KRČENJE
U kamenitoj Dalmaciji plodna zemlja je bogatsvo.
A izvor vode je izvor života.
Da bi čovek mogao da preživi morao je da krči zemlju.
Odnosno, morao je da otima od surovih, dinarskih planina plodne vrtače.
Kada je bio mali, moj đed Jovan je to radio sa svojim đedom Stevanom.
To sam radio i ja sa mojim đedom.
Još nisam bio pošao u školu.
Leti, pre svitanja, negde oko četri sata smo ustajali i spremali se da pođemo , poviše naših kuća, putem prema planini Orlovici.
Samarili smo magarca i konja.
Poneli smo alat za kopanje, veliku sekiru i malu sekiricu.
Baba Simeuna bi ustala da nas isprati.
Spremila nam je hrane za čitav dan.
Đed je uzjahao konja Cvetka, a ja magarca Vicka.
Imali smo više od sata da jašemo uzastranu.
Kada bi došli, rasamarili bismo konja i magarca i pustili ih da birkaju lekovite trave po kamenjaru.
Nigde nisu mogli da odu, jer svuda oko nas je bila šuma.
Hranu smo stavili u hladovini stare bukve.
Đed je izabrao ovu vrtaču, jer je na njenom kraju, prema šumi našao izvor vode.
Taj izvor je bio toliko hladan da su mi zubi trnuli.
Voda sa tog izvora je jedino gasila moju žeđ.
Đed je stavljao u vrelo domižanu od dve litre vina da se hladi.
To mu je bila doza za čitav dan.
Ja sam pio vodu iz đedove ogromne, težačke, klesarske šake.
Pio sam iz tog prirodnog bunara najslađu vodu na svetu.
Koja se, kako naš narod kaže, u krv pretvarala.
Vodu smo proveli do bašte da natapamo.
Krčenje se sastojalo od toga da obojica kleknemo na kolena, jedan do drugoga, da možemo da pričamo i vadimo svaki kamen na koga naiđemo.
Imali smo dva mala krampića i jedan veliki.
Izvađeni kamen smo stavljali na obode buduće bašte kao kamenu ogradu.
Tu baštu smo nazvali Ogradica.
Napravili smo na tom mestu nekoliko plodnih bašta.
Koje smo nazvali, da bi ih razlikovali, Gornja i Donja Ogradica.
Veličine od dva do pet ari.
Bašte su bile osunčane po čitav dan.
Mogao sam da se skinem i da se, dok radim, tako sunčam.
Đed je imao na glavi crvenu kapu sa crnim obrubom i dugim resama, šarenu košulju, zakrpljene somotne pantalone i vunene čarape sa opancima.
Vunene čarape je nosio i leti i zimi.
Krčili smo baštu od izlaska do zalaska sunca.
Pravili smo pauze za marendu i za ručak.
Bio sam ponosan što krčim zemlju sa đedom.
To je bio veliki znak poverenja i priznanja.
Uvek me je privlačilo da budem tamo gde se nešto stvara.
Zamišljao sam babu Simeunu kako ,na pitanja večitio znatiželjnih, Đe su ti čeljad, odgovara mirno i spokojno – Ošli da krče baštu!
Žudeo sam da budem deo nečega korisnog i važnog za porodicu.
Kada bi sunce krenulo da zalazi, uzeli bismo sekire i krenuli da nasečemo drva, koje smo tovarili na konja i magarca.
I svakoga dana dovlačili drva za zimu.
Slagali smo drva ispod krozane već po mraku.
Večerali smo đed, baba i ja. Sami.
Trebalo nam je desetak dana da iskrčimo novu baštu.
Nakon toga smo motikama kopali.
Posle smo u sepetama doterali stajsko đubrivo.
I na kraju, pred samo sadnju povrća, dva sepeta ovčijeg đubriva.
Koje je đed čuvao samo za bašte.
Tajna uspeha je bila u tom ovčijem đubrivu.
U njegovoj pravoj meri.
Za dobijanje velikih i ukusnih plodova.
Kada smo klečalali jedan do drugog i krčili baštu, đed je pripovedao o svemu i svačemu.
Učio sam školu života.
Krčeći i klečeći.
„ Mi, Dragaši,naša loza, upamti,majko, vaje smo u životu murali da stvaramo sa svojin rukami.Niko nam nikad ništa ni da.Sve smo vazda na svojin plećma iznjeli. Sve!I tako će uvik bit. Upamti! Use i u svoe kljuse!Stisni zube i duraj! Krasti ne smiš! Nikad! Crkni od gladi, crkni, al ne kradi! Za dobra radnika će uvik bit posa.Nemere se umrit odgladi ako se radi i ne baca.Vide naše ljepe bašte.Pri deset dana tu su bili sami kukovi.Viđe kaki će ti ovdi bit pamidora, kapula, kumpjeri, kukumar, karota,gra, salata i blitva.Ma,biće i za naske ukući i za pjacu. Puna konoba! Krčili smo i jemamo! Ako ležiš ka marva, ne smiš kukat! Radi, beno! Krči svoju baštu! Krči! Nemere se sama iskrčit. Nemere, klapac! Šta čekaš? Muraš upret! Ako krčiš, jemaš! Ako ležiš, kukaš!Eno ti gostione, puna pjanaca.Svi udarili u velku politku. Bleje! Ne krče bašte! Kukaju! Jeba politku! Sve berekin do berekina! Politkom se ne krče bašte! Muraš da klekneš i kupaš! A ko će to, brale? Ko? Šjor ja, šjor ti, ko će vodu nositi? E-e, neko mura. Ko? Uvik neko mura. A niko neće.Niko. I eto ti naše propasti! Bože nas sačuvaj i sakloni!“
Šta se promenilo od toga doba?
Ništa.
Niko ne krči Srbiju.
Niko.
A neko mora.
Ko?
Šjor ja , šjor ti, ko će vodu nositi?
Beograd, 07. šumopad 7527
Branko Dragaš
dragas.biz
Ta ne jedite se, g. Dragaš. Kod nas u Banatu nema krčenja ali ima prčenja i mrčenja. (Mada, nema beba, osim nešto tamnijih, ne znam zašto.) Eto, onomad su po’vatali dilere. Jedan je poreklom Kosovac, drugi od Vaših, treći naš. Onoga što je od Vaših, mislim geografskim, a i ostalim porijeklom, pustili su: mora neko da nastavi posao. Show must go on. Dakle, nije da nema zbivanja u nas. A plodna zemlja, di god baciš mariju anu, ona nikne visoko. Svratite, g. Dragaš, lepo je kod nas, u Banatu. Debilno ali lepo. Jedino Vam ne savetujem da prenoćite ovde, jer kad zuji vetar u odžaku neki se besu (odu međ šunke, kako ovde kažedu). Zbog živaca.
Neverovatno kako je uporno dosadan taj covek… 20 godina on „natapa“…
Sjajan clanak ! Hvala Branko