Postoje mesta gde vreme kao da je stalo. Ne zato što je život prestao, već zato što sećanje nije dobilo mesto koje zaslužuje.
Jedno od takvih mesta jeste Bratunac, kao i srpska sela oko Srebrenice, čije žrtve i posle više od tri decenije ostaju u senci.
Dok se svakog jula pažnja svetske javnosti usmerava na Srebrenicu, gotovo da niko ne govori o stradanju srpskih civila u Podrinju. Kao da su neke suze vrednije od drugih.
Na Petrovdan 1992. godine napadnuta su srpska sela Zalazje, Biljača, Sase i Zagone. Tada je, prema podacima koje navode institucije Republike Srpske, ubijeno 69 srpskih vojnika i civila, a 22 su zarobljena i kasnije ubijena… stravične zločine nad Srbima su izvršile muslimanske snage.
Mnogi su ranjeni, a deo nestalih nikada nije pronađen. Taj dan ostao je duboko urezan u pamćenje srpskog naroda Podrinja.
Tokom rata na prostoru Podrinja stradalo je 3.267 srpskih civila i boraca. Među njima je bilo 47 dece.
Iza svakog od tih brojeva stoji jedan prekinuti život, jedna porodica i jedna tragedija koja ne sme biti zaboravljena.
U Bratunac se ne zove – u Bratunac se ide.
Pod tim sloganom svake godine okupljaju se porodice stradalih, preživeli, prijatelji i svi koji veruju da je sećanje dug, a ne izbor.
U Republici Srpskoj 4. jul obeležava se kao Dan žalosti u znak sećanja na srpske žrtve Srednjeg Podrinja i Birča. To nije dan politike, već dan tišine, molitve i poštovanja prema onima koji se nikada nisu vratili svojim domovima.
Najviše boli tišina.
Boli što o ovim stradanjima nema igranih filmova koje će gledati svet. Boli što nema velikih međunarodnih produkcija koje će ispričati priče srpskih porodica. Boli što udžbenici često tek usput pominju njihovu tragediju. Boli što se o njima govori jednom godišnje, a onda ponovo zavlada tišina.
I Srbija bi morala više.
Ne samo jedan venac, jedan govor i nekoliko televizijskih priloga… i par tekstova u elektronskim medijima.
Potrebni su mauzoleji, mesta sabranja, muzeji, sponenici, dokumentarni i igrani filmovi, naučna istraživanja, izložbe, prevodi knjiga na svetske jezike i ozbiljna kultura sećanja koja će trajati svakog dana, a ne samo na godišnjice.
Nijedno društvo ne sme da dozvoli da mu sećanje na nevine žrtve zavisi od političkih prilika, medijske pažnje ili interesovanja sveta. Ako mi sami ne budemo čuvali uspomenu na svoje stradalnike, teško je očekivati da će to činiti drugi.
Sećanje nije poziv na mržnju. Ono je dug prema nevino stradalima i opomena da se zlo nikada i nikome ne ponovi.
Zato Bratunac ne sme da ostane u senci.
Ne zato što treba zaseniti bilo čiju tuđu tragediju, već zato što svaka nevina žrtva zaslužuje ime, grob, sveću i sećanje.
Jer mir se ne gradi zaboravom. Mir se gradi istinom, poštovanjem svih nevinih žrtava i spremnošću da se stradanje nikome ne poriče.
Neka nam Bratunac bude opomena.
Ne da mrzimo.
Već da nikada ne zaboravimo.
Priredio: Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija
