Josip Broz Tito i Draža Mihajlović
U Politikinoj rubrici Kuhinjski vremeplov objavljen je zanimljiv tekst „Bravarsko meze“ Miloša Lazića (25. avgust 2021. g.) koji daje bitan doprinos razumevanju života, dela i naročito revolucionarnog puta „najvećeg sina svih naših naroda i narodnosti“ – Josipa Broza Tita. U tekstu je dat i kompletan recept za jedno od najomiljenijih Titovih poslastica – Zagorske štrukle, koji je on iz svog zavičaja doneo u „oslobođeni“ Beograd i kojima se sladio narednih 35 godina.
Našoj javnosti su manje više poznati posleratni sladokusačko-kulinarski maniri doživotnog predsednika SFRJ na šta ukazuje i posebna monografija njegovog ličnog kuvara g. Karapandžića o kulinarskim specijalitetima koje je pripremao Titu. Međutim, njegovim biografima je do sada promaklo da istraže Titovo kulinarsko sladokustvo za vreme samoga rata, tj. kulinarski deo njegove opsežne revolucionarne borbe koja ga je na kraju dovela do Belog dvora na Dedinju.
U nameri da konstruktivno doprinesem rekonstrukciji Titovog revolucionarnog karaktera prezentovao bih strogo poverljiv arhivski dokument beogradske specijalne policije o Titu od 13. decembra 1943. g. a koji se prema mojim saznanjima nalazi (nalazio) u Arhivu Jugoslavije pod signaturom 838, LF JBT III-11/15. Autor dokumenta je Uprava Grada Beograda, Odeljenje specijalne policije a kao adresant-primalac Pretsedništvo Vlade u Beogradu.
Podaci stari nekoliko meseci koje uključuje ovaj dokument su sa terena u Crnoj Gori a sadrže pojedinosti o partizanskim akcijama, o ličnosti njihovog vrhovnog komandanta Tita, njegovom načinu života, kao i odnosu između njega, njegovih najbližih saradnika i njegove vojske. Sve informacije su primljene od osoba koje su pre izvesnog vremena došle iz Crne Gore. Tito je prema ovim informerima bio srednjeg rasta, uglađene (kicoške) spoljašnjosti, nosio je novije građansko odelo i govorio jednim pokvarenim srpskim jezikom, koji liči na kajkavski. Titov način života se potpuno razlikovao od života ostalih bilo njegovih najbližih saradnika bilo vojnika, jer dokle Tito ima izobiljnu hranu, razne slatkiše i živi nemoralnim životom i ima kraj sebe jednu mladu devojku sa kojom je i ranije živeo, dotle njegovi partizani dobijaju vrlo slabu hranu. Ovako slabu hranu su dobijali čak i bolesnici – ranjeni partizani. Prema ovom dokumentu, prilikom pokreta sa planine i mesta zvanog Goranjsko partizani su spalili svu arhivu, kao i samu zgradu u kojoj su bili, pa čak i 40 svojih najtežih ranjenika, što su oni često i radili.
Da su i Tito i njegov tzv. VŠ NOV i POJ uživali u obilju kvalitetne hrane svedoči britanska misija na ostrvu Visu leta 1944. g. Ovako visokouglađene kulinarske manire Tito je dalje razvijao i unapređivao nakon rata što se između ostalog može pročitati i u knjizi njegovog ličnog dvorskog kuvara g. Karapandžića.
U postrevolucionarnom delovanju na vrhuncu svoje političke moći i uticaja, bar prema nekim tvrđenjima, Tito nikada nije dva puta oblačio isto odelo niti obuvao iste cipele a sa Fidelom Kastrom je verovatno imao sponzorski ugovor o reklamiranju kubanskih tompusa koje mu je vođa kubanske revolucije redovno slao. Tito je na kraju i preminuo od preteranog duvanjenja i svakodnevnog ispijanja boce viskija. Da li se ovde radilo o austrougarskom vaspitanju ili o skorojevićskoj mentalnoj prirodi sina jednog zagorskog kulaka ostaje da se naknadno utvrdi.
Za razliku od Tita, Dražu Mihailovića, ukoliko neznate o kome je reč, sigurno ne bi smatrali za nekog (vrhovnog) komandanta pa čak ni višeg oficira jer je po svojoj ratnoj garderobi više ličio na nekog lokalnog seljaka ili planinskog pastira nego na vrhovnog komandanta vojske jedne međunarodno priznate države i to u činu generala (legalno i legitimno dobijenog i zasluženog).
autor:Prof. dr Vladislav B. Sotirović
Izvornik: http://global-politics.eu/sotirovic/bravarske-kulinarije/
Срамота је да титоисти уопште причају о тамо неком селу Вранићи а сами су побили 1944 само у Београду 20.000 грађана а у Србији до 1947 између 70.000 и 100.000 и отели им имовину и ником ништа. Кад их питате о томе кажу вам да је то четничка пропаганда.
Сада звучите као ови из СНС-а по принципу: па шта, и Ђилас је украо 619 милина евра.
Зашто је неко ко упути критику на рачун четника, одмах титоиста?
Било би лепо кад би неко коначно документовано изнео све злочине комуниста, али ако су они били зликовци после рата, не значи да су четници аутоматски били некакви праведници и борци за слободу и да је све титоистичка пропаганда.
Наведите једну битку против Немаца у којој су учествовали четници, а која се догодила после новембра 1941?
Операција „Михаиловић“, Операција „Форстрат“, Битке на Блажеву, борбе у Источној Србији, Калабићева гарда против одреда Немаца, напади на Немце који су чували пруге у Србији, Операција „Хајнрих“, Операција „Штифелкнехт“, Операција „Ариље“, напад на Немце у Страгарима августа 1943, Операција „Хајка“, Операција „Флиринг“…
Сад ви наведите иједну титоистичку битку против Немаца у којој су титоисти нападали Немце пре светског првенства у фудбалу 1974 у Минхену кад је Титославија изгубила од Швабенланда 2:0!
„Титославија изгубила од Швабенленда“ више приличи неком припитом госту на некој слави који се „ложи“ на четнике него универзитетском професору историје.
И опет Вас питам, зашто је неко ко упути критику на рачун четника, одмах титоиста?
Операције које сте навели су типа Немци појурили омању групу четника, а ови побегну. Таквих операција Ваши вољени титоисти имају колико хоћете и зову их непријатељске офанзиве. Успут како као неко ко толико брани четнике као борце против Немаца, објашњавате учешће четника на страни Немаца у чувеној титоистичкој бици на Неретви? Шта значи Калабићева гарда против одреда Немаца? Где? У некој кафани? Тај Калабић је помогао ОЗНА-и да се ухапси Михајловић.
Било је четничких официра попут Кесеровића и Јездимира Дангића који су се стварно борили против Немаца. Остали су углавном ратовали против партизана и у суштини били бескорисни, укључујући и самог Дражу Михајловића.
Ви као историчар, уместо да браните неодбрањиво, могли бисте да се бавите баш тим титоистима које толико мрзите. 90% титоистичких бораца су били Срби? Зашто су они чинили злочине против свог народа након истеривања Немаца.Зашто је Владо Зечевић (Србин, православни свештеник) прешао из четника у партизане још 1941. и након рата потписао наредбу о забрани повратка Срба на Космет? Други човек титоистистичког покрета је био Александар Ранковић, зашто је дозволио покрајине у Србији? Коча Поповић, син православног свештеника, зашто је он радио на штету сопственог народа?
Ето Вам тема за рад и размишљање, осим ако нисте „историчар“ као што је био покојни Јован И. Деретић.
Pre svega, gospodine Sotiroviću, profesore iz Viljnusa, selo Vranić nije „neko tamo selo“, već selo nadomak Beograda, a drugo, ko je vama rekao da sam ja Titoista – ja sam samo kao čitalac pitao, zašto je bilo potrebno da čettnici kolju sopstvenni narod samo zato što je neko od njihovih bio u partizanima, no i da jesam, kakve to veze ima sa temom o kojoj razgovaramo. Ispada da se vi, kao istoričar, u svom istraživačkom radu služite metodom koju koriste deca kad se pofrkaju – „šta, pa i tvoja majka je kurva“, da ne pominjem, kao izvor, „vašu baku“ koju pomenuste u inicijalnnom odgovoru. Nego recite mi, profesore, kako ti vaši u Vuiljnusu – otkud vi tamo, a kad ste već tamo, pišite o njihovoj ullozi u Drugom svetskom ratu. Ovo vam ne ide, osstalo je u pokušaju.
Ја сам вам лепо одговорио да се у случају села Вранић ради о чистој титоистичкој пропаганди! Иначе, докажите да нисте титоиста тј, црвени усташа. Такви као ви чим се спомену титоистички злочини убацују село Вранић као противтежу.
Само титоисти подмећу случај Вранић чим се спомену злочини титоиста по принципу нисмо ми једини
Profesore – ne mogu da kažem poštovanni, jer me vaši bibliografski podaci sa kojima sam se u međuvremenu upoznao, sprečavaju u tome, a ja treba da vam verujem na reč, po principu – lažu dušo (jedan vic, ali vaše pisanje nije za viceve). Istoričar ste, istraživač – za razliku od mene amatera, običnog advokata, koga ne interesuju ni Tito ni Draža, već samo zašto je bilo potrebno da četnici kolju sopstveni narod, o čemu postoje brojni dokumenti koji bi vam kao istrađivaču morali biti poznati. Toliko za sada – u međuvremenni ja i dalje verujem Newsweeku.
И нисте за боље. Да бисте били за боље то треба и да заслужите. Иначе, биографски ви сте анонимус.
Profesore, ne kaže se biografski – to znači nešto drugo, već bibliografski – to biste kao istoričar, istraživač trebali da znate, jer tako vas u svetu nauke vrednuju. A ja sam samo „pisac naivac“ – amater, kome je do bibliografskih podatakaa stalo ko do lanjskog snega.
Ја сам имао на уму баш термин биографски а не библиографски. Биографија открива не само библиографију већ и образовање на основу кога би библиографија требала да буде вреднована. Додатно, у мом случају је јавно истакнута и моја библиографија и биографија за разлику од вас за кога се не зна ни ко сте ни шта сте што је ваш лични проблем. Да ли сте схватили?
Gospodine Sotiroviću, nisam očekivao da če od jednog mog uljudnog pitanja vama kao profesoru istoričaru – a ispade očigledno ortodoksnom četničkom ideologu (što je priznnaćete nespojivo), o pokolju Srba u selu Vranić, vi mi umesto odgovora rekoste da sam titoista. Ja vas pitam otkud vam to da sam ja titoista, vi rekoste da sam ja akademska nula, ja vas pitam kaako vaši u Viljnusu, vi me nazvaste „crvenim ustašom“ – termin koji ne samo da nema veze sa mnom, več je i glup, a nisam ga do sada ni sreo u naučnoj praksi – do evo kod vas, pa kako niste odgovorili ni na jedno moje pitanje, a sumnjam i da čete, ja se povlačim iz daljeg prepucavanja sa vama, jer niste na mom akademskom nivou. A što se tiče moje biografije – da ne pišem sada i o tome, evo šta piše na jednom portalu koji objavljuje moje tekstove: „Ovi mlađi bi rekli – otkačen! Već četrdesetak godina, u najboljim godinama (vrti drugi krug). Rođen u Beogradu, na Banovom brdu. Zanimanja: privrednik – uspešan (radio za najveće jugoslovenske firme u zemlji i inostranstvu), potom – advokat (neki kažu, čak i dobar), a zatim – i pisac, slučajno, za vreme bombardovanja, jer spada u one koji kad nemaju šta da rade, moraju nešto da rade. A onda su neki ljudi rekli – Vi pišete o strašno ozbiljnim stvarima na strašno neozbiljan način i njemu se to dopalo, pa je nastavio da piše u tom maniru …“
Поштовани, дотични документ и сам извор о наводном покољу четника српских цивила у Селу Вранић је чиста титоистичка послератна подметачина у коју више ни врапци не верују. Како се потурају документа о лажним историјским догађајима познато је из још једне титоистичке архивске подметачине а у вези са четничким паљењем варошице Страгари између Крагујевца и Тополе. Чист фалсификат јер су село спалили Немци из Крагујевца а између осталих сведок је била и моја бака чију су кућу у селу тада спалили Немци а не четници. Толико за сада.
Који су докази да је то титоистичка подметачина? Постоје људи чија је родбина настрадала у том масакру.
У другом светском рату оба покрета и партизански и четнички су били апсолутно бескорисни. Четници су се борили против Немаца до распада ужичке републике а после тога су сарађивали са Немцима, директно или преко Недићеве владе. Дража Михајловић је један обичан метиљавко који случајем није био заробљен и био је највиши по чину па је зато изабран да буде вођа покрета. Он је слабо контролисао кабадахије које су себе називали четничке војводе и у политику се није разумео. Он је до краја рата веровао да ће савезници да се искрцају на црногорску обалу, иако су се Черчил и Стаљин још 1943 договорили да ће Југославија да потпадне под руски утицај. Партизани су се углавном крили по шумама и њихов допринос ослобођењу Југославије је никакав. У Србији нису имали никакав утицај из простог разлога што је такав покрет био стран становништву и прилазили су партизанима углавном као отпор четничким кабадахијама. Србију је од Немаца ослободила Црвена Армија а не четници или партизани, иако су ови други после узели сву славу за ослобођење потпуно незаслужено. Други светски рат је код нас био ништа друго него борба за власт и ту борбу је Тито капирао боље него било ко други. Он је знао да се Британци јеже од могућности да Руси изађу на Јадран. Зато је и после рата дошло до раскола са Русима 1948 а Тито је наредних 30 и нешто година живео као цар. Иронија је да је да су после 1948 више страдали српски комунисти (који су претходно по Србији од 45 до 48 побили све што су могли све у циљу осигурања останка на власти) од оних преосталих четника који су остали да живе у Србији. На пример аутор чувеног стрипа Мирко и Славко је од 41-45 био у четницима.
Оно што се код нас догађа од 1990 до данас је ништа друго него наставак онога што се догађало за време другог светског рата, борба „партизана“ и „четника“, борба за власт. Проблем код нашег народа је што се свему приступа навијачки, или-или. Нема средина. Или си за Партизан или за Звезду, или си за четнике или за партизане, или си националиста или другосрбијанац или си за жуте или за Вучића. Ако кажеш нешто лоше за једне одмах те стрпају у друге, јер они за које навијају су безгрешни. Не постоји критика. Вођа је увек непогрешив. Светац. За сво зло које се надвило над српски народ криви су ови други (и страни фактор који их подржава). И тако док не легну неке паре. Кад легну паре онда окорели комуниста постаје капиталиста, десничар се „бори“ за права радника, атеиста слави славу, националиста би у Европску Унију.
Кад схвате да није све или-или, кад науче да сагледају ствари мало шире и дубље, кад науче да критикују без вређања и прихвате критику без љутње, можда Србима и крене.
Profesore Sotiroviću, šta ste ovim zadnjim stavom hteli da kažete? Mene ne interesuju Titove kulinarske veštine pa ne bih ovde hteo o njima. Draža je sigurno – u kraljevskoj vojsc,i zaslužio čin oficira, pa ne bih ni o tome. Ali ima jedna stvar na koju niko od ovih koji – složićete se sa mnom, u vreme ove izvorno četnničke vlasti, povremeno izađu sa ovakvim tekstovima, a niko da mi da odgovor – nadam se da vi kao profesor znate odgovor, na ovaj podatak koji do sada niko nije demantovao: „Rediguje istoriju a pritom i ne pominje zverstva koja su četnici činili svom sopstvenom narodu. Ignoriše pokolj u Vraniću, selu nadomak Beograda, koji je u noći između 20. i 21. decembra 1943. godine, počinio četnički prvi bataljon posavske brigade avalskog korpusa. Srbi, vernici, za praznik ne rade, a ovi veliki vernici, čiji potomci ne propuštaju ni jednu priliku da nas u to uvere, su te noći svojski radili – podeljeni u tri grupe, izvršili su pokolje u 14 kuća tog sela, samo zato što su njihove ukućane osumnjičili za veze sa partizanima. U tim kućama pobijeni su svi ukućani, osim petoro koji su slučajno preživeli. Prema zabeleženim podacima ovaj masakr je bio najmasovniji u nizu decembarskih pokolja na teritoriji koju je držao taj čuveni četnički avalski korpus. Tokom te noći u Vraniću su četnici zaklali 68 dece, žena i staraca. Među njima je bio i jednogodišnji Ljubomir, u kolevci, koji je osam puta ubodnen nožem u grudi i stomak. O tome priča jedan od onih petoro preživelih u poslednjem broju Newsweeka, izdanje za Srbiju, pa eto prilike ovom falsifikatoru istorije da i sa njim polemiše – dok još ima živih svedoka o tome. Ne verujem da će to učiniti, jer ovo je vreme falsifikata.“