BOLJE TI JE IZGUBITI OKO SVOJE NEGO VERU U VOĐE SVOJE…

0
163

Jedan od proverenih Predsednikovih metoda je da nekom svom naloži da inicira meru na koju će mnogi „provrištati“. (Recimo advokati, već dva puta). A onda se pojavi on, situaciju smiri povratkom u pređašnje stanje, i ubere neki poen… Nema veze što će formalno krupan (ministar ili nešto niže), a suštinski beznačajan („Otkud on to?“) „ispasti grbav“. Može biti i žrtvovan (smenjen sa jedne i poslan na drugu funkciju), šahovski majstor ne broji pešake!

Drugi metod, koji kombinuje sa prvim da ne bude monotono, u suštini je stariji pa se stalno usavršava. To je izmišljanje protivnika, i dramatično upozorenje na rastuću opasnost od njega. Podrazumeva se da zato sva pitanja i podele treba da ostavimo za kasnije, da se „okupimo“, a zna se oko koga. Pošto je oklevanje u akciji često što i smrt, do prestanka opasnosti treba da ostavimo i svako razmišljanje. Počev sa pitanjem postoji li taj protivnik, koliku opasnost predstavlja…

Pogledajmo to u friškom slučaju, rezolucije koju je donela crnogorska skupština! Prvo je na opasnost od priznanja kolektivne krivice za genocid u Srebrenici srpskog naroda u celini, dramatično upozorio Vulin. Uz zahtev da se svima koji su glasali za rezoluciju, zabrani ulazak u Srbiju. Predsednik je, shodno prvom metodu, malo spustio loptu. „Daleko im lepa kuća!“, blaže zvuči, a isto znači. Patrijarh i Mitropolit takođe su stvar smirivali, prebacujući težište sa prihvatanja kolektivne krivice, na izneveravanje puta koji je trasirao Amfilohije. A u kontekstu Ministrovog i Predsednikovog obraćanja, publiciteta i tona u odgovarajućim medijima, podrazumeva se da je izneveravanje dodatno opasno… Konačno, pominjući „zlonamernost prema srpskom narodu“, ministar Selaković je stvari vratio na početak…

Da pomenutog razmišljanja i oklevanja ne bi bilo, niko od pomenutih nije ni prepričao, a kamoli citirao, odgovarajuće mesto u Rezoluciji. Nisu to učinili ni odgovarajući mediji. Razumljivo, pošto takvog i nema! Još je razumljivije to što se pomenuti prave da u Rezoluciji nema, onog čega i te kako ima. Kategoričkog zahteva da se krivica ne pripisuje ni srpskom ni bilo kojem narodu, svaka krivica mora biti individualna, a ne kolektivna… Ko je hteo to da vidi, imao je priliku čak i na RTS!

Da Vas podsetimo:  Tužilaštva spremna da po hitnom postupku rešavaju slučajeve nasilja nad novinarima

Zanemarivši više stvari (činjenicu da je takvu rezoluciju poodavno donela i skupština Srbije), ovom „odbranom svih Srba“, nastavlja se priprema terena da verovatno već doneta odluka Predsednika o Kosovu, bude „odluka svih Srba“. Mada ih za nju nije pitao, kao ni da li se svi pojedinačno osećaju optuženim, za Srebrenicu! Njegovo je da ne okleva već hitno odlučuje o svemu i svačemu, a njihovo je da njemu i pomenutima, veruju. I tako im je uglavnom važno ko a ne šta kaže, a jedna od njihovih mudrih misli glasi: „Čovek u nešto mora verovati“.

IZVOR: Kolubarske

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime