BOŠKO, DVERI ILI ZVERI?

0
189

Bosko ObradovicPIŠE: Adam PAKAI

Boško Obradović predstavlja prilično autentičnu pojavu među aktuelnim političarima opozicije. Ponikao je na ultra-nacionalističkog grupi organizacija (Gvozdeni Puk, Sv.otac Justinian) uspeo je da se iskristališe iz ove grupacije ekstremnih desničara kroz Dveri i nametne kao lider.

To je njegova primarna osobina: jedna je od retkih političkih pojava u opoziciji koja je kao lider uspela da se nametne.

Pored ove karakteristike Boško Obradović se izdvaja sposobnostima da pokrene politički trend. Akcije koje je inicirao kao što su „Porodične šetnje“ ili razni oblici pravoslavno-političkih javnih manifestacija vrlo su brzo nadrasle njegov politički identitet i opstale u ciljnoj grupi političkih aktivista čije simpatije na momente i jeste osvajao ali glasove nije.

Zbog toga je Obradović fenomen, jer unutar svoje ciljne grupe ima potencijalnih glasova koje još nije mobilistao.

Politička kalkulacija ga je u znatnoj meri ograničila.

U cilju artikulacije svog političkog nastupa retoriku je sveo na „prihvatljivu“ pokušavajući da se dodvori političkoj civilizaciji kao pojmu, ali i potencijalnim donatorima, saradnicima i organizacijama narodnih parlamentarnih partija Evrope i sveta.

U tom nije imao značajnije uspehe, jer nije uspeo da na istovremeno mobiliše umerenu, politički prihvatljivu desnicu i odustajanje od ekstemizma nije adekvatno naplatio.

Spoljno politička javnost kojoj je pokušao da ga se približi ostavila ga je (kao i sve ostale) na kartelisanom političkom tržištu Srbije da traži saradnike, među opozicijom ili vlastima sve jedno.

Obradović po svojoj vokaciji nikako nije prihvatljiv Vojislavu Šešelju jer ugrožava njegov političko poreklo pošto potiču na istom političkom identitetu – ekstremizmu. Ova politička grupacija ima potencijal od 12 do 15 u glasačkom telu. Zbog toga je rascepljen SRS i osnovan SNS kako bi izašli iz uskog okvira „matičnog jata“. Cepanje Šešeljevog „matičnog jata“ još bi teže objasnilo njegov nesrazmerni uticaj u vladavini SNSa.

Da Vas podsetimo:  PUTEVIMA BABE IZ POMORAVLjA ILI ŠTA ĆE BITI S POVERENjEM U LEKARE

                   Obradović je zbog svih okolnosti prinuđen da levitira u međuprosto i svako njegovo jačanje uticaja je problematično za vlast i opoziKada u opoziciji stekne određeno poverenje, vlast ga približi sebi pozove na razgovore ili panel diskusiju, a onda ga diskredituju pred opozicijom.

Drugi, opozicioni lideri imaju ozbiljan problem da unutar svoje ciljne grupe objasne bilo kakvu zajedničku akciju sa Obradovićem, bilo da je u pitanju protest ili koalicija. Obradović je zato dobar da bude jedan od lidera opozicije u smeni Vučiča jer nema izbora. Sve i da ima odgovore, za Obadovića ne postoje pitanja.

Ekološki pokreti (Ne davimo Beograd, Odbranimo reke Stare Planine) politički su monopolizovale ekološko pitanje koje je značajan politički diskurs ovog trenutka, povezan sa ekspropriacijom zemljišta, odnosno drastičnim štetama koje Srbiji nanosi aktuelna vlast.

Obradović je zbog svoje političke izopštenosti iz kruga elitističke levice promašio temu i postao jedan od oponenata ekologije kao teme ne shvatajući da se zapravo baš tu nalazi njegov politički potencijal.

Odbrana reka i šuma je odbrana Srbije a on je jedini lider koji može da pozove na „mobilizaciju“.

Jedini koji u vojničkom maniru Solunaca koji su zakasnili jedan vek, može da predstavlja političkog promotera odbrane Srbije, ne na Kosovu nego u Srbiji. Boško Obradović već duže od jedne decenije brani Srbiju i to mu nikako ne polazi za rukom.

Zbog toga je kompromitovan u matičnom glasačkom telu koje se sad rasipa po drugim ekstreminim grupama (Generalni štrajk, Ustani narode Srbije, ravnozemljaši, antivakseri..).

Da bi se u to glasačko telo vratio potrebno je da jasno pokaže da je svestan sebe. Ako bi to radio kroz video spot, on bi morao da bude jednostavan, sveden i da prikazuje Boška u prvom planu, sa zastavom Srbije u pozadini, koja se blago vijori. Muzička podloga takođe mora biti prigodna. Recimo instrumentalni deo pesme “Vostani Serbie”, a sama poruka morala bi da bude izgovorena njegovim, ili nekim muškim, autoritativnim glasom: “Potreban mi je pravoslavac, Srbin, dobar čovek… da mi brani njivu!”

Da Vas podsetimo:  Opa Đurđo! Predsednica AKS osuđuje kako su advokati ušli u Sud, a ćuti što su ih- tukli!

Ova vrsta autoironije bi zapravo bilo priznanje glasačima za meru njegove efiksnosti u politici a militarna retorika i prizvuk „mobilizacije“ bi njegovoj kampanji dale prostora za prihvatljivi ekstremizam u borbi protiv Vučića.

Mobilizacija Srbije za odbranu od Rio Tinta je mobilizacija koja nema ljotićevski predznak koji ga je najviše koštao u politici ali mu je istovremeno najviše i doneo.

Srbija nestaje danas, pred nama, a Boško Obradović nikada nije našao način da tu činjenicu verbalizuje u svojojoj poltičkoj retorici a baš u tome mu je potencijal.

Njegova retorika može da ostane militantna ili ekstremistička, ali tema mora da bude povezana sa onom na kojoj će se preklopiti sa elitističkom levicom koja ga izopštava i sa stvarnošću.

To je demon kojeg i jedni i drugi moraju da pobede inače će reke Srbije završiti u cevima, Rio Tinto će proizvoditi litijum ubijajući mogućnost da Srbija proizvodi bilo šta drugo.

U vreme Otpora i mi smo imali svog Boška. On se zvao Velimir Velja Ilić, bio je predvodnik SPOa izopšten iz svog političkog okuženja i da ga je neko doveo na Studentski Protest on bio bio dočekan isto kao i Boško na protestu Ne davimo Beograd.

Sinergija između njega (i razočarnih članova SPOa) je bila ono što je Otpor učinilo efikasnijim od svih predhodnih opozicionih organizacija brendiranih krugom dvojke.

Zapravo, vrlo je bitna činjenica da je većina članova Otpora, više od 60% (istraživanje prof Vlada Ilić) dolazilo iz krugova razočaranih članova SPOa, više od 34% zalagalo sa za pojačan uticaj crkve u politici.

Na pitanja koju ličnost u DOS-u cene, većina Otporaša (40%) je bilo za Koštunicu, zatim Milan St Protić (11%) Đinđić (9%). Otpor je zapravo bio desničarski pokret, sa negativnim stavom prema Haškom tribunalu, surovo anti-komunistički a u percepciji današnje desnice ovo je pokret koji se smatra građanskom levicom.

Da Vas podsetimo:  Udarno! Albаnci prаvе svојu prаvоslаvnu crkvu- тrаži sе nоvi Mirаš Dеdеić!

Otpor je komunicirao duhovito, kratko, ironično i jasno. Nije se oslanjao na folk kao estetiku ni kao temu i suštinski je pokrenuo „razočarani desničarski klaster glasova“ iste one koje je Boško izgubio u velikim Fb grupama. Ko tu danas koga traži u ovoj magli koju stvara SNS? On njih ili oni njega?

http://kolumnista.com/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime