Nema napredka duštva ni pojedinca bez kritike.
Otvorene, iskrene i dobronamerne.
Društvo u kome se ne neguje kritika postaje totalitarno i urušava se u velikim nesrećama.
Čovek koji nije spreman da prihvati kritiku postaje glupak i propada u svojim ličnim tragedijama.
Nije cilj kritike da se leči sujeta onoga koji kritikuje, jer hoće svima da pametuje , dok ne prihvata kritike drugih na njegov račun, nego je suština kritike da se iznese slobodno mišljenje.
Iznošenje nekog mišljenja o društvu ili čoveku ne znači da se mora prihvatiti kritika kao takva i da imamo nešto lično protiv tog čoveka, nego iznosimo kritiku kako bismo odbranili ugroženo javno dobro i moralne principe koji su, prema našem mišljenje, narušeni.
Ili branimo, ako je reč o umetnosti, nivo umetničke vrednosti nekog dela.
Kritika ne znači da moraju naši stavovi da se prihvate, nego tražimo da se neguje sloboda iznošenja mišljenja, debatovanja i rasprave o stvarima važnim za zajednicu.
Kritika znači slobodnu utakmicu ideja i rešenja koja se predstavljaju građanima koji, nakon saslušanih svih učesnika, donose odluke.
Ne treba potcenjivati iskonsku mudrost građana, kako to politički ološ radi, da prepoznaju, u otvorenoj i poštenoj raspravi, šta je to bolje za njih i zajednicu.
Otuda moje neprestalno zalaganje za slobodu medija i izražavanja.
Svi koji su kompetentni da učestvuju u javnim raspravama moraju da izađu na crtu.
Izvolite, gospodo drugovi, uđite u atletsku stazu da vidimo kako trčite.
Ne treba da ulazimo u ring, jer naš cilj nije da budemo gladijatori, da jedni druge ubijamo i istrebljujemo, nego da trčimo i da pobedi onaj koji je stvarno najbolji.
Naravno, start trke mora da bude za sve sa iste crte, pošto politički ološ u politici i tajkuni u biznisu traže da njihov start bude nekoliko metara ispred cilja.
Kritika društva mora da počiva na našim rešenjima koje nudimo.
Kritika radi same kritike pokazuje da nemo nikakva rešenja.
Kada kritikujemo javne radnike, onda svojim ličnim primerom moramo da pokažemo da se razlikujemo od njih i da se zalažemo za uspostavljanje moralnih principa u politici.
Nema brzog menjanja zastarelog i okovanog društva bez oštre i beskompromisne kritike.
Meni zameraju da sam suviše oštar i da nisam diplomatičan.
Slažem se. To me je mnogo koštalo u životu.
Ali, opravdanje je da nisam političar i ne zavisim od toga da moram da se dodvoravam biračima.
Ne moram da podilazim građanima i ne moram da podhranjujem njihove nerealne ambicije.
Smatram da je to produžavanje naše agonije i još dublje tonjenje u nacionalnu tragediju.
Smatram da javna kritika mora da bude otvorena i oštra.Bez uvijanja i ograničenja.
Samo se tako možemo osloboditi istorijskih zabluda i predrasuda, koje smo skupo platili kroz povest.
Onaj koji kritikuje mora da ima znanje i moralne vrednosti, jer bez toga njegova kritika je lajanje na karavane koji prolaze.
Ko se boji javne, otvorene i oštre kritike?
Samo politički ološ, kriminalizovani tajkuni i potkupljeni kvaziintelektualci, koji žive parazitirajući na totalitarnom ustrojstvu društva u kome caruje cenzura medija i proganjanje svake kritike.
Politički luzeri i jajare su alergični na svaku kritiku.
Nije bitno kolika je ta kritika, oni ne podnose bilo kakvu kritiku.
Pogledajte ponašanje sumanutog Ace Dramosera.
Njegovo paranoidno stanje slušanja samoga sebe, primetili se da sam postavlja u intervjuima i pitanja i sam na njih daje odgovare, posledica je bolesnog stanja da organski ne može da podnese bilo kakavu kritiku njegove izdajničke i promašene politike.
Društvo bez kritike je društvo bez budućnosti.
Pitanje je samo vremena kada će se te političke, dekorativne laži same da uruše.
Kritikujući totalitarno ustrojstvo u društvu samo ohrabrujemo demokratski i republikanski potencijal naroda na pobunu protiv samovolje i ludila političara na vlasti.
Svojim nepristajanjem na ucenu i korupciju, pokazujemo da nije sve izgubljeno i da imamo ljude koji mogu da donesu državi i narodu izbavljenje iz ove nacionalne tragedije.
Sve dok se u Srbiji čuje glas kritike, to je siguran dokaz da nismo propali i da još ima nade za spas i oporavak.
Kada kritikujemo pojedinog čoveka, moramo biti spremni i da prihvatimo kritiku.
Iznošenjem kritike ne vređamo ličnost drugoga čoveka, nego pokušavamo da mu ukažemo na greške koje on pravi, kako bi ih ispravio.
Naravno, ako hoće. Njegovo je pravo da bira i procenjuje šta će da uradi
Mi sa tim nemao ništa. Naša sloboda kritike se završava tamo gde počinje sloboda drugog čoveka.
Kada nas kritikuje neko, onda moramo da razmislimo o toj kritici i moramo da se preispitamo.
Tek posle toga donosimo odluke da li prihvatamo ili ne prihvatamo izrečene kritike.
Ako pođemo od toga da je kritika dobronamerna , onda nema mesta sujeti, koja može da bude povređena i da nas odvede u pogrešnom smeru.
Kritika izrečena na naš raču može nas samo da osnaži.
Ako smo pametni.
Ako smo palanački provincijalni, onda nećemo ni da saslušamo nikakvu kritiku.
Samoljublje traži samo hvalu i aplauz.
Mudar čovek prihvata kritiku i ispravlja svoje očigledne greške.
Glup čovek ostaje sivonja i nema razgovora daljeg sa njim.
U kritici ponašanja nekog konkretnog čoveka mora da se pođe od principijalnih opštečovečanskih načela funkcionisanja zajednice.
Ne radi se o tome da kritičar želi da oblikuje nekog koga kritikuje prema sebi.
To je velika greška onoga koji kritikuje.
Šta ako mi nismo u pravu?
Šta ako je naša kritika pogrešna?
Merilo za određivanje kritike je sloboda druge ličnosti.
Rekli ste to što ste imali i to je dovoljno.
Ostavljate drugoj osobi da razmisli i da se prilagodi ili promeni.
Ona mora da donese odluku.
Ukoliko ne donese, to je njen problem i ona će da snosi negativne posledice te pogrešne donete odluke.
Račun uvek dolazi na naplatu.
Vreme je najbolji sudija.
Vaš odnos sa osobom koja ne želi da se promeni i koja svojim ponašanjem ugrožava vaše međusobne odnose, može da se odmah prekine, kako se ne biste dalje nervirali, što je najpoštenije i najbolje ili da se nastavi nekim trulim kompromisom, koji, zapravo, nije nikakav kompromis jer kritikovana osoba ništa nije promenila, nego ste vi pristali da se povinujete, da se žrtvujete i da trpite u tom odnosu, povređujući svoju ličnost i ograničavajući svoju slobodu.
Izvinite, ne razumem, a zašto to trpite?
Zašto ste pristali na takav ponižavajući odnos?
Zašto ograničavate i urušavate svoju slobodu?
To nemate pravo da radite, jer tako štetite i sebe i samu zajednicu.
Odnose moramo uvek postaviti na prava mesta.
Bolje je da nemamo nikakav odnos sa nekom neprihvatljivom osobom,ma koliko nam ona krvno blisko bila, nego da se zavaravamo da smo u odnosu koji je dobar, koji je lažan, jer vas iskorištavaju.
Posledice takvog neprestalnog laganja sebe i odlaganja donošenja konačne odluke su strastveni tračevi, koji su vaša duševna hrana za ponižavanja koja doživljavate.
Šta će vam to?
Koji je smisao gubljenja vremana na tračeve i jadikovke?
Zar u životu nema ništa bolje i vrednije da radite na koje možete da potrošite vaše dragoceno vreme?
To što ste odbacili nekoga ne radite zato što mrzite tu osobu i želite, daleko bilo, da joj se nešto loše dogodi.
Ne, to radite iz mentalne higijene.
Možete osobu da prezirete, ali vi nju, kao kulturan i obrazovan čovek, ne mrzite, jedino ne želite više da imate bilo kakve kontakte sa tom osobom, jer svako dalje insistiranje na održavanju trulih kompromisa samo vas povređuje i guši vašu osvojenu slobodu.
To ne smete nikako da dozvolite.
Ne dozvolite da vas neko povređuje i da vam neko uzima slobodu.
Vaša pobuna je samo na toj liniji opštečovečanskog načina uspostavljanje odnosa u oboleloj društvenoj zajednici.
Sve ostalo, iznad toga, pripada svakoj ličnosti i ne sme da bude predmet vašeg interesovanja.
Bez obzira koliko vam je teško što ste se razočarali u nekoga koji vam je toliko bio blizak, roditelji, brat, sestra, rođaci ili prijatelji, nemojte da izađete iz ove uspostavljene humane matrice.
Vaša osećanja nisu sporna, ali ona ne smeju da budu predmet vaše osvete.
Svako bira život kojim će da živi.
I taj izbor branimo svim sredstvima.
Ljudi se spremaju da iskrcaju na Mars i da istarže tu planetu, ali ne znaju ništa o ljudima sa kojima žive.
Tehničko-tehnološki razvoj se okrenuo protiv apatičnog i razočaranog čoveka.
Čovek mora tehnička sredstva da stavi u svoju funkciju i da zadrži svoju humanu dušu, pre nego što nas roboti pokore.
Ovo je kritika svih nas, otuđenih i sluđenih, u nameri da se vratimo sebi, jer problem se nalazi samo u nama.
Nisu roboti krivi što smo mi izgubili dušu.
Krivi smo mi što smo izgubili čoveka u sebi.
Branko Dragaš
dragas.biz
