Boris Tadić kao štetna pojava u srpskoj politici

0
119

Još u uvodu svoje prve knjihge O OPANČARIMA I OPANCIMA (Beograd, 2012.) govoreći o ulozi stranaca u našem političkom životu, napisao sam:

“Nisam ja ni neki pobornik teorija zavere, ali mislim da, jednostavno, to tako funkcioniše. Držim da nam oni, u interesu tih svojih strateških ciljeva, čak i izbore kroje, a trenutno neposredni cilj im je da završe ovo sa Kosovom. Mislili su da to mogu da sprovedu sa Tadićem, koji je demokrata po meri, dok nisu shvatili da je on obična akademska zamlata, koja se uz to i primila na lepote vlasti pa, iz straha da to ne izgubi, ne sme da se zameri onima iz (tadašnje) opozicije, jer će ga oni, uz pomoć dežurnih domaćih „patriota“ jednostavno pojesti. Kad su ovi iz Evrope to shvatili, okrenuli su se onim drugima. Ni najmanje im ne smeta što su to bivši radikali, Miloševićevi socijalisti, Mirini julovci – nema to veze, ovi drugi su robusniji i nisu toliko fini kao oni prethodni. Pitanje je samo, ko sme da „proguta žabu“, jer svima njima je Kosovo kamen za vratom. I sad imamo apsurdnu situaciju. Oni prethodni su pali zbog Kosova. Niti su se dopadali domaćim patriotama, na čelu sa ovima koji su sada na vlasti – svaki njihov, pa i najmanji korak, koji bi mogao da bude protumačen da vodi ka nezavisnosti Kosova, oštro je sasecan svim sredstvima, niti Evropi – bili su isuviše jalovi i neefikasni i ovi su im okrenuli leđa.”

A što se tiče ovih sadašnjih, koji su došli posle njih, za njih sam o tome rekao:

“… Ostaje tu samo jedan problem – isuviše su oni tu nac. patriota stvorili, koji su ih ozbiljno i shvatili, pa je pitanje kako će kod njih da im prođe ta priča.”

Da Vas podsetimo:  Opančar agencija* pita – Da li je ova žena normalna?!

I čini se da sam bio u pravu – i što se tiče Evrope (Amerike, takođe) i Tadića i Vučića. No, da se vratim na Tadića, o kome je ovde reč. Pre svega, da Đinđića nisu ubili, on nikad ne bi ni došao na vlast. Bio je sušta suprotnost Đinđiću i ovaj ga je skrajnuo na tada ne tako značajno mesto ministra odbrane. Međutim, po Đinđićevoj smrti, ovaj se aktivirao i uz pomoć svoje ekipe iz Demokratske stranke – Šuca, Goca, Kena … Mićun (večiti politički ideolog DS-a), došao na čelo Demokratske stranke. Nisu tada demokratske opcije – DS i DSS imale neku političku konkurenciju (Radikali su bili isprofanisani i zbog svoje ranije zajedničke politike sa Miloševićem i zbog nikad razjašnjenih Šešeljevih veza sa zemunskim klanom, Dačić sa ostacimaa SPS-a je bio negde u “podrumu”, a Srpska napredna stranka (SNS) nije još ni postojala), pa su se Koštunica i Tadić smenjivali na vlasti, a ne zna se ko je od njih dvojice bio “kilaviji”(u političkom smislu, naravno), pa su kolo vodili razni mešetari Dinkići, Mali (privatizacije) i slični – koji su važni akteri i u ovoj vlasti. Koštunica je bar shvatio da nije za politiku, pa se povukao, a Tadić to nikako da shvati – ni tada, ni sada.

Kad je reč o onom vremenu napravio je mnoge štete čije su posledice ključne i za našu današnju političku stvarnost. Najpre je pružio ruku SPS-u, politički ih rehabilitovao i ušao sa njima u koaliciju – kao za sve je bio kriv Milošević, a ispalo je da je Daćić po političkim premetaćinama gori od njega. Potom je, kažu i uz pomoć nekih političkih krugova na zapadu, ušao u “renoviranje” Radikala – da umesto ekstremne Šešeljeve desnice, napravi jednu pristojnu umerenu proevropsku desnicu, a sve u cilju stvaranja uslova za uvođenje demokratskog parlamentarizma na političkoj sceni Srbije.

Da Vas podsetimo:  Šta će on, na tako važnom mestu?

Umesto svega toga – zbacio je sebe sa vlasti. U SNS-u je dobio političkog protivnika koji ga je pobedio već na prvim predsedničkim i parlamentarnim izborima, 2012. godine – uz pomoć Dačićevog SPS-a koji je od SNS-a dobio ponudu koja se ne odbija (brojne ministarske resore, čak i mesto premijera – Vučić pristao da bude potpredsednik), napustio saradnju sa DS-om i prešao na stranu SNS-a.

Kad je to završio, vratio se u “svoj” DS i uspeo i njih da “sredi”. Uz pomoć svoje stare ekipe – Šuca, Goca, Kena … “i na kraju Džej”, odnosnno Mićun kao večiti politički ideolog DS-a, smatrao je da treba ponovo da preuzme i vodi tiu stranku, ušao u sukob sa Đilasom koji ga je na stranačkim izborima potukao do nogu, a onda – pošto je shvaio da Tadićeva ekipa ima duboke korene u stranci, sve to gospodski napustio i otišao u košarku. Od tih događaja DS – nekada najmoćnija politička stranka u Srbiji, ne može ni danas da se oporavi.

To je što se tiče Tadićevog minulog rada u srpskoj politici. A što se tiče današnjeg delovanja, za početak ću samo reći da je Tadić osnnovao i svoju stranku – Socijaldemokratsku stranku (SDS) za koju retko ko i zna, jer on više boravi u “svom” bivšem DS-u i tamo se uz pomoć svoje stare ekipe, podmlađene vremešnom Vidom Ognjenović, bori protiv zvanične politike te stranke i njenog legalno izabranog predsednika, nego što boravi u svojoj novoosnovanoj stranci.

Čini se da je Tadić svima spreman da oprosti – i Dačiću, Miloševićevom nasledniku, i Šešeljevim radikalima, i SNS-u, kao njihovim naslednicima, sem Đilasu, jer smatra da mu je ovaj preuzeo DS, a istina je ustvari obrnuta – svi pomenuti (sem Đilasa) bi Tadića rado primili u svoje društvo – u svojstvu Vučićeve oppozicije, jer bi to bio dokaz njihove demokratske politike – i za domaću upotrebu i za Evropu.

Da Vas podsetimo:  Interfiju(k)

I Tadić je spreman da im to udovolji. Da zajedno sa još par marginalnih stranaka – među kojima su POKS (Pokret za obnovu kraljevine Srbije), Dveri, Boška Obradovića, DJB kontroverznog Saše Radulovića i još par sličnih, sarađuje na popravljanju medijskih i izbornih uslova u Srbiji, te da u zajedničke komisije pošalje svoje pretstavnike, što je bilo i vrhunsko postignuće evropskih parlamentaraca koji su tim povodom nedavno boravili u Beogradu – što su opozicione stranke koje su ih i prizvale da dođu listom odbile jer nisu zadovoljne ni minimumom postignutog, a sve to sa primenom za već zakazane izbore za koje je vlast već započela izbornu kampanju. Time je Tadić istovremeno stao i na čelo onih koji se protive većinskom delu opozicije i njihovoj započetoj akciji da na pretstojeće izbore izađu sa zajedničkom listom

I tako će Vučić i za ove izbore – kao i za prethodne imati svoju opoziciju kao dokaz demokratske vladavine. I biće zadovoljan postignutim jer jedna je stvar ako ga u tome podrži Boris Tadić, demokrata po evropskoj meri, a ne samo Boško Obradović iz Dveri, Žika Gojković iz POKS-a, Saša Radulović iz DJB i još par sličnih opozicionara. Na prošlim izborima je glavni “opozicionar” bila Gordana Čomić, ovog puta će po svemu sudeći to biti Boris Tadić.

*U mom selu ima jedan opančar.

Što on pravi dobre opanke !

Obuješ ih, popenješ se na soliter

i skočiš sa desetog sprata,

ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

 

 

 

 

autor:Dragiša Čolić

 

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime