U čemu to opozicija greši u zahtevima prema vlasti – upitao me NIN, a ovo su, sudim vlastitim ušima i očima (a ko mi ne veruje, neka pročita „Nultu 2020 tačku“, poslednju knjigu mog četvoroknjižnog životopisa tri decenije srpskog višestranačja), mogući lajtmotivi koji i onu lakomu, ali i ovu obogaljenu opoziciju, kako trenutno stvari stoje, rukovode u sve izvesniju kolektivnu izgibelj.
Prvo: „Prijatelju, ja sam prestar da osobno vodim bitku. Ali, slušaj ovaj savjet: ako kaniš pobijediti – ne smiješ izgubiti!“
Drugo: „Sad je trenutak velikih odluka! Bolje živjeti sto godina kao milijunaš nego sedam dana u bijedi!“
I, treće: „Bolje ispasti budala nego iz vlaka!“ Mislim, naprednog, Vučićevog, pobedničkog…
Mnim da razdvajanje datuma različitih nivoa izbora, odvajanje „visoke politike“ od izbora na lokalu, kao što je slučaj u demokratskim zemljama, ali i našem najbližem okruženju (BiH, Crna Gora, S. Makedonija), treba da bude „uslov svih uslova“ i pretpitanje svih pitanja. Mislio sam da tako misli i skoro cela opozicija, ali, otkako su nam evroparlamentarci priznali da je njima „od stepena demokratije u Srbiji“ mnogo važnije da Vučić stavi potpis na „obavezujući sporazum sa Kosovom“ i da ga na tom zadatku nije oportuno saplitati eventualnim bojkotom izbora – više ne znam šta da mislim.
A dokle se u operacionalizaciji opozicione alanfordovske strategije bilo stiglo oko Ilindana 2021? Duboko grlo iz „Vrhovnikovog Visokog Podrepaštva“ (VVP) bezrezervno je došapnulo probranim režimskim paramedijumima kako će se, u nekom terminu između narednog 20. ožujka i 3. travnja, o istom trošku i u istom danu, ispodešavati i redovni predsednički i redovni beogradski lokalni (ali, i aranđelovački i negotinski i borski, pride) i vanredni parlamentarni, „i Davidovi i spahijski i carski“, pardon, i može biti još nekoji izbori, a što da ne, i neki referendumčić ili plebiscitčić, oli o ustavnim promenama oli o Rio Tintou, pride…
Saopšteno je to tonom bez pogovora, ma skoro kao da je opozicija, i ona koja razgovara „pod strancima“ i ona koja pregovara „bez stranaca“ (a obe, praktično, „pod“ oktroisanim šefom oktroisanog parlamenta), samo to i želela i baš to i tražila, pa joj, eto, predsednik Es-en-esa koji je, za ovu svečanu priliku, obukao uniformu „Vrhovnog komandanta“, uslišio molbe i zapevavanja! Bila je to, u Dačićevoj interpretaciji, „rekapitulacija prethodnih devet-deset susreta vlasti i opozicije“ bez prisustva stranaca, a uglavnom, i bez prisustva predsednika Republike koji je formalni posrednik u ovom dijalogu, ali uz obavezno posredovanje Dačića koji, inače, jeste i kopredsednik onog drugog dijaloga u kome evroparlamentarnoj delegaciji „nepristrasno“ komanduje funkcioner Evropske narodne partije, grupacije pomajke Es-en-esa!
A konačno rešenje u dijalogu „pod Vučićem“ samo što nije: najavljeno je za „najkasnije do početka septembra“. Istog onog rujna za čiju je polovinu najavljena neka pozitivna „izlaznica“ i sa onog drugog koloseka dijaloga kojim, zapravo, diriguje već rečeni predsednik srpskog parlamenta. Istog onog parlamenta zbog čijeg je nelegalnog i nelegitimnog izbora Brisel i naredio „onom koji ne sluša naređenja iz inostranstva“ da održi nove, dakle vanredne, parlamentarne izbore u roku od godinu i po!
No, da se uprostim.
Bojkot opozicija je pobedila na izborima na kojima nije ni učestvovala. Ali, ta opozicija nije uspela da kapitalizuje tu pobedu. Paradoksalno, ali bojkotaši su faktički priznali zakonodavnu i izvršnu vlast koja je rezultat tih nelegalnih i nelegitimnih izbora. Od te činjenice profitirala je i opozicija koja je izašla na takve izbore i na njima se provela kao bosa po trnju, jer ćemo zbog uspeha bojkota imati prevremene parlamentarne izbore.
Vanredni izbori za poslanike Narodne skupštine su briselski ferman proistekao iz izveštaja Evropske komisije i Evropskog parlamenta, te nisu nikakav plod dobre volje predsednika Republike koji iako mu je to, po članu 115 Ustava Srbije, zabranjeno, ipak, obavlja drugu javnu funkciju, a usput i komanduje paravojskom od 750.000 ljutih paravojnika koji su u latentnom ratu sa ostalih 6.250.000 građana Srbije. Sve to on to čini uz dva uličarska obrazloženja: da je tako isto Ustav kršio i Tadić (što je, na žalost, tačno) i da predsednik stranke nije javni funkcioner (što je ordinarna laž, jer se partije finansiraju iz budžeta koji pune svi građani Srbije).
Da, možda sam baš ja krivac, jer sam prvi govorio da bi najbolje bilo da dijalogom vlasti i opozicije posreduje predsednik Republike koji, po Ustavu, odražava državno i jedinstvo svih građana Srbije. Ali, iza toga je sledio drugi deo moje rečenice koji sada, na nesreću, ne prenebregavaju samo režimu naklonjeni javni čimbenici, nego i najveći deo opozicije: „… da posreduje predsednik Republike, pošto prethodno podnese ostavku na mesto predsednika Es-en-esa, kako je to, inače, i on sam, od 2017. godine naovamo, devet puta najavljivao i oročavao se!“
Vidim da većem delu opozicije ovo očigledno ne bode oči. Iz čega zaključujem da im ne smeta ni činjenica da se predsednik Republike, na prošloletnjim izborima praktično kandidovao i za poslanika u Narodnoj, ali i u vojvođanskoj skuštini, da se kandidovao za odbornika u 150 gradova i opština, da su građani masovno glasali za to da on, istovremeno, bude i predsednik Vlade i predsednik parlamenta i gradonačelnik svih gradova i predsednik svih opština po Srbiji. Jer, ljudi su voljom Republičke izborne komisije imali priliku da glasaju za nešto što se zvalo „Aleksandar Vučić – za našu decu“, jer nikakve Es-en-es nije bilo na glasačkim listićima. Reč je o dovođenju u zabludu, o masovnoj prevari, i to onoj s predumišljajem, birača u Srbiji. Da ne ponavljam po stoti put da je lenjom mozgu i duhu Vučićeve propagande, umesto da smisli nešto kreativno, bilo lakše da izblamira ne samo Vučića nego i državu Srbiju, kopiranjem i krađom osnovne poruke iz kampanje nemačkih nacionalsocijalista sa izbora 1936. godine: „Unseren Kindern – die Zukunft durch AH” (Za našu decu – budućnost uz pomoć AH). I da sa tom praksom, bez pardona, nastave i dalje poput onog spikera kragujevačkog parlamenta koji je – u trenutku kada je onaj portparol Mire Marković i jedan od važnijih menadžera kontramitinga 24. decembra 1996. sa koga su Miloševićeve pristalice pozvane da se fizički obračunaju sa simpatizerima opozicije, najavljivao kandidaturu Vučića za „predsednika Srpskog sveta“ – objavio sliku sa nekog prostoproširenog odbora Es-en-esa uz potpis: „Ein Volk, ein Reich, ein Führer“.
Opozicija je, pre izlaska na šine i otpočinjanja dijaloga na jednom ili drugom koloseku, morala da insistira na pretkvalifikacijama. Da se odmah razjasni ko su stvarni posrednici, koji su to kriterijumi za (pozivanje i) učešće stranaka u tim dijalozima, da se jasno kaže ko je taj autoritet koji postavlja uzuse, da se odgovori na pitanje da li šef neke partije može, istovremeno, da bude i neutralni posrednik u dijalogu između svoje partije i opozicije; ko će suditi i, na kraju, presuditi u toj utakmici itd. itd. Jer, sve bi drugo bilo srljanje grlom u jagode i gutanje mamca, posle koga nema više nazad.
Opoziciji se ni to nije učinilo posebno značajnim pitanjem.
