Ratni sukobi na prostoru bivše Jugoslavije devedesetih godina dvadesetog veka ostavili su za sobom bezbroj tragičnih sudbina. Međutim, malo koja priča tako snažno i bolno sažima tragediju srpskog naroda u istočnoj Bosni kao životna golgota Brana Vučetića. Dečak koji je sa svega devet godina izgubio celu porodicu i prošao kroz pakao ratnih logora, danas je živi simbol i nemi svedok stradanja Srba u bosanskom delu Podrinja.
Odrastanje prekinuto ratom: Ko je Brano Vučetić?
Brano Vučetić je rođen 1983. godine u Bratuncu, od oca Radovana i majke Radojke. Sa roditeljima i starijim bratom Milenkom (rođenim 1975. godine) živeo je u podrinjskom selu Bjelovac, smeštenom na samoj obali reke Drine.
Njegovo bezbrižno detinjstvo brutalno je prekinuto 1992. godine, kada se ratni požar rasplamsao Bosnom i Hercegovinom. Sa samo devet godina, Brano je bio prisiljen da umesto dečijih igara spozna strahote građansko-verskog rata.
Prvi udarac: Pogibija majke Radojke
Prva velika porodična tragedija porodicu Vučetić zadesila je 16. septembra 1992. godine. Branova majka Radojka otišla je sa komšijama kombijem u Bratunac kako bi nabavila osnovne namirnice za kuću. Na povratku, vozilo su iz zasede, iza jedne stene u blizini muslimanskog sela Zalužje, presreli pripadnici tzv. Armije Bosne i Hercegovine.
Osuvši paljbu iz automatskog oružja, muslimanski vojnici su na licu mesta ubili osam meštana Bjelovca, među kojima je bila i nesrećna Radojka. Nakon majčine smrti, Brano je utihnuo od šoka. Kako bi ga zaštitio od sve većih ratnih opasnosti, otac ga odvodi preko Drine u Ljuboviju (Republika Srbija), gde je dečak krenuo u školu, dok je vikendom dolazio kući.
Krvavi decembar 1992. godine i pokolj u Bjelovcu
Ono što će uslediti 14. decembra 1992. godine zauvek je zapečatilo sudbinu ovog dečaka. U ranu zoru, jake muslimanske snage Srebrenice pod komandom Nasera Orića pokrenule su žestoku ofanzivu i izvršile pokolj u selu Bjelovac.
Brano se tog vikenda zatekao kod kuće. Čuvši pucnjavu, otac Radovan mu je povikao da beži kod komšinice Mire Filipović, koja je na tavanu već skrivala svoje dvoje male dece – ćerku Olju (dve i po godine) i osmomesečnog sina Nemanju.
Muslimanski vojnici su ubrzo opkolili kuću. Pokušaj komšinice Mire da baci bombu i odbrani decu nije uspeo. Napadači su ubacili ručnu bombu u sobu u kojoj su se deca nalazila. Brano je tom prilikom teško ranjen – u njegovom telu završilo je čak 20 gelera, koje delimično i danas nosi pod kožom i u glavi.
Dok je izlazio iz kuće, krvav i u šoku, Brano je u šljiviku ugledao nepomično telo svog brata Milenka. Istog dana ubijen je i njegov otac Radovan. Za samo nekoliko sati, devetogodišnji Brano je ostao potpuno sam na svetu.
Pakao srebreničkih logora
Nakon zarobljavanja, ranjeni Brano, Mira Filipović i njeno dvoje dece odvedeni su najpre u Poloznik, a potom u privatni zatvor u selu Pirići nadomak Srebrenice. Usledilo je 56 dana neljudskog mučenja u vlažnom podrumu pod kontrolom snaga Nasera Orića.
- Fizičko zlostavljanje: Muslimanski vojnici su svakodnevno tukli i vređali zarobljenike, ne štedeći ni decu.
- Glad i žeđ: Svakodnevni obrok svodio se na krišku kukuruznog hleba i minimalne količine vode.
- Iživljavanje vršnjaka: Brana su izvodili u dvorište gde su ga lokalna muslimanska deca pljuvala i prebijala, zbog čega je kasnije odbijao da izlazi iz ćelije.
Za vreme boravka u logoru, Brano se pretvorio u živi kostur. Više puta je video samog Nasera Orića kako razgovara sa njegovim mučiteljima. Sve do dana razmene, dečak nije znao da su mu otac i brat mrtvi, nadajući se da će ga oni spasiti.
Razmena i težak put ka oporavku
Konačno, 8. februara 1993. godine u Skelanima, izvršena je razmena zarobljenika. Brano je vraćen na srpsku teritoriju u istoj dukserici u kojoj je i zarobljen – deo odeće koji kao bolnu uspomenu čuva i danas.
Na pitanje komisije za razmenu: „Kuda da te vodimo? Imaš li koga?”, dečak je iznemoglim glasom odgovorio: „Ne znam… Kod tetke i tetka…”
Prihvatili su ga tetka Dostana i tetak Ivan Petrović, koji su i sami u napadu na Bjelovac izgubili sina Mladena. Oporavak je bio dug i težak. Od pretrpljenih trauma, Brano je u prvim nedeljama na slobodi gubio pamćenje, te je ponovo morao da uči da čita i piše.
Nesuđeni svedok haške (ne)pravde
Iako su istražitelji Haškog tribunala još 2006. godine kontaktirali Brana Vučetića radi svedočenja u procesu protiv Nasera Orića, do njegovog odlaska u Hag nikada nije došlo. Iako mu je MUP Republike Srpske po hitnom postupku izdao pasoš, poziv za Holandiju je iznenada obustavljen bez ikakvog obrazloženja.
Slična situacija ponovila se i sa Tužilaštvom Bosne i Hercegovine 2008. godine. Pravosudni sistem je zakazao, a Brano nikada nije dobio priliku da pred sudom javno ispriča svoju golgotu. Oslobađajuće presude za Nasera Orića doživeo je kao još jedan šamar i duboku nepravdu prema srpskim žrtvama iz Podrinja, gde je samo u Bjelovcu ubijeno 109 Srba, a desetine sela spaljeno i etnički očišćeno.
Život pobeđuje: Novi početak u Bratuncu
Uprkos neizrecivoj tuzi i ožiljcima na telu i duši, Brano Vučetić je uspeo da pronađe snagu za život. Završio je srednju mašinsku školu u Bratuncu, radio fizičke poslove i kao konobar, a od Ministarstva rada i boračko-invalidske zaštite Republike Srpske dobio je stan, koji je kasnije dodatno otplaćivao kroz kredit.
Ono što je najvažnije, Brano je uspeo da pobedi ratnu destrukciju tako što je stvorio novi život. Oženio se devojkom Ljiljanom 2016. godine, sa kojom danas živi u Bratuncu. Postao je otac sina Vukana (2018) i ćerke Raške (2020).
Njegova deca su njegova najveća pobeda i uteha dok svake nedelje odlazi na lokalno groblje da upali sveće za majku Radojku, oca Radovana i brata Milenka. Priča o Branu Vučetiću ostaje trajna opomena o stravičnim zločinima, ali i svedočanstvo o nesalomivom srpskom duhu koji se iz pepela ponovo rađa.
