Ako sam tekstom OBRAZOVANjE uspeo da pojasnim samu suštinu obrazovanja i da postavim jasnu razliku između obrazovanih ljudi, kojih je, nažalost, sve manje i edukovanih ljudi, koji služe totalitarnom režimu, kojih je sve više, onda u ovom tekstu hoću da razmotrim ovu prevaru koja se sprema sa predlogom novog ministra prosvete, samohvalisavog reformatora, da roditelji ocenjuju učitelje, nastavnike i profesore.
Namera uvođenja ove novotarije je vrlo opasna.
Ona ima za cilj da potpuno uništi naš krhi prosvetni sistem.
Kada uništite autoritet nastavnom kadru, što se ovim reformama najavljuje, onda ste potpuno uništili naš školski sistem.
Obesmislili ste ga i postavili da bude u funkciji razaranja poslednjih vrednih institucija u našem društvu.
To se, naravno, ne radi slučajno.
Nema slučajnosti. To smo bar mi, Srbi, naučili iz tragičnog istorijskog iskustva.
Sve što se događa je sastavni deo istog neoliberalnog scenarija uništavanja nacionalnih država i nacionalnih kultura, jer su one prve prepreka za uspostavljanje globalnog korporativnog fašizma.
Sada je na red došla i prosveta.
Zato su za ministra doveli čoveka koji je, poput ekonomskih ubica koji su uništili našu privredu, postao prosvetni ubica sa zadatkom da razori preostali prosvetni sistem u Srbiji.
Vratimo se, na kratko, u doba socijalizma kada je već uveliko bilo uvedeno samoupravljanje. O ovome sam već pisao, ali, zbog potrebe ovog članka, moram da ponovim.
Pogledajmo kako je to samoupravljanje izgledalo u praksi.
Moja majka je bila čistačica u JAT-u. Zauzimala je najnižu lestvicu u hijerarhiji upravljanja u kompaniji.
Bila je određena da vodi čistoću u jednoj poslovnici u centru Beograda.
I ona je to radila savršeno. Čistoća je bila ista kao u našoj kući.
Tada su radnici na svoje preduzeće gledali kao na svoju drugu kuću.
Elem, jednoga dana trebalo je da se odluči koji novi avion će kompanija da nabavi.
Boing ili Erbas?
Vrhunac podlosti poslovodstva je bio da tu stratešku važnu odluku, stručnu pre svega , ostave da odluče radnici na referendumu.
Počelo je veliko lobiranje u preduzeću.
Podelile su se strane, kako to već biva kod nas, i počela je kampanja za svaki glas.
Situacija u kolektivu je bila potpuno nezdrava.
Svađe, prepirke, zameranja i optužbe su vrcale na sve strane.
Podeljeno poslovodstvo se borilo isključivo za sebe.
Oni koji budu pobedili, sigurno će za lobiranje i toliki trud dobiti proviziju od ponuđača aviona.
Moja majka nije ništa znala o provizijama i nameštanju poslova.
Ali svojom dinarskom logikom, zdravom seljačkom logikom našeg pametnog naroda, shvatila je da se radi o velikoj podvali.
Odbila je da se izjašnjava.
Objašnjenje?
Vrlo jednostavno i otvoreno.
„Nisam stručna da donesem odluku, ja odlučujem o nabavci praška za pranje toaleta i podova, krpama i metlama, ništa ne znam o nabavkama aviona.“
Šta danas reći o nameri ministra da uvede da roditelji ocenjuju nastavni kadar?
Nudi nam objašnjenje, da će na taj način roditelji biti više uključeni u obrazovni proces i da nam upravo to danas najviše nedostaje.
Da li je to tačno?
Pogledajmo kako to izgleda u praksi.
Država uspostavlja svoj prosvetni sistem.
Odluku donose poslanici Narodne skupštine na osnovu stručnog predloga Vlade i ljudi koji bi morali da budu kompetentni za tu oblast.
Ministar je državni činovnik koji upravlja tim uspostavljenim prosvetnim sistemom.
Nastavni kadar u obrazovnim institucijama su stručni ljudi koji moraju da imaju stručne kvalifikacije, koje određuje država, kako bi mogli da rade u prosveti.
Bez stručne verifikacije države nastavni kadar ne može da radi u prosveti.
Za taj svoj rad oni primaju platu.
Ne ulazim u ovoj raspravi o niskim platama u prosveti, što pokazuje da državu ne zanima da obrazuje što kvalitetnije mladi naraštaj, jer oni grade budućnost zemlje, nego pare rasipa na sve druge strane i tako ponižava i uništava državni prosvetni sistem.
Pošto je nastavni kadar izabran od strane države na konkursu i pošto je država dala saglasnost da mogu da rade sa decom, primenjujući državni program nastave, onda je logično da nastavni kadar ima svu podršku države, jer oni su predstavnici države pred roditeljima i decom.
Tako bi moralo da bude.
Ako neki nastavni kadar ne zadovoljava, ako ne poštuje državne usvojene standarde u nastavi, ako ne poštuje državne principe u svom nastavnom radu, čime nanosi ogromne štete samom procesu obrazovanja u državi, ako sve to bude dokumentovano zapisnicima inspekcija, komisija i odlukama direktora, onda država ima pravo da otpusti takvog prosvetara, jer krnji ugled i struke i države.
Znači, prosvetni radnik odgovara isključivo svome poslodavcu, odnosno državi, koja mu, radi obavljanja procesa obrazovanja, prenosi deo državnih nadležnosti za jedan, posle zdravstva, od najvažnijih poslova u državi.
Prosvećena i uređena država, koja radi u interesu svih građana, ne dozvoljava da niko, bez obzira na partijske uticaje i finansijske moći, obezvređuje i obesmišljava postavljene državne obrazovne planove i da ponižava i preti nastavnom kadru, jer se time urušava sama država i državni kadrovi koji su postavljeni da izvršavaju jedan važan društveni proces u državi.
Država stoji iza svog nastavnog kadra i samo ona može da ga ocenjuje.
Niko drugi, osim države.
To ocenjivanje mora da se izvršava prema strogo utvrđenim parametrima i pravilima, koja vrede za čitav nastavni kadar i koja se otvoreno na sve primenjuju, jer svi učesnici u nastavnom procesu moraju da znaju pravila igre, mora da znaju svoja prava i obaveze i moraju da se ponašaju prema postavljenim principima.
Ukoliko dođe do kršenja tih pravila i principa, ukoliko pojedinci ne poštuju utvrđene propise, onda moraju da postoje svi zakonski mehanizmi da se obrazovni proces zaštiti od onih koji se ne ponašaju profesionalno u svom radu i takvi moraju da budu sankcionisani i izbacivani iz obrazovnih institucija.
Kada država ovako stane iza svoga nastavnog kadra, onda taj nastavni kadar dobija legitimitet za svoj obrazovni rad.
Autoritet nastavni kadar mora sam da izbori u radu sa učenicima i studentima.
Taj autoritet mu ne može država da nadomesti, ako nastavni kadar svojim radom i odnosom prema učenicima i studentima to sami ne izbore.
Ne može se autoritet nastavnog kadra zameniti autoritarnošću totalitarnog režima, kome obrazovni sistem služi za učvršćivanje svoje političke vlasti.
Ovo je bilo vrlo važno da razjasnimo, jer danas prisustvujemo opštoj društvenoj papazjaniji, gde se ne zna ko šta priča i ko ima prava da priča.
U vreme kada sam ja polazio u školu, sredinom šesdesetih godina prošlog veka, kada je država bila zaista država, kada je na ovakav način stajala iz svoga odabranog nastavnog kadra, onda su deca unapred znala da nam je škola druga kuća i da moramo da poštujemo učiteljicu i nastavnike kao što poštujemo svoje roditelje.
Roditelji su kod kuće tukli neposlušnu decu i tražili su od nastavnika da i oni batinama dovedu u red one nevaspitane i bezobrazne.
U moje vreme su učitelji i nastavnici tukli razularenu decu i niko se nije zbog toga bunio .
Batine su smatrali obrazovnom merom, koja mora da se primeni u slučaju kada dobrim rečima ništa ne može da se postigne.
U to vreme bilo nas je sramota, nas koji smo bili dobri i vaspitani đaci, da učiteljica ili nastavnici povise glas ili da se deru na nas, smatrali smo to velikim povredom ličnog dostojanstva, velikim poniženjem, to nas je duboko u duši vređalo, dok batine nikada nismo dobijali, jer bi to bio potpuni lični poraz.
Našim roditeljima nije padalo na pamet da oni ocenjuju rad učitelja i nastavnika. Ne samo zbog toga što nisu bili kompetentni, nego zbog toga što se učiteljima i nastavnicima zaista verovalo. Njihova je bila poslednja i roditelji su to bez pogovora prihvatali.
Nastavnik fizike,recimo, koji je bio veliki autoritet za sve nas đake u osnovnoj školi, zbog svoje pravednosti, stručnosti i međunarodnih priznanja, bio je najstrožiji nastavnik u školi, na prste jedne ruke su se mogli izbrojati učenici koji su imali petice kod njega, u čitavoj školi, u nekoliko generacija, tukao je nemilosrdno problematične đake, ulične mangupe, buduće opasne belosvetske kriminalce, ali mu to niko nije zamerao i bio je najcenjeniji nastavnik u školi. Jedan zemunski kriminalac, koji je bio izbačen iz škole, jer je izvadio nož na nekog nastavnika, završio je zanat u popravnom domu,pričao mi je da je najviše naučio iz fizike, da je mnogo voleo fiziku, da je jedino učio u školi fiziku i da je imao ogromno poštovanje prema tom nastavniku, mada ga je ovaj redovno mlatio.
Svi smo završili neke škole.Dobro znamo ko je kakav u školi.
Šta ste cenili kod učiteljice, nastavnika ili profesora?
Pravednost i znanje. Cenili ste ono što ste znali od njih da naučite.
To ste upamtili i to ni danas ne zaboravljate.
Cenili smo njihov autoritet. Vrednost koju su deca sama otkrila i sama prihvatila..
Ostalo nam ništa nije bilo važno.
Kako će učitelj, nastavnik ili profesor da uspostavi autoritet, to je morao svako od njih sam da otkrije. Autoritet se nije mogao nasilno nametati, bilo je strogih nastavnika koji nisu imali nikakav autoritet. Autoritet ili imate ili nemate. I to je posebno pedagoško umeće. Decu ne možete da prevarite. Ne mogu kod dece da prođu lažni autoriteti. To što je neki predavač nepravedan i što forsira samo određenu decu,svoje miljenike, kako bi se dodvorio njihovim bolesno ambicioznim roditeljima, kako bi izvukao neke lične, sitne privilegije, to deca sve vide i brzo provale i prema takvim učiteljima, nastavnicima i profesorima nemaju nikakvo poštovanje. Kasnije, kada ta deca postanu ozbiljni ljudi, govore sa prezirom povređenih o tim svojim učiteljima. Zato svaka šuša ne može da se bavi ovim odgovornim i teškim poslom, ne može da se bavi našom decom i da ih pogrešno uči, nego država mora da stane iza svoga nastavnog kadra i mora da brani dostojanstvo te obrazovno-vaspitne struke.
Neoliberalna ideologija, koju propagiraju multinacionalne kompanije, radi uspostavljanja korporativnog fašizma, petu deceniju već uništava nacionalne države, nacionalni suverenitet, nacionalni identitet, državne institucije, kulturne vrednosti, državna preduzeća, državne ustanove, državno obrazovanje, uništava porodicu i slobodu svakog umnog pojedinaca, koji misli svojom glavom i koji se suprostavljaju tom neoliberalnom totalitarizmu.
Sve se to radi isključivo planski i organizovano, nema nikakve slučajnosti, ne biraju se sredstva da se pokori čovečanstvo, nema nikakvih moralnih načela, pogažene su sve ljudske vrednosti, likvidiraju se ljudi koji govore istinu, ubijaju se legalno izabrani predstavnici naroda, dovode se ekonomske ubice koje uništavaju domaću ekonomiju, bombama sa osiromašenim uranijumom se gađaju pobunjeni narodi, lobotomiraju se pobunjenici, otvaraju se FEMA koncentracioni logori u SAD za sve neposušne i opasne po totalitarni režim, štampa se neprekidno lažni novac, dirigovanim medijima se ispira mozak nacije, demagogijom se veliča slobodno tržište, demokratija i ljudska prava, dok multinacionalne kompanije truju i porobljavaju čitavu planetu.
Nakon uništavanja srpske ekonomije, došla je na red i prosveta.
Nijedna institucija od nacionalnog značaja ne sme da ostane. Sve mora da bude zatrovano virusom neoliberalne ideologije i mora da bude pod kontrolom Velikog Brata,koji nas svojim jednim okom Kiklopa svuda posmatra. I kamera na kompjuteru, kažu, služi za to nadgledanje.