Primećujem da čak ni ona tzv. bojkot opozicija više ne razume da sloboda zbora i govora i sloboda medija ne treba da bude privilegija opozicionih lidera, da njih što više pripuste u razne emisije navlakuše, u TV „zornjake“ i „noćnike“, da bude malo više njih, a malo manje Vučića. Oni i dalje nisu ukapirali da privatne televizije s nacionalnim frekvencijama jesu privatna preduzeća, ali njihov trovački posao kojim se bave je javan i poguban po javno zdravlje građana i da zato i ovi paramedijumi moraju da budu dovedeni u red, kao i RTS. Ja sam pisao o potrebi slobodnih i otvorenih medija i pravu građana da budu informisani, a ne dezinformisani ili propagandno silovani, u periodu od 48 meseci ili četiri puta 365 dana između dva izborna ciklusa – opoziciji je, vidim, dovoljan i taj mesec-dva kampanje, jer su ubeđeni da je Vučić zreo da padne kao gnjila kruška.
Koliko se dobar deo opozicije već upecao na naprednjačku bućku, svedoči i količina bahatosti s kojom su se sa Javnog medijskog servisa obratili učesnicima onog dijaloga „pod Dačićem i Vučićem“. Oni su se tamo u nekom dokumentu pod naslovom „Plan informativnog programa RTS-a“ javno hvale kako su, s obzirom da Srbija jedina u Evropi nema parlamentarnu već samo uličnu opoziciju, već „rešili“ pitanje participacije političkih stranaka i pojedinaca u emisijama RTS-a“: „Urednici RTS koriste dva ključna kriterijuma za pojavljivanje vanparlamentarne opozicije u emisijama Informativnog programa – dosadašnji značaj u političkom životu Srbije i aktuelnu snagu merenu relevantnim istraživanjima javnog mnenja“! Ta agencija koja „relevantno meri“ rejtinge opozicije je – pogađate – ista ona agencija koja radi nedeljna istraživanja za potrebe upravo Es-en-esa! Tu Javna kuća velikodušno obećava i „povećanje udela političkih sadržaja i više vanparlamentarne opozicije u informativnom programu“, u periodu od šest meseca pre izbora, ali i dalje, o ispunjavanju njene primarne misije, obaveštavanju građana o stvarnom životu oko njih – ni mukajeta.
Uvek je lakše opravdati izlazak nego neizlazak na izbore. U prvom slučaju, uvek se možete pozvati na neko žrtvovanje, na neki „viši“ cilj ili interes, bilo kakav da je. Kada bojkotujete izbore, vi objektivno sečete granu na kojoj sedite, uskraćujete sebi budžetska sredstva za rad stranke, demotivišete aktiviste, „izdajete“ biračko telo.
Kao što su, pre dve godine, neke članice Saveza za promene požurile sa objavom bojkota, stavljajući tako pred svršen čin ostatak opozicionih kolega, tako je deo tzv. bojkot opozicije ovaj put pohitao sa najavom izlaska na izbore, jedne, druge, treće ili, bez zadrške, na sve. Ako je već tako, zašto bi se onda, razmišljajte logikom režima, uopšte izlazilo u susret zahtevima opozicije, osim, eventualno, onima kozmetičkim, koji vlast „ne bole“?
Suma sumarum:
Nada koja umire poslednja sugeriše da bi opozicija, uprkos svim izbornim neuslovima, mogla da, kao znak dobre volje, porazmisli o izlasku na prve sledeće izbore, na bilo kom nivou, ali jedino pod uslovom da lokalni budu odvojeni od tzv. velikih (parlamentarni, predsednički) i održani do Nove godine, jer bi oporba tako na delu proverila šta je od režimskih „ustupaka“ zaista sprovedeno, a u slučaju kraha imala bi džoker u vidu mogućnosti da bojkotuje one izbore koji slede na proleće.
Racio, pak, kaže da onima koji preferiraju promene ostaje jedino da se klade na neke građanske pokrete ili prizivaju neki „deus eks makina“ u obliku neidentifikovanih letećih objekata incidentalno-akcidentalnog tipa.
Inače će ispasti da su u pravu ovi hajduci i jataci iz „Oslobođenja“, naslednici prosvećenog nihilizma (N. Milošević i K. Čavoški: „Nema tih izbornih uslova pod kojima ćemo mi, srpski liberali, izaći na izbore!“) koji danas poručuju da će „izbori biti slobodni ili ih neće biti“.
