Poslanici i odbornici prethodnih dana blokirali su ulaz u sud u Novom Sadu u nameri da ukaže na rad istražnih, kako se to kaže, organa.
Na pravdi Boga pohapšeni su aktivisti i studenti koji su na protestu zahtevali odgovornost vlasti za pad nadstrešnice koja je ubila 15 ljudi. Trećeg dana blokade zgrade suda, stigla je i vest da je uhapšeno 11 osoba osumnjičenih za nesreću u Novom Sadu.
Mediji su javili da je među njima i Goran Vesić, mada eno njega na Instagramu se javlja da nije uhapšen, već se sam dobrovoljno odazvao na poziv policije. Tako to valjda ide, jedne hapsiš skriven iza kapuljače, druge pozivaš da dođu sami.
Sve što se dešavalo od nesreće u Novom Sadu nateralo je odbornik, pokrajinske i republičke poslanike da iskorače iz pasive i beznađa i da, kao osobe sa imunitetom, nešto urade.
Znamo da je vreme posta i da neki od njih prekidaju štrajkove i borbe zbog istog, ovog puta to nije bio slučaj. Dok su se poslanici gurali na stepenicama glavnog ulaza u sud sa strormtruperima na njihovim se licima mogao videti bes. Najslikovitije se prikazao u rukama poslanica koje su uspele, šale se ljudi, da uhapse jednog od Palpatinovih vojnika.
One su mu otele štit i krvnički ga držale insistirajući na tome da štit ostane na zemlji, a da na istu padne i maska koja prikriva lice onog koji čuva režim. Jedan od poslanika je prilikom davanja izjave za televiziju prekinuo isto kada je čuo da se koškanje intenzivira i rekao: „Izvinite, ali ja sad moram tamo!“ i otrčao u vatricu koja zasigurno pecka.
Da li je lepota u očima posmatrača ili ta snažna želja da se oseti tračak smisla ili snage koje ova zemlja u redovima ljudi sa imunitetom možda (bojažljivo konstatujem) ima? Onda, kada se sve ruši kao nadstrešnica, kada se ostavke daju dobrovoljno po principu „Ti, ti i ti – vi ste dobrovoljci“, onda se čini da mrvica nade ispada tako lako i nesmotreno poput pištolja na pločnik ispred suda.
U situaciji u kojoj policija primenjuje silu, tuče i čereči građane, čak i najneprijatnije Ćutino milovanje po šlemu policajca koji je ostao bez štita – grejucka. Da li će gomila pohapšene dečurlije koja samo vapi za pravdom doneti odgovore na pitanja ko je odgovoran za smrt ljudi na železničkoj stanici ili će samo biti, kao i u svakoj drugoj situaciji odraz nemoći roditelja koji samo šamarom ume da se obračuna s decom?
Dok gledamo hor visokih funkcionera kako nedeljama po nacionalnim frekvencijama ponavljaju apsolutno identične floskule koje služe sklanjanju pažnje sa 15 smrskanih tela na javnoj površini, na neke izmišljene nepravde iz doba onih bivših (večno odgovornih za sve sadašnje i buduće zločine), vapaj za pravdom koji se ponavlja svakoga dana u bilo kom obliku, na megafonu, pločniku ili u lice maskiranog strormtrupera daje trunčicu šanse da će jednog dana možda neko zaista i odgovarati za zločin.
A možda i neće. Da, ima osumnjičenih, ali dug je put do osuđenih. Na listi je sad već prevelik broj afera za koje apsolutno niko nikada nije odgovarao, niti će. U tim aferama ima izgubljenih života, pokradenog novca, zloupotreba položaja i gle čuda, nezavisnog sudstva i tužilaštva koje se, uprkos naporima da se predstavi drugačije, ipak okreće u pravcu sunca.
Beznađe nam široko otvara ruke i zove u svoj zagrljaj dok gledamo lajv emisiju na Informeru gde gomila besprizornih neljudi vređa one koji su došli da odaju počast preminulima za koje traže ništa drugo – do odgovornost.
Zločin se desio i neko je zapravo izabrao da se, poput deteta, ruga mrtvima na nacionalnoj frekvenciji. Beznađe uvek imamo, to nam je rešeno. Dvadeset puta prikazana serija „Bolji život“ neće ugledati isti dok god neko ne iskorači iz tog tipičnog pavićevskog scenarija.
Evidentno je, uostalom poručio je to još Dado Topić, bolji život ne dolazi sam, on mora da se zgrabi.