Kad imaš ortaka ko brata. Znaš ono, majka ti ga nije rodila, a ti žarko želiš, pa onda iznenada sretneš nekog u životu i pomisliš da bi on mogao biti taj. Zajedno klošarite u kraju, tučete se leđa u leđa protiv drugih prolaznih bitangi kakvi ste i sami, idete na more zajedno i odvajate devojke, ako su drugarice u paru. Kršite pravila u prolazu, pa prespavate noć u hodu, ili pod nadzorom uniformi, a ujutru za razbuđivanje odsparingujete neku kontrolisanu rundu golim pesnicama. Čekate da se desi nešto značajno i da napokon odrastete. Misliš da je drugarstvo stvarno neraskidivo bratstvo, ali naiđu vetrovi života koji te surovo demantuju. Na sudbonosnoj raskrsnici sazrevanja pre ili kasnije svako stane na pokretnu stazu, koja ga odvede u jednom smeru smirenja. Samo ostaje zagonetno pitanje životne ukrštenice;
-Da li je moglo drugačije?
Bolje? I šta bi bilo da smo kojim slučajem skrenuli na neki od putića koji su nam se svakodnevno otvarali, koji su nas mamili i varali poput dečije zevalice u ruci osnovca, ili kao šarena lepeza kod pegave tinejdžerke sa nebom u očima? Da li bi bili srećniji i gde se u međuvremenu izgubio i odleteo onaj šareni balon, zvani drugarstvo, s početka mladalaštva iz starog kraja?
Nenad Simić – Tajka
