Branko Dragaš: Ugodan život

Šta je to ugodan život?

Kako se živi ugodan život?

Ako se dobro najedemo ukusnih jela i ako smo se obezbedili da ne umremo od gladi, ako smo pobedili strah od gladi, dok polovina čovečansva gladuje i jedva preživljava, dok srećemo ljude koji prose po ulicama, da li vodimo ugodan život?

Ako imamo dobro zdravlje, ako nas paze najbolji lekari, ako trošimo na svoj fizički izgled više nego što su naši porodični preci potrošili u poslednjih nekoliko vekova, ako trošimo na svoj stajling više od godišnje plate lekara koji nas leči, da li vodimo ugodan život?

Ako smo opremili svoj dom tako da se u njemu osećamo prijatno i da nam mnogi, koji nisu uspeli u životu, zavide što nemaju takav raskoš i luksuz, ako uživamo u tome da primamo goste i da pokazujemo svoju spavaću sobu i preskupe stoliće i tepihe ručne izrade, dok ravnodušno prolazimo pokraj ljudi što na ulici leže, pokriveni kartonom i umotani u našu bezosećajnost i sebičnost, da li vodimo ugodan život?

Ako putujemo na egzodične destinacije i slikamo se za fejsbuk i istagram na mestima gde većina naših sugrađana nikada neće moći da kroči, ako posećujemo kulturne prestonice sveta samo zbog toga da budemo viđeni, jer to jedino ostaje zabeleženo u našem sećanju, dok o tim drugim kulturama i njihovim problemima i životima ništa ne znamo ili naše saznanje dopire samo do kolokvijalnih fraza užurbanih vodiča, ako smo svaki mesec na drugom kraju sveta, ako vikende provodimo u sumanutim kupovinama po svetskim hramovima potrošačke civilizacije u raspadanju, da li vodimo ugodan život?

Ako smo sebični, gramzivi, bezosećajni, pohlepni i ako ljude merimo po tome koliko su nam valjali u životu, koliko od njih imamo interese, ako život uzimamo samo za sebe i ako sedimo na obrazu, ne stidimo se, ne sramimo se nikada, smatramo da je to sasvim prirodno da nama i našem uskom društvu prijatelja, sa kojima se isključivo družimo, bude dobro, da mi budemo zadovoljni što smo progutali čitav život samo za sebe, da li je to ugodan život dostojan čoveka?

A kada sve to ostvarimo, kada postanemo uspešni i priznati, kada se hranimo tuđim zavidnim pogledima, jer naš osvojeni život pripada samo nama i nikome više ne želimo da ga podarimo, shodno antičkom filosofskom stavu da je čovek središte sveta i merilo svih stvari, kada se osećamo srećnima što smo sami prožderali život, uzeli smo iz života sve što smo mogli,opelješili smo ga do kosti, kada dođemo do kraja svoga ugodnog života i kada počnemo da svodimo životnu računicu, tek tada, na samom kraju, počninjemo da se pitamo, da sumnjamo, da se prispitujemo da li je taj naš ugodan život , koga smo toliko želeli i za koga smo se tako strasno borili,imao smisla i šta ostavljamo zajednici iza sebe.

Ugodan život pripada samo nama.

I traje sa nama. Tren. Dan.

I kada završimo našu ulogu u tom životnom komadu, kada se pogase svetla na pozornici našeg života, kada se spuste samrtničke zavese i odslušamo opelo, ugodan život umire sa nama.

Nema mu spasa.

Ne može da nas se oslobodi.

Iza tog ugodnog života ne ostaje ništa.

Zlokobna praznina.

Sveljudski zaborav.

I osvetoljubiva prolaznost.

To je ugodan život i zaslužio.

Što reče Duško Radović – san svakog praseta je da umre kao svinja.

Ugodno.

dragas.biz