Suština moje, decenijama duge, razarajuće kritike svakog režima, bez obzira na ideologiju tog režima, da li je to komunistički, socijalistički, nacionalistički, demokratski, liberalni, naprednjački ili izdajnički režim, sastoji se u tome da je to jedan te isti totalitarni režim. Potpuno je nebitno pod kojim zastavama i bojama ili sa kojim ljudima nastupa neki režim, imena tih prodanih ljudi nisu bitna, njegova suština je uvek ista, on je totalitarno ustrojen. Njegova totalitarnost se sakriva iza kulta ličnosti, demagogije o demokratiji i slobodnom tržištu i nemilosrdne pljačke države i naroda. U politici više nema nikakvih uzvišenih ideja, bez obzira da li se zastupali interesi radničke klase, nacije ili kapitala. Osnov za političko delovanje pojedinaca i stranaka je kako da se sprovedu nove pljačke države i građana. Otuda u politici više nema ni moralnih načela. Pošto je politika usmerena na ispunjavanje i zadovoljavanje interesa onih koji tu politiku i sprovode, lični i stranački interesi postaju primarni u odnosu na interese zajednice, koja se porobljava i kojom se manipuliše, onda se postiže prećutna saglasnost, između onih koji sprovode totalitarnu politiku, da jedni druge ne diraju u izvršenim pljačkama. Znači, jedna politička banda na vlasti, političke stranke su organizovane kao gangsterske grupacije, može da krade sve dok je na vlasti, kada bude zamenjena drugim političkim gangom na vlasti,kada izgubi vlast, onda nema političke lustracije i nema zakonskog konfiskovanja imovine stečene na političkim monopolima i privilegijama, nego se novi kapitalisti, politički tajkuni potekli iz bavljenja politikom, ostavljaju na slobodi i kapital im se ne dira samo iz jednog razloga, da bi nove političke bande na vlasti mogle da nastave započeto pljačkanje.
I to je, uglavnom, sama suština potrebe pojedinih ljudi da se bave politikom. Njih ne privlače nikakve uzvišene političke ideje, niti ljubav prema zajednici i čoveku, niti želja da se nešto u društvu zaista valjano promeni i ostvari, da svi građani imaju interese iz tih političkih promena, nego njih zanima samo da oni otmu što više novca za što kraće vreme, pošto ostaje, usled stalne rasprodaje na popust, sve manje društvenog bogatstva za prodaju, pa su političari, ako tako mogu da kažem, postali nemilosrdno brutalni, toga smo danas svi svedoci, nemaju nikakvog obzira, ne osvrću se na sud javnosti, veruju u kratko pamćenje građana i njihovu potkupljivost, jer znaju da im je preostalo sasvim malo vremena za manipulacije i krađe. Političko vreme vladanja se sve više i brže smanjuje. Usled toga dolazi, zbog sve veće pohlepe političara, do potpunog razaranja svih društvenih vrednosti i drastičnog osiromašavanja zavedenih i povodljivih građana, koji nikako ne mogu da proniknu ove političke manipulacije.
Političari nisu državnici. Njih ne zanima nikakva budućnost države i nacije, njih ne zanima blagodet i prosperitet zajednice, njih isključivo zanima da produže sadašnje svoje vladanje i da, za to vreme, uzmu što više novca, da otmu sve što mogu da otmu, dok mogu, dok imaju moć, jer im je to jedinstvena prilika u životu da za tako kratko vreme prigrabe tako veliki kapital. Gde se može toliko novac bez rada uzeti za tako kratak vremenski period ? Samo u politici. Kada bi se političari bavili svojim strukama, kada bi živeli na tržištu od svog rada, oni ne bi mogli da prežive i brzo bi propali. Strah od propasti i bede, ponižavanja, velikog rada, napora, odricanja, štednje i naprezanja, gura ih u politiku, gde se može lažima, obmanama, prevarama, obećanjima i podilaženjem moćnijima, služenjem i dodvoravanjem, da se dostigne ugodan i lagodan život.