Živimo u propaloj predstavničkoj demokratiji, lažnoj i špekulantskoj, u kojoj se manjinska prava nameću demokratskoj većini i traži se da ih demokratska većina prisvoji kao svoja. Živimo u dobu kada deca više ne smeju da imaju oca i majku, nego prvog i drugog roditelja. Živimo u dobu kada deca imaju veća prava od roditelja i kada deca ne moraju da polažu račune roditeljima o svom zdravstvenom stanju. Živimo u doba dečije torture nad pokorenim roditeljima, kada deca odlučuju o budućnosti svojih roditelja. Živimo u doba kada učenici podučavaju svoje učitelje kako da materijalno prežive. Živimo u doba propasti morala i pobede primitivizma i prostakluka. Živimo u doba potpunog raspada svih vrednosti i autoriteta.
U takvom okruženju, u ovakvoj društvenoj, moralnoj, ekonomskoj i državnoj krizi, čiji se kraj još ne nazire, doneti odluku da roditelji ocenjuju učitelje , nastavnike i profesore je tendenciozna namera predlagača sa se potpuno uruši i ono malo autoriteta što je ostalo u našem prosvetnom sistemu, da se pogaze svi oni čestiti, pošteni, pravedni, stručni i ugledni učitelji, nastavnici i profesori koji se, na bednim platama, bore da našoj deci usade ljubav prema znanju, slobodi, pravdi i poštenju, umesto ljubavi prema novcu, položaju, karijeri i materijalnim dobrima, da se pogaze svi oni koji brane dostojanstvo obrazovne struke i koji svojim primerom nastoje da vaspitaju mladež, da se pogazi sve što još nije pogaženo i što treba na svaki način obesmisliti.
Današnji roditelji, preosetljivi na svoju razmaženu decu, više veruju svojoj deci nego njihovim učiteljima, nastavnicima i profesorima, veruju da njihova deca ne treba da uče sve te gluposti koje predviđaju prosvetni planovi, da je toliko gradivo nepotrebno, da je suvišno u svetu gde se informacije dobijaju na jedan klik, da je legitimno pravo deteta da sa što manje rada ostvari što bolje rezultate, da su tolika znanja suvišna u svetu gde pobeđuje edukacija i veština prilagođavanja, pa je danas jako opasno i štetno da se takvim nezrelim i neobrazovanim roditeljima pokloni moć da oni ocenjuju nastavni kadar, jer će to dovesti do toga, ako se zaista bude primenilo u praksi, da učitelji, nastavnici i profesori postanu žrtve takvih roditelja.
Činjenica je da deca vešto manipulišu svojim roditeljima, koji se trude da im sve udovolje, jer neudovoljavanjem dečijim naraslim apetitima roditelji se plaše da neće pokazati dovoljno ljubavi prema svojoj deci, pošto se u komercijalnoj civilizaciji ljubav kupuje, onda nastaje prava trka u tome koji roditelj će kupiti više ljubavi za svoje dete, tako da palanački skorojevići i malograđanski novobogataši svojim estradnim paradiranjem nameću tempo kupovine koga ostali roditelji moraju da slede, moraju ako prihvataju tu nakaradnu , nevaspitanu ulogu roditelja kupaca dečije ljubavi, pa postoji velika opasnost, uvođenjem ocenjivanja nastavnog kadra od strane roditelja, da se deca svete svim onim učiteljima, nastavnicima i profesorima koji se ne mogu potkupiti, koji drže nivo nastave i koji traže od dece da pokažu znanje, umesto da prete sa svojim zavedenim roditeljima.
Nije uopšte sporno da se u svakodnevnoj propasti svih društvenih vrednosti u bankrotiranoj državi i svakodnevnom gubljenju mere i elementarnog ljudskog stida, otvori mogućnost da roditelji, zajedno sa nastavnim kadrom, radi dobrobiti dece koja moraju da se zaštite od tog pogubnog, razarajućeg nemorala u društvu u rasulu, pomognu da se odbrani naš prosvetni sistem, da se bolje organizuje nastava, da se pomogne nastavnom kadru u obrazovno-vaspitnom radu, da se zaštiti nastavni kadar od političke samovolje u zatrovanim društvenim odnosima, da se škola pokuša da sačuva od svih nametnutih novotarija iz sveta, nije sporno da se roditelji uključe i da pomognu, da oni stručniji ponude svoje znanje i iskustvo, da se prihvate saveti dobronamernih i razumnih roditelja, to mora da se permanentno radi i to mora da bude , ako tako mogu da kažem, i društvena obaveza nas roditelja, ali da se omogući roditeljima da oni ocenjuju nastavni kadar i da oni učestvuju u određivanju kako će nastavni kadar da predaje i da se ponaša prema njihovoj deci, to se nikako ne sme dozvoliti.
Svako mora da ima svoje mesto u obrazovno-vaspitnom procesu.
Deca moraju da stiču znanja, radne navike i da poštuju školski red i disciplinu. Deca moraju da se uče da logično misle, da budu kreativna, da rade na podizanju svog stvaralačkog talenta, moraju da nauče da sloboda podrazumeva i obaveze, da pravda traži neprestalnu borbu za njeno ostvarivanje, da se radom dolazi do rezultata i da je učenje životni proces.
Nastavni kadar mora da prenosi znanja deci, mora da ih nauče kako se uči, jer će im to trebati kroz čitav život, mora da im usade ljubav prema znanju, nauci i kulturi, ljubav prema otadžbini i naciji, ljubav prema istini i slobodi, ljubav prema drugim ljudima i prirodi i mora da svojim moralnim autoritetom i pravednošću pokažu u kakve ljude treba da izrastu ta naša deca.
A mi, roditelji, moramo da budemo čvrsti most između naše dece i njihovih učitelja života, moramo da ih povežemo i pratimo u tom zajedničkom životnom zadatku izgradnje novih, boljih ljudi od nas, novih ljudi koji će graditi nove društvene odnose u kojima se neće učiti za ocenu, nego za temeljna znanja i gde će deca društvo doživljavati kao zajednicu koju moramo da čuvamo i gradimo, a druge ljude kao sabraću i partnere na istom istorijskom zadatku odbrane ljudskosti i čovekoljublja.
Most služi za spajanje.
Na njemu nema mesta za trgovanja.
dragas.biz
Odličan tekst! Kao, uostalom, i svaka tema kojoj se g-din Dragaš posveti.Svesna sam da pametni, obrazovani i plemeniti ljudi imaju ispravan i dobronameran način razmišljanja, tako da nemam šta da dodam iscrpnoj skraćenoj studiji g-dina Dragaša. Jedini problem je što među Srbima ne postoji kritična masa intelektualaca dovoljna da postane autoritet Srbima! Kako i na koji način postići to? Kako i na koji način postići da se prosečni Srbi okrenu pravim intelektualcima??! Još uvek, Bogu hvala, čuje se glas pravih intelektualaca u Srbiji, ali nikako da glasovi pravih intelektualac prevagnu u narodu. Sve mi se čini, neka mi oprosti, g-din Dragaš, da trud, a pre bi se reklo taktika, pravih intelektualaca treba da bude drugačija! Interes svih nas je da Srbe, Srbiju izvučemo iz ovog gliba prostote i svakojakog drugog užasa. Sve više i sve češće razmišljam da je, u ovoj situaciji, neophodno da svi zagazimo u taj mulj spasavajući one koji u njemu tavore! Ništa što se zaglavilo u mulju i blatu ne može se izvaditi dok se ne zagzi u sam mulj, blato! Svakako ne mislim time poistoveti se sa onima koji su se tamo našli. Jednostavno mislim delovati kao ekipa spasilaca. To znači samo dobro odabrana, pa i obučena, ekipa pravih mora da se spusti u narod! Koji je to pravi, delotvoran, način nisam sasvim sigurna. Ali sam sigurna, da bi se pomoglo Srbima i Srbiji neophodno je preduzeti neku novu taktiku! Možda, za početak, otvoreno reći Srbima, da su im elementarna ljudska prava nasilno oduzeta, da bez uživaja elementarnih ljudskih prava, kao prvo prava na rad, nema ni uživanja u ostalim pravima, slobodi i dostojanstvenom životu!! Pretpostavljam da Vi, kao vrstan ekonomista, slažete se samnom da je Srbima nasilno oduzeto, a onda i nasilno sprečeno, elementarno ljudsko pravo na rad!! Kad kažem nasilno oduzeto mislim na prevaru oko privatizacije preduzeća, fabrika, čitave Srbske privrede! Sada je sasvim sigurno da su dosadašnji vlastodršci Srbije, pod velom privatizacije, namerno zatrli Srbsku privredu, a da njihovi naredbodavci nemaju nameru da je razvijaju!! Kad kažem da su Srbi nasilno sprečeni da uživaju elementarno ljudsko pravo na rad, onda milim na na sudsku vlast koja skriva od naroda ovu činjenicu, i koja namerno ne procesuira sve one koji su oragnizovali, naredili i izvršavali nestanak Srbske privrede, čime su sračunato i organizovano milone ljudi ostavili bez posla!!
Smatram, da bi se milioni Srba, kada bi postali svesni da je sudska vlast podmićena i ucenjena, odnosno korumpirana od strane izvršne vlasti, kao što je zakonodavna vlast, počeli nekako da otrežnjuju, počeli da dolaze sebi!! Da bi Srbi postali svesni u kojoj i kakavoj su situaciji neophodno je da im se otvoreno i jasno kaže da su nacija kojoj je namerno uskraćeno pravo da uživaju elementarna ljudska prava, i da to čini ucenjena sudska vlast.
Vi ste potpuno svesni da Srbska vlast, već decenijama, namerno ne radi na unapređenju Srbije. Njihov zadatak je zatiranje Srba i Srbije. Oni to i čine. Niko više ne može da ubedi, ni prosečnog Srbina, da Srbska vlast, do sada, nije mogla, baš, ništa da uradi na unapređenju Srbije. Pa toliko primera imamo šta su narodi i njihova vlast uradili za 20.god. posle ratnih sukoba. Ne moramo ići dalje od bivše YU! Mada ima mnogoprimera i kod drugih narodai država. Kada se tome doda činjenica da je u Srbiji svaka sledeća godina lošija i gora od prethodene onda postaje sasvim jasno da ovi koji izigravaju Srbskau vlast, namerno, zatiru Srbe i Srbiju. I svi statistički podaci dokazuju istinitost ovih podataka.
Smatram da Srbima treba otvoreno reći kako je nestanak nestanak Srbske privrede dobro organizovan proces čiji je pravi cilj oduzimanje elementarnih ljudskih prava Srbima. Sve druge priče su puko zamajavanje naroda, kako narod ne bi počeo da traži i zahteva svoju slobodu! Vi kao ekonomista možete razumljivo, jednostavno, da objasnite narodu da je svaka vlast dužna da građanima obezbedi dobru i zdravu privrednu atmosferu i da svaka vlast koja to ne radi svojim građanima, radi, u stvari, protiv njih i države!! Objasnite to kao ekonomista šta znači, šta podrazumeva, obezbediti zdravu i normalnu privrednu atmosferu u državi. Lako će onda građanima Srbije biti da shvate da su sve ostale priče ovih nazovi političara u službi zamajavanja naroda, da su sekundarne i posledične od privrednog prosperiteta!! Objasnite narodu kako to ekonomija, slobodno tržište, postoji i zavisi samo od zdrave i normalne privrede!! narod je sluđen i zbunjen. Za njih je ovo gordijev čvor! Molim Vas potrudite se da makar nabrojite, u okviru zdrave privredne atmosfere u državi, koje su, i šta su to, glavni, osnovni, postupci svake vlasti, u okviru koja ima za cilj razvoj i prosperitet naroda i države. Npr. zdrava i normalna privredna atmosfera u državi podrazumeva to, to, i to… Onda, od toga izdvojte šta je osnovno, bez čega se ne može dalje. Posle toga navedite šta po tim tačkama bilo koja vlast treba da radi i kako!! Objasnite ovom narodu da je nenormalno, suludo, blesavo do bola, da samo Premijer razgovora o poslovim i investicijama u Srbiji, da im on objašnjava ekonomiju, i sve ostalo!! Razgraničite im šta se podrazumeva pod političkim delovanjem političara na vlasti, odnosno objasniote im koji su nužni,jedino mogući poslovi u državi koje može i mora da obavlja struka i stručni ljudi i na kom principu se to radi!
Oprostite znam da možda moje molbe upućene Vama zvuče suludo ali, polazeći od viševekovne boljke našeg naroda da svi sve znaju, a mnogi ništa ne znaju, otuda se odlučih da ovako koncipiram moj tekst.
Sve najbolje, i hvala Vam na svim dosadašnjim, istinitim i korisnim, tekstovima koje objavljujete.