Nigde i niko, kao mi ovde, ne pita se „ko zna šta nas čeka“, a čekamo. Danas Hrista, sutra stradanje za njega. Niko kao ovde. Nigde kao ovde
Tako je lepo videti ljude kako hodaju podignutih glava posle toliko vremena. Odavno se nismo jedni drugima smejali u prolazu, kao danas. Vremena su teška, ali lakoća kojom ih nosimo sveta je koliko i badnjak koji pucketa u porti crkve Svetog Georgija. Gledam ljude koji su ostarili preko noći, ali osmeh im je kao u novorođenčadi. Oni koji su otišli, sad pripiti, priznaju da je ovde ipak najlepše, ali znaju da je povratak teži od odlaska, zato umesto reči uzdahom završavaju rečenicu. Pomenu se i oni kojih više nema, ne zato što nedostaju, nego zato što su prisutniji više nego ikad. Obasjava i greje plamen gorućeg badnjaka i najmračnija i najhladnija srca. Tu su ljudi koji su zaboravili da se raduju, ali i oni koji misle da više nemaju čemu da se raduju. Radost se preliva na njih, bez obzira što su požurili kućama, tamo će ih sačekati i u najusamljenijem kutku. Pada mrak samo po krovovima, do nas ne dopire ni fleka. Čitavu noć smo slavili Božić, jer znamo da je Vitlejem na Kosovu. Nigde kao ovde ne sija vitlejemska zvezda, nigde kao ovde se ne ispoveda živa vera. Nigde kao ovde se ne plače od radosti i smeje od žalosti.
Nigde kao ovde snaga nije jača od straha, ponos od poniženja, sloboda od ropstva, ljubav od mržnje. Nigde kao ovde se uvrede ne podnose stojeći, niti nepravda uspravnije.
Nigde i niko, kao mi ovde, ne pita se „ko zna šta nas čeka“, a čekamo. Danas Hrista, sutra stradanje za njega.
Niko kao ovde.
Nigde kao ovde.
(Fejsbuk stranica Nevene Milosavljevi