Pošto je politika postavljena kao lažna i prevarantska društvena delatnost, onda su političari postali lopovi, prevaranti, psihopate, razbojnici, ubice, secikese, banditi i lažovi, shodno potrebi te njihove profesije. Politika je postala unosan posao, dobar biznis, gde možete, za kratko vreme, više da zaradite, nego da se čitav život bavite svojom strukom. Zašto bi onda radili? Unosnije je da se svi bave politikom. Primamljivost velikih zarada kroz bavljenje politikom, dovodi do toga da se sve više ljudi opredeljuje da uđu u politiku. Ako dodamo ovome i vrlo važnu činjenicu, koju nikako ne smemo da ispustimo, da politika donosi i veliku društvenu moć, koja je potrebna frustriranim i bolesnim ludacima, egomanijacima i sujetnim debilima, često je ta javna moć vezana za razne lične seksualne devijacije i nedostatke, politika im je potrebna da bi sebe kroz politiku spasili, zbrinuli, iskazali i potvrdili, onda se u potpunosti zaokružuje slika ljudi koji žele da se bave ovako postavljenom politikom.
Prirodno je što pametni, vredni, pošteni, stručni, moralni, kulturni, vaspitani i odgovorni ljudi ne mogu da se bave ovako postavljenom, prljavom politikom, čak ako u sebi osećaju tu potrebu da pomognu državi i narodu, ne mogu da uđu u tu političku kaljugu, u taj svinjac i kokošinjac, samo zbog toga što drže do sebe, što su čisti i ne žele da se isprljaju i ponize. Takav njihov stav otvara prostor najgorem ljudskom ološu da, nemajući više kuda, gonjeni sopstvenom požudom i gramzivošću, uđu u taj prazan politički prostor i da ga potpuno zauzmu. Ne mogu da napišem osvoje, jer tu nema otpora normalnih i poštenih ljudi tom političkom bezobrazluku i prostakluku ološa, nema nikakve borbe, jer su se dobri ljudi dobrovoljno povukli i samoizolovali, ostavljajući prazan prostor zlim i poganim skotovima.
Pošto svi znamo da je tako u politici,onda, znači, više ne sme da bude nikakvog čuđenja, besa, razočaravanja, ogovaranja, apatije i nezadovoljstva zašto se sve to baš tako dešava u našem političkom životu, zašto su nam političari takvi i zašto propadamo. To je samo prirodna i logična posledica našeg povlačenja i odustajanja od svakog oblika političke borbe za spas društvene zajednice. Krivce za propast društva, države i nacije, a, samim tim, i propast nas i naših porodica, nikako ne smemo da tražimo u političarima, oni su takvi kakve sam ih opisao, nego krivce moramo da tražimo u nama samima.
Zašto smo se povukli?
Zašto se ne borimo? Zašto smo se predali?
Zašto smo pristali da budemo porobljeni i izmanipulisani?
Zašto trpimo vladavinu ološa?
Na ova pitanja treba svako za sebe da pronađe odgovore. Ne morate ih, ako nećete, da javno objavite, ali uveče, kada legnete na jastuk, kada sumirate dan, tih nekoliko minuta dok se uvodite u san, dužni ste , zbog moralne katarze, da odgovorite iskreno, sami sebi, na ova postaljena pitanja. Ako to uspete, ako pronađete prave odgovore, onda smo na početku suštinskih promena našeg obolelog društva. Promene moraju da pođu od svakog od nas pojedinačno. Moraju da pođu odozdo prema gore. Promen moraju da budu sistemske i temeljne. Promena koje sigurno ruše uspostavljeni totalitarizam i kult ličnosti jednoga ludaka i šarlatana. To je nova politika koja treba danas Srbiji.
Rušenje totalitarizma!
Ko radi na tom rušenju je naš partner, saborac i drug. Na istom smo istorisjkom zadatku.
Sve izvan te borbe je politikanstvo. Prevara i gubljenje vremena.
Svako mora da se sam ispoveda. Svako treba da sebi postavi pitanje – gde sam ja u toj borbi protiv uspostavljenog totalitarizma? Odgovore mora sam da pronađe.
Neko može javno to da saopšti, a neko može odgovor da čuva samo za sebe.
To nije ni važno. Važna je samo ta odlučna i beskompromisna borba.
Pošto sam javna ličnost, imam obavezu da to uradim javno.
Čitav moj život je satkan od neprestalne borbe za slobodu i pravdu. Borbe protiv nasilja, ugnjetavanja, manipulacije i ponižavanja. Borbe da se sačuva moralna vertikala i ljudsko dostojanstvo. Borbe da se odbrani zdrava pamet i prirodna logika. Borbe da se odbrani dobro od nasrtljivog zla. Borbe da znanje pobedi glupost. Borbe da rad i vrednoća pobede lenjost i parazitizam. Borbe protiv laži, obmana i pljačkanja. Borbe za dobrobit čitave zajednice i svakog pojedinca u toj zajednici. Borbe da ljubav pobedi mržnju i zavist.
Tu borbu sam morao da vodim u porodici, među rođacima, drugovima, na ulici, u školi, na fakultetu, na radnoj akciji, u vojsci, na poslu i neprekidno u javnosti, protiv pogrešne politike i ološa političara. Moja ljudskost i stručna znanja i priroda mog bića su se bunila protiv nečega što je bilo sumanuto, potpuno pogrešno, ludo, štetno za državu i naciju, nakaradno, neprihvatljivo, što je vodilo u nesreću, tragediju i današnju propast. To sam iskazivao u trenucima kada se takva politika vodila, nisam kalkulisao, nagađao se i trgovao, nisam ćutao iz ličnog interesa, nisam se plašio, nego obrnuto, javno sam napadao totalitarizam i politički ološ, ne vodeći računa o mojim interesima, smatrajući da će i meni biti dobro ako je zajednici u kojoj živim dobro i ako se zajednica razvija i raste.
Borba se odvijala kroz javne nastupe, govore, predavanja, pisanja, objavljivanja knjiga, borba se odvijala i na ratištu, kada sam branio državu od NATO zlikovaca, kroz rad u privredi, na tržištu, zapošljavanjem radnika, predstavljanjem nacije i države u svetu, kroz poslovanja sa stranim partnerima, borba je imala smisla samo ako se dokaže ličnim primerom i ako se pokaže svojim životom kako treba da se svako od nas ponaša prema opštem dobru. Lični primer je jedini pouzdani način da ta naša borba dobije poverenje građana, da bude prihvaćena, da građani počnu da je slede i da tako borba dobije svoj viši smisao i svoju suštinu.
Kada sam iscrpeo sve mogućnosti da zaustavim nesreću koju sam video da nam stiže, zbog pogrešnog vođenja politike i pogrešnih ljudi u politici, odlučio sam da se direktno uključim u politiku i da ponudim narodu rešenja za izlazak iz tog pogrešnog političkog koncepta, da ponudim viziju i put spasa, da ponudim i sebe kao zalog da se može voditi državotvorna i odgovorna nacionalna politika. Zapušio sam nos i nevoljno sam ušao u tu političku kaljugu, u taj cirkus, tu menažeriju, u taj zverinjak, gde nije bilo nikakvih pravila i gde je političko ljudožderstvo predstavljalo dominantan pogled na svet politike. Pokušao sam da pokažem zavedenim biračima da postoji i druga alternativa, da postoje i drugi ljudi, koji nisu profesionalni političari, koji imaju moralnu vertikalu, koji su stručni i ljudi koji vole svoju držabu i naciju, za razliku od političara kojima država služi samo za pljačkanje, dok se svoje nacije samo stide.
Napravili smo političku grupaciju koja je, u nekoliko navrata, nismo samo jednom pokušali, izlazila na izbore, nevoljno sam pristao da budem čak i nosilac liste, borili smo se koliko smo mogli, odmagali su nam uspostavljeni medijski mrak i nedostatak finansijskih sredstava, izneo sam konkretan i operativan Program za spas Srbije i ponudio jednu novu političku ideju, jednu novu političku viziju i strategiju za razvoj i dobrobit Srbije u XXI stoleću.
Nažalost, uprkos mom nesebičnom zalaganju, građani nisu u meni i mojim prijateljima, koji, takođe, nisu bili iz politike, prepoznali novu političku alternativu. Građani su nastavljali da glasaju za gubitnike. I tako smo konačno propali. Ne ulazim ovde u razloge toga zašto građani nisu prepoznali novu političku ideju i zašto nas nisu podržali, bili smo na biračkim listićima i svaki građanin je imao mogućnosti da nas zaokruži, da podrži naše nastojanje da sistemski i temeljno menjamo društvo i da, napokon, srušimo totalitarizam. O razlozima sam svih ovih godina dosta pisao i govorio. Ostala je samo surova istina da građani nisu dali svoj glas za promenu totalitarnog sistema vlasti.
Da li sam se naljutio na naš narod?
Da li sam ga prezreo i počeo da loše govorim o našem narodu?
Da li sam se razočarao, što sam ostao neshvaćen i što narod nije hteo da me podrži?
Ništa od svega toga nije bilo.
Bio sam miran, jer sam,ipak, pokušao.
Nije me grizla savest, jer sam sve dao od sebe.
Smatrao sam da je narod opijen, zaveden i preplašen. Verovao sam da narod nije kriv. Smatrao sam da su glavni krivci za takvo duhovno stanje nacije isključivo korumpirani i pokvareni srpski intelektualci. Palanački skorojevići, koji su izdali naš narod. Koji su svoje lične interese stavili iznad interesa države i građana. Koji su bili japijevci, mešetari, špekulanti i preprodavci magle. Koji su posvećeni svet duhovnosti zamenili materijalnim blagostanjem i očaravajućom političkom moći u malom prostoru, koga su im političari ustupili kao zamku za njihovu pohlepu i izdaju.
Nastavio sam da se borim.
Još žešće i još energičnije.
Odlučnije i smelije.
Nema saradnje sa izdajnicima!
Nema nagodbe sa konvertitima!
Verujem u svoju političku ideju i verujem da zajednica ima snage da porazi politički ološ. Verujem da je interes zajednice jači od ličnog i stranačkog interesa. Verujem da je zajednica slobodnih građana sposobna da obuzda ludilo sadašnje vlasti. Verujem da ima u nama drevne snage i iskustva da se brzo izvučemo iz ove nevolje. Verujem da to možemo sami da uradimo, našim znanjem, zalaganjem, odricanjem i naprezanjem. Verujem u našu slogu i ljubav. Verujem da ima nepotkupljivih ljudi i da država i narod ne mogu da se prodaju na tržištu taštine.
Niko nam neće pokloniti slobodu. Niko se neće boriti umesto nas. Ako čekamo da nas neko oslobodi tiranije, taj je naš novi tiranin.
Srušimo, jednom za sva vremena, tiraniju političkog ološa.
Srušimo totalitarni sistem.
To je istorijski zadatak ove generacije.
To je moja politička vodilja.
Ne zanimaju me imena političkih ološa. Oni su potpuno nebitni. Kada padnu sa vlasti, niko neće znati ni da su postojali. Ne zanima me pod kojom ideologijom oni sprovode teror u državi. Zanima me samo da se taj teror zaustavi. Ne trebaju nam novi prevaranti. Politikanti koji će nam prodavati nove lance i okove. Politikanti, koji su se već dogovorili sa totalitarnim režimom, koji odrađuju svoje dobijene zadatke za političare na vlasti i koji održavaju postojeći sistem totalitarizma.
Srbiji su potrebni novi i slobodni ljudi. Misleći ljudi.
Ljudi moralni. Stameni. Koji drže reč.
Koji poseduju vertikalu i koji mogu da slede nove političke ideje o zajednici. Ljudi divovi.
Srbija ima takve ljude ovde i u rasejanju.
Ti ljudi imaju odgovornost da preuzmu stvari u svoje ruke. Nema više opravdavanja. Nema više čekanja. Oni to moraju da urade, jer je to njihova istorijska dužnost.
Borba je sa životom skopčana.
dragas.biz
Dzaba je sto su pravi ljudi i prave ideje tu, ako ih narod ne vidi, ili ih ne vidi kao takve. Nesto sto je ocigledno meni, ne mora da bude ocigledno vecini drugih. Ime na listicu znaci vrlo malo ako neko drugi ima sareniju pricu, tim pre ako je u prilici da je predstavi desetostruko vecem broju ljudi. Da bi pravi ljudi i prave ideje dosli na pravo mesto, potrebno je i jedno i drugo: raskrinkati sarene price (sto se dogadja samim protokom vremena, u znatnoj meri), ali pre svega biti u stanju da svoju pricu predstavis onoj devetorici kojima nemas pristupa. Problem je, sarene price se uvek mogu prepakovati, a za pristup onoj devetorici potrebna su slobodna, nezavisna sredstva informisanja. U modernom svetu, ovo poslednje jedino postoji u socijalnim medijima. I to je jedina sansa, izuzev ako ne cekamo da se sve slomi i da narod iz ocaja izglasa nekog drugog – koji ne mora biti nista bolji od onih koji su ga upropastili (za sta bi se vrlo verovatno potrudili oni koji kontrolisu sredstva informisanja).