Dve posete imali smo juče na Andrićevom vencu. Jutarnjeg gosta Vučić je primio. Večernji gosti ostali su pak ispred vrata, na ulici. To dobro ilustruje Vučićevu nesposobnost – i sam je o tome često govorio – da proceni i poređa prioritete. On se ne ponaša kao političar: Vučić je zvezda rijalitija. Pametan političar usred izborne kampanje jedva bi dočekao da se vidi s ekološkim aktivistima. Pogotovo ako je tačno da je izašao u susret svim njihovim zahtevima, kako je požurila da se pohvali osoba čiji je on šef. (Jeste, predsednica vlade.) A i da nije tačno, opet bi bilo pametno da ih je primio. Nije se dogodilo.
Ali je nekih desetak sati ranije primio Novaka Đokovića. Zašto ga je primio – teško je reći. Nije bilo dobrog razloga da se njih dvojica sretnu. Pogotovo ne na Vučićevom poslu. Rekao je Vučić da država Đokoviću stoji na raspolaganju ako mu nešto zafali, da će izdvojiti novac za još turnira, kao i za mlade tenisere (da se pojavi novi Đoković). Dakle, važno mu je bilo samo da se slika s Đokovićem. Za to je mogao da sačeka Đokovića negde posle treninga i zamoli ga za fotografiju i autogram. Kao svaki pristojni navijač. Samo što bi tako Đoković ostao br. 1 i u Srbiji. U gostima kod Vučića, Đoković je pak br. 2.
S druge strane, savršeno je nebitno zašto je Đoković hteo da poseti Vučića. Kako gledamo iz dana u dan, mnogi bi da posete Vučića, i svako od njih ponaosob ima neki svoj manje-više dobar lični razlog. Recimo, onomad je stariji čovek iz Šapca – što su ga udarila kola na protestu – tražio Vučića na poslu da ga pita kako on, Vučić dakle, sme njega, demonstranta dakle, da nazove lažovom. Nisu se sreli. Đoković je imao više sreće. Možda zato što je hteo samo da se zahvali što se Vučić zauzeo za njega kod australijskih vlasti. Videli smo: kako se zauzeo tako se po Đokovića i završilo: oteran je iz Australije.
I od Vučića smo čuli kako se zauzeo. On je pozvao Novaka – da l’ prvi, da l’ drugi dan, nezgodno je to s vremenskim razlikama vajka se Vučić – i rekao mu: šta sediš tu više, hajde pakuj se i vraćaj se kući. Ali, nije ga Đoković poslušao. Premda savet nije bio loš. Jedino nije jasno kakve veze taj savet ima s australijskim vlastima. Kad je pozvao Đokovića da se vrati u Srbiju, kako se tačno Vučić zauzeo za njega kod australijskih vlasti. Kaže Đoković –Vučić je još i rizikovao. Dobro, šta je tačno rizikovao. Ostao je Đoković nedorečen. Nema razloga da mu to uzmemo za zlo.
Da ponovimo, ako je hteo da se zahvali Vučiću, to je Đokovićeva stvar i mi o tome nemamo šta da sudimo. Ali, što mu se nije zahvalio telefonom? Pozove ga, kao što je Vučić pozvao njega, i kaže – hvala. Kratko i jasno. Mogao je telefonom i pitati – je l možemo da se vidimo, da vam se zahvalim. Vučić – ne, nema razloga, nije to ništa. (Kao što zaista i nije bilo ništa.) Ili – nemam vremena ovih dana, u kampanji sam, hajde da se vidimo kad sve prođe. Ili – nema potrebe, uradio sam to za tebe kao što bi i za druge, nije prošlo, nema razloga da pravimo buku, ispašće da te koristim za izbornu kampanju. Nije se desilo.
Đoković je u svega nekoliko nedelja dva puta zloupotrebljen u izbornim kampanjama. Iskoristili su ga političari istoga – trampovskog – kova. I jedno i drugo je mogao da izbegne, ali nije. Reći sad da je sam kriv – možda bi i imalo smisla, ali da mu to kažu roditelji ili već neko ko mu je blizak. Nije na nama da se staramo o njemu. Ali, tiču nas se političari skloni zloupotrebama. O Scottu Morrisonu se ovde može ponoviti ono što su drugi već rekli – da je običan lažov. I još – da je narušio čast, bezbednost i suverenitet Australije. Naravno, ne kada je oterao Đokovića nego nešto ranije, kada je izigrao Francuze.
A da nije lagao samo Francuze, zbog čega ga je Macron otvoreno nazvao lažovom, nego i žitelje Australije, pravdajući se kako je Francuzima sve na vreme javio, vidimo sada kad u javnost izlaze poruke njegove vlade članovima francuske vlade iz kojih se jasno vidi da su do samoga kraja svesno lagali (u vezi s kupovinom podmornica, ali to je druga priča). I ne samo to, obrukao se nedavno Morrison i kada je tražio da se zbog nedostatka radnika dozvoli da se u transportu zapošljavaju šesnaestogodišnjaci (radnici, naravno, nedostaju zbog loše osmišljenih mera protiv zaraze). Zahtev je glatko odbijen.
Pošto se kao predsednik vlade sit ispromašivao, Morrison je samo u slučaju Đoković pogodio pravi nerv žitelja Australije, razjarivši ih protiv Đokovića. Da li se na mržnji protiv Đokovića mogu dobiti izbori u Australiji – videćemo. Ako se to zaista desi, mogli bismo reći da ludilo uzima maha širom planete.
S ove strane kugle, Vučiću su upravo ekološki aktivisti do kraja suzili prostor za izbornu kampanju. Na tako malom prostoru, on se naprosto ne snalazi. Nema on ni tu pamet ni tu veštinu. Da ponovimo, da ima, umesto Đokovića primio bi aktiviste. Priča o Rio Tintu razgolitila ga je kao izdajnika i stranog plaćenika. Sve što je on lagao o svojim političkim suparnicima donedavno, sada se kao istina sručilo na njega. U ovom trenutku, on jednostavno nema kampanju u oba smisla – niti ima s kim da je vodi, niti ima izbornu poruku. Može samo da se slika. I slika se – s Đokovićem.
Savršeno je nebitno iz kojih razloga mu je Đoković izašao u susret (isto onako kao što je na naopak način izašao u susret Morrisonu). Voleo bih da je Đoković naprosto naivan. (Dobro, znamo da nije.) Ali, po stoti put, nebitno je. Đoković tu nije važan. Bitno je da smo gledali Vučića kako nemušto sedi pored njega, nesposoban da izgovori barem jednu suvislu rečenicu. Obojica su loše prošli. Đoković je potvrdio da nije br. 1 u Srbiji (ako je ikada to i bio). Vučić pak… očigledno je, s ovakvom kampanjom – a bolju neće i ne može imati – uskoro više neće biti br. 1.
autor:DEJAN ILIĆ
