nešto se krupno pomera u dubokoj strukturi društva i ko to ne bude dobro razumeo biće veliki gubitnik, a vrlo krupan je ulog u igri.“

Ponovimo ohrabrujući zaključak: „Energija se vraća u narod.“ Moć energije koja se naslućuje čini važnim odgovor na pitanje: hoće li ta sila biti „kanalisana“ u dva pravca, odnosno homogenizovana oko dva centra ideološke, političke i društvene volje? Nastavak protesta „Srbija protiv nasilja“ zakazan je za petak – dan izlaska ovog broja naših novina. Očekuje se masovnost koja će nadmašiti prethodnu. Istovremeno, za narednu nedelju saziva se „najveći skup u istoriji Srbije“, praktično kontramiting skupu koji se održava 19. maja. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić pozvao je, naime, građane da dođu 26. maja u Beograd, na skup „za odbranu slobodarskih, demokratskih vrednosti Srbije“, a član Predsedništva SNS-a Goran Vesić pojasnio je: „Na taj način ćemo pokazati da volimo Srbiju i koliku podršku ima Srpska napredna stranka.“

Podsetimo: sile koje se sada pomeraju „u dubokoj strukturi društva“ prizvane su teškim i mračnim događajima, bezumljem čije su posledice smrtna stradanja dece i mladih ljudi. To su žrtve prinete zlu, a u zemlji čije su patnje već ogromne, materijalno, moralno i duhovno urušavanje mitsko. Umesno je pitanje – da li je u uslovima ovako teškog življenja i svih spoljnih pritisaka usmerenih na dalje drobljenje države i otežavanje gole egzistencije njenih građana, da li je, dakle, u tim mukama najpoželjnije da se maršira u dve kolone? U dve suprotstavljene grupacije koje će probuđenu narodnu energiju tim suprotstavljanjem uludo arčiti? Kakve će biti posledice? Ako je reč – kako je najavljeno – o „borbi za odbranu demokratskih, slobodarskih vrednosti“, zar nije moguće da se u srpskom društvu postigne saglasnost oko sistema vrednosti, oko u tom smislu najmanjeg zajedničkog imenitelja iza kojeg neće biti svrstavanja u nepomirljive kolone? Ili je reč o nečem drugom, recimo o vrednostima koje interesno, ideološki, a svakako i personalno isključuju mogućnost suživota i jedinstva?

„Nacionalno jedinstvo i konsenzus su nasušna potreba Srbije. Da se ta potreba ostvari, neophodno je jasno definisati nacionalne i državne ciljeve i na njima strpljivo izgraditi poverenje i jedinstvo. Jedinstvo se ne proglašava, već izgrađuje – jasnoćom ciljeva, strpljenjem i poverenjem.“

Navedenu opasku o sudbinski važnom jedinstvu zemlje izrekao je nedavno Živadin Jovanović, neumorni akter našeg javnog i političkog života, čijim promišljanjima neretko na ovom mestu ukazujemo pažnju.

Šta sve čini savremeni stvarnosni kontekst i okruženje naše države i naroda možda najslikovitije dočarava jedan bizaran slučaj. Reč je o sumanutoj, kognitivno poremećenoj percepciji stvarnosti koja se u javnom prostoru interpretira kao „ozbiljna“. Kaže naime izvesni Hisen Beriša, poslanik Demokratske partije Kosova, u svom Fejsbuk obraćanju specijalnom predstavniku EU Miroslavu Lajčaku: „’Kosovo’ je spremno za rat, ukoliko sloboda, integritet i suverenitet zemlje budu narušeni. Međutim, treba da znate da to neće biti jedini sukob. Podsećam vas i one koji podržavaju Srbiju da će se, u slučaju rata sa Srbijom, bitke voditi i za Niš i Kuršumliju, zemlju mojih predaka, Rašku i Sandžak.“

Ovih dana rado se izgovara poetizovana istina „Srbija je velika tajna“. Znamo da ovo znači i – srpski odgovori na izazove nisu predvidivi, a mogu biti žestoki. To, međutim, ne znaju svi, a zaboravljaju mnogi koji bi trebalo da pamte.

autor:Ljiljana Bogdanović