Od 16. januara kada je dr Rade Milošević otišao u penziju, čačanska Bolnica je bez direktora i zakonskog zastupnika. Direktor Milošević za vreme svog mandata nije imao imenovanog zamenika, niti je on sam, mada je mogao u skladu sa svojim ovlašćenjima, dozvolio ili ovlastio još nekoga da deponuje potpis. Da li nije imao dovoljno poverenja u bilo koga od svojih saradnika ili je nešto drugo bilo u pitanju, tek za vreme njegovog mandata u slučaju njegovog odsustva sa posla, iz bilo kog razloga (službeni put, godišnji odmor, bolovanje …), nije bilo nikoga ko bi mogao da potpiše neki poslovni dokument, odobri isplatu plata zaposlenima u Bolnici ili bilo šta drugo.
Tako Bolnica trenutno nema adekvatan odgovor na zahtev Zavoda za javno zdravlje koji traži dostavu planova za specijalizacije i subspecijalizacije, kao i druge vrste planova za 2020. godinu, na koje Zavod treba da daje svoje mišljenje.
Iako, na prvi pogled, Bolnica deluje obezglavljeno, prema onome što se ovih dana dešava u ovoj zdravstvenoj ustanovi, moglo bi se zaključiti da osim nedostatka ovlašćenog potpisnika, sve ostalo funkcioniše u najboljem redu, u harmoničnim međuljudskim odnosima, bez nepotrebnih tenzija i u potpuno relaksiranoj atmosferi. Kao da je svima pao težak kamen sa leđa i kao da je nastalo ogromno olakšanje.
Deo zasluga za takvu atmosferu u kolektivu svakako pripada pomoćnicima bivšeg direktora dr Slavici Dragutinović za sektor zdravstva, dr Dejanu Dabiću za sektor hirurgije, dr Miroslavu Sretenoviću za opšti sektor i dr Slobodanu Gujaničiću za internistički sektor.
Naravno i da svi ostali zaposleni u Opštoj bolnici daju svoj doprinos drastično boljoj radnoj atmosferi. Po tome bi se moglo pomisliti da Bolnici direktor ni ne treba i da sve bolje funkcioniše kada je ta fotelja upražnjena. Pa možda i jeste tako, ali ustanova mora da ima zakonskog zastupnika i ovlašćeno lice koje će svojim potpisom overavati račune, plaćanja, nabavke, plate …
Nakon vikenda pred nama u ponedeljak će biti deset dana kako nadležno Ministarstvo zdravlja i ostali koji se pitaju, ne mogu da nađu zamenu dr Miloševiću koji je od 2012. godine, bio vd direktor Bolnice i ostao upamćen kao remetilački faktor normalnog rada u Bolnici, jednom rečju plastičan primer koliko stranačko kadrovanje može biti štetno. Njegov direktorski mandat obeležili su brojni sukobi unutar Bolnice, skandali, tužbe, žalbe, svađe, partijsko zapošljavanje …
Šta je bilo sa Ministarstvom zdravlja i državom Srbijom sve ovo vreme da niko od nadležnih nije reagovao na sve što se dešavalo u čačanskoj Bolnici. Zar je toliko bilo važnije isterati svoju stranačku i političku volju i tvrdoglavost, pa makar to bilo po cenu propadanja ustanove i na štetu pacijenata.
Evo sada vidimo da je čačanska Bolnica, ipak nešto posebno i vredno, jer i pored nepostojanja direktora funkcioniše u najboljem redu: zaposleni ne kasne na posao, ne odlaze sa posla pre kraja svoje smene, pacijenti se primaju i leče po ustaljenom redu i svi su opušteniji.
Samo što zbog neizvesnosti koja traje oko imenovanja novog direktora i dalje postoji crv sumnje i namerno pronošenje glasina da se bivši vraća na mesto vd direktora na još šest meseci, a kuražniji među zaposlenima na te glasine reaguju tako što šaljivo pominju glogov kolac.
Da priču na kraju ipak uozbiljimo konstatacijom da Ministarstvo zdravlja, u kakvoj god gužvi i prečim poslovima bilo ili dilemi koga da imenuje za novog direktora u Čačku, ovakvim odugovlačenjem ponižava jednu čestitu zdravstvenu ustanovu u kojoj radi oko 1.000 zaposlenih koji opslužuju područje od skoro 200.000 stanovnika.
A kad bolje razmislimo ni do sada nismo imali sreće sa kadrovanjem Ministarstva zdravlja, Bolnica trenutno nema direktora, radi bolje nego ikad, pa se neki zaključci sami nameću.
