Branislav Jevtić: Kako se Đura Jakšić po drugi put sa dušom rastavlja na Skadarliji

0
95

„I ovaj kamen zemlje Srbije, što preteć suncu dere kroz oblak…“, uzviknuo je poslednji put Đura Jakšić pre nego što je nabacio preko glave kaput, ne mogavši da gleda u šta se pretvara njegova ulica. Rekoh: njegova, ali isto toliko i svačija, pa na koncu i moja. Nepoznato nek ostane kog je više stid, nas pred njim ili njega od nas. Isto tako, njegova smrt ne beše jedna. Kada ga pretukoše na kaldrmi general-krvnici, to mu nije bila prva, ali ni poslednja, po svoj prilici, smrt. Živeo je i živeće on u svima nama, kao što je i umirao bezbroj puta umesto nas. Njegov stvaralački i stradalački put nema ko nije osetio, hodajući kaldrmom kojoj se lični opis brazdao, tumbao, razlokavao, i preuređivao neprekidno. Ovo poslednje najteže će pasti njemu, ali ne zato što je za tursku kaldrmu emotivno vezan, već zato što je to preuređivanje izazvalo još jedno trvenje međ narodom, koji se, evidentno, ni u Raju ne bi mogao slogom podičiti.

Dok će jedni biti zadovoljni samo zato što će dame u štiklama konačno moći uzdignuta nosa da šeću i plećima kreću, drugi će biti nezadovoljni što se sve odužilo kao zidanje Skadra. Najlakše će biti onima koji na sve samo sležu ramenima, i krotko mrmljaju: dobro je, moglo je biti i gore. Oni su u pravu, ako pođemo otpozadi, samo zato što se završio doslovno skadarski front, kada su kaljače i gumene čizme bile neophodne za veći deo godine. Oni prvi, takozvani rektalni alpinisti biće zadovoljni poravnatom ulicom. Takvi će odmahivati glavom na pomen Monmartra, kamena oko Arene u Veroni, u boemskoj četvrti Trastevere u Rimu, Placa Dorego u Buenos Ajresu… To su isti oni kojima je životni san da otputuju u Dubai ili Menhetn, samo da opale selfi, jer više od toga tamo i nema šta da postignu. Oni su najtransparentniji dokaz da nam je kolektivni IQ opao, što smo izvojevali revnosnim proganjanjem inteligencije u inostranstvo. Stoga će sebe ubediti da je sve bolje od one grbave, džombaste ulice. Oni su u stanju da progutaju sve, jer im je rečeno unapred da će im se svideti. Oni ne razlikuju svideti, od navići se na nešto. Kao u negdašnja vremena kada ti nametnu ženu i vele: zavolećete se vremenom, bez brige. Važno je samo da ne gledaš u druge, nisu one za tebe, itd. Za njih je ovo Perikleovo doba, najblaže rečeno.

Da Vas podsetimo:  Zašto da (ne) paničimo zbog zaduženosti države?

Oni drugi, ako ih iko više ikad može nazvati opozicionarima, pak, za svaki su bojkot spremni, ali samo dok se ne krene. Njihovo je pravo da glasno ukazuju na sve prednje i zadnje namere vlasti. Ali, ako se očito podmeće prividni utisak da se više gradi nego ruši, potenciranjem Beograda na vodi, onda neka se istakne da je nametnut prividan utisak da je bio javni, relevantni i regularni konkurs za preuređivanje Skadarlije. Još pre prve lopate na obali Save, gotovo sve kafane u gradskom jezgru su preobražene u kafiće ništa manje sterilne od apoteka. Nekada glavno obeležje grada (uz Kalemegdan i Knez Mihajlovu, s tim što je na Skadarliji najosetniji duh, kao uostalom i u drugim gradovima sa velikom tradicijom), gubi na duši, kao da joj ponestaje snage da se odupire više tim tipovima „znaš li ti ko sam ja“. Kao da je to zapravo glavni i osnovni cilj, da se obezduši grad, narod, i da se sve slije na Beograd na vodi, i upre pogledom u nedostižne apartmane kao u Dubaiju ili Menhetnu. Svi ti što zidaju spomenike za života sebi, treba da znaju da to što rade je svetogrdno. Počev od rušilaca, pa do nazovi graditelja. Jer, ako izuzmemo one tri podele, koje su same po sebi irelevantne, i ako oprostimo to što je moglo sve da se uradi za manje od godinu dana, i ako imamo poverenje da se dobilo na podzemnoj funkcionalnosti, opet ostaje diskutabilna estetska nota. U jednom od članaka, lepo govoraše pojedini iz komisije, ali nekako pri dnu, sasvim u fusnoti, najsitnijim slovima, osmeliše se da reknu, da ipak treba manje političari da se pitaju i mešaju, a više arhitekti. Stoga, da li je baš ovo najbolje rešenje za Skadarliju? Monotonija ulice popločane jednoličnim sivim kamenom mogla se razbiti raznoraznim kombinacijama, dezenima i šarama, to bi svaki učenik srednje Arhitektonske znao predložiti. Neko bi na to mogao doskočiti adutom da nije samo sivi jednolični kamen ugrađivan, već da se izmešao i sa očuvanijim primercima stare kaldrme. I, tu bismo došli do odgonetke otkud tolika autodestruktivnost ne miruje u našem mentalitetu. Jedna reč: konglomerat. Kao i ta ulica, tako i naš genos sav je konglomerat, i to sve samo ne homogen. Ko bi mogao preispitati svaku česticu slojeva koji čine tu mešavinu. Pri tom, ovo se ne odnosi na najnovije koloniste zbog kojih se osećam kao stranac u rođenom gradu, i neugodno kad koristim ekavštinu. Ovo se odnosi na ranije pristigavše. Elem, ko se u životu nije nasmejao na moru kada bi mu neka cura, na pitanje odakle je, odgovorila: iz Beograda; a da je zapravo iz Vrčina. Međutim, nimalo za šalu nisu oni koji notorno potenciraju da su stari Beograđani. Iako je opštepoznato od kada datira Čubura, ima ih koji uz stari Beograđanin, dodaju i epitet: stari Čuburac. Taj osećaj ugroženosti od novih dođoša, kao što su i oni se izmešali svojevremeno u taj konglomerat, nazovimo paranoidni građanizam, tek da uštedimo vreme. Kada smo im uspostavili dijagnozu, pređimo na lek. On glasi: kome se ne sviđa gradska vreva, niko mu ne brani, štaviše, preporučljivo je što pre, da ode u selo, po mogućstvu odakle je i došao, tamo iza zaseoka pa još dublje, u svoju vukojebinu.

Da Vas podsetimo:  Intervju koji više nagoveštava nego što kazuje (2)

Konglomerat nije zalud pomenut. Htelo se reći, da neko ko ne oseća (jer nije zapoveđeno da je morao biti generacijama ovde) lokal-patriotizam, on i ne može do kraja voleti grudu na kojoj prebiva, i založiti se za dobrobit svačiju, a ne isključivo svoju. Otud nemar i ravnodušnost na šta će ispasti Skadarlija, koja je itekako deo naše kulturne baštine. Naravno da to nije razlog da se pognute glave povinujemo svemu što narede tipusi „znaš li ti ko sam ja“, već da pokažemo prkos, i pre svega dokažemo da mi nismo stablo bez korenja kao što Skadarlija nije nikla niti leži na nekakvom živom blatu kakvo nam ga predstavljaju. Taj dan svakako će osvanuti, kada ćemo opet moj dobri Đuro zbaciti kaput kao i stid, i ponosno zapevati: „…a kamen ovaj, ko piramida, što se iz praha diže u nebo…“, jer, „Otadžbina je ovo Srbina!“

Branisalv Jevtić

Izvor: Srpska tradicija i nacionalni interes

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime