Branko Milanović je pogrešio

0
238
Foto: Peščanik

Što ti je propaganda. Vučićevo „sitno kolo do kola“ čulo se ne do Stambola nego do Bristola. I to onog u Americi. Simbolički govoreći, naravno.

Svakodnevno ponavljanje priče o ubrzanom razvoju Srbije, liderstvu u regionu pa i šire, u Evropi, prihvaćena je i tamo gde se ne bi očekivalo. Pa smo tako nedavno i od najboljih poznavalaca – a Branko Milanović je nesumnjivo ime koje zaslužuje najveće poštovanje – čuli da Srbija beleži visok privredni rast. Što je zatim objašnjeno „zamenom demokratije za rast“. To jest time što su njeni stanovnici zarad bržeg ekonomskog razvoja žrtvovali slobodu, ljudska prava i slično.

Ostaviću ovog puta po strani pitanje – takođe važno – da li je zaista i u kojoj meri reč o dobrovoljnoj žrtvi a koliko se radi o sili i iznudi. Pozabaviću se samo rastom.

A tu podaci govore da Srbija „pod Vučićem“ nije ostvarila nikakav spektakularan napredak. Naprotiv. U razdoblju od 2013. do 2019. godine (da prvu godinu Vučićeve vladavine, 2012, kao i prošlu 2020, godinu korone, benevolentno preskočimo) Srbija je ostvarila prosečan godišnji rast bruto domaćeg proizvoda od 2,1 odsto. U isto vreme, zemlje Centralno-istočne Evrope (CIE) zabeležile su prosečan rast BDP-a od 3,4 odsto. Dakle, Srbija se razvijala za trećinu sporije. To je ogroman zaostatak. Zapravo, od 11 zemalja CIE niži godišnji rast BDP-a od Srbije imala je samo Hrvatska.

Ali, zato u regionu Jugoistočne Evrope nije bilo nijedne zemlje koja je bila gora od Srbije. Sve su one – Albanija (2,5 odsto), Bosna i Hercegovina (2,7), Makedonija (2,8), Crna Gora (3,4), Kosovo (3,5 odsto) – u razdoblju 2013-2019. ostvarile veću stopu privrednog rasta.

Nije tako uvek bilo. Poređenja radi, u periodu od 2001. do 2008. Srbija je imala prosečan rast BDP-a od 6,6 odsto (od nje su bile bolje samo Letonija i Litvanija koje su imale nešto malo iznad 7 odsto) dok je prosek zemalja CIE iznosio 5,4 odsto. U razdoblju 2008-2012. Srbija je zabeležila pad BDP-a od 0,2 odsto, dok je Centralno-istočna Evropa imala duplo veći prosečan godišnji pad – 0,4 odsto.

Da Vas podsetimo:  Zaboravljene reči stare Srbije, lepše od onih kojima su zamenjene

Uzgred, nije zgoreg napomenuti da je za razdoblje nakon 2013, u skladu sa metodologijom Evropske unije, urađena revizija procene BDP-a što je znatno podiglo stopu rasta. Takva revizija nije urađena za prethodne godine (2001-2012), navodno zbog nedostatka para. Kada bi to bilo urađeno, stopa rasta BDP-a do 2013. sigurno bi porasla.

Konačno, treba imati u vidu da se nešto veće stope ekonomskog rasta Srbije 2018. i 2019 – kada je rast iznosio 4,4 odnosno 4,2 odsto – podudaraju sa izuzetno niskim rastom industrije. Industrija je, naime, 2018. porasla za 1,3 odsto a 2019. za 0,3 odsto. Istovremeno, građevinarstvo je 2019. poraslo za čitavih 28,5 odsto. I rast drugih privrednih grana nekoliko puta je veći od industrijskog: trgovina i usluge po 9 odsto; saobraćaj 6,4 odsto; telekomunikacije 5,7 odsto itd.

To je posledica zaokreta u privrednoj politici. Pošto su zbog lošeg ekonomskog ambijenta izostajale investicije u industriju, vlast odlučuje da (po kineskom receptu) započne velike građevinske projekte. To samo po sebi i ne mora da bude loše (mada je smisao nekih projekata krajnje upitan: gasovoda Balkanski tok ili autoputa Kraljevo-Kruševac, recimo) ali je problem šta je njihova vrednost fiktivna i služi tome da se veštački, tj. na papiru, poveća stopa privrednog rasta.

Sve u svemu, dok u Kini nije bilo zamene demokratije za rast jer nije bilo demokratije, dotle je u Srbiji ova „vezana trgovina“ izostala jer nije bilo rasta. Samo što su Kinezi makar dobili rast, dok su Srbi izgubili demokratiju.

Duplo golo.

Autor: Mijat Lakićević

IZVOR: Peščanik

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime