Ono što se nudi na predstojećim izborima nedvosmisleno ukazuje na to da Srbija nema alternativu i da je krenula na opasni put bez povratka.
Politička ponuda je vrlo ograničena bez obzira na broj kandidata.
Obe glavne struje optužuju se međusobno za kriminal, korupciju, partokratsko ponašanje, urušavanje institucija i da ne nabrajamo. Razlika je u tome što jedni to rade sa pozicije vlasti a drugi sa pozicije opozicije, koja je pre toga bila na vlasti. Izuzetak je ,,časni“ i naoko pošteni SPS, koji je uvek bio na vlasti.
Neko je duhovito primetio – bilo bi dobro da ovi odu, a oni drugi da se ne vrate. Nažalost to je sada nemoguće. Ovima je, ne odmah, ali uskoro, odzvonilo i zameniće ih oni. Zadatak im je isti – da ne bude države, već samo poslušna korumpirana vlast. Za to ima više razloga.
Cilj evropskih ,,prijatelja“ je vrlo jasan. Srbiji i drugim balkanskim državama namenjena je uloga sanitarnog koridora i kanalizacionog kolektora nekih gorućih problema.
Pođimo od investicija. Demografski omatoreloj Evropi, da bi bila konkurentna, treba mlađa radna snaga. Taman su se poradovali imigrantima sa Bliskog Istoka i iz Afrike, a onda su shvatili da oni ne misle da rade, već su došli po socijalnu pomoć i da praktikuju šerijat i islam, a po neki i terorizam.
Napravili su žice u pokušaju da zaustave imigrantsku bujicu, revolt svojih građana i odgovornih političara.
Jedno od rešenja je premeštaj dela radnointezivne i prljave industrije na teritoriju bivših jugoslovenskih država i u najveću od njih, Srbiju. Jeftina, relativno kvalifikovana radna snaga, idealna je za takav projekat. Kada se tome doda povoljni geografski položaj i infrastruktura, koja se uređuje, slika je zaokružena. Sve imaš nadomak ruke.
Poučena lošim iskustvom, evropska mafija će se potruditi da izbegne dva nepovoljna scenarija. Prvi je dalekoistočni, prvenstveno kineski, a drugi istočnoevropski, sa posebnim naglaskom na Rumuniju i Bugarsku.
Investiranjem u kinesku privredu, Zapad, uključujući tu i Evropu, stvorio je sebi konkurenta sa kojim se teško nosi.
Prijemom u članstvo, naročito Bugarske i Rumunije, Evropska Unija je otvorila svoje granice za osiromašenu i kriminalnu populaciju iz tih zemalja, što joj stvara probleme. Šta ćeš više od toga kada im i ambasadorke kradu po fri-šopovima.
Srbiji i drugim državama u pristupanju namenjen je treći scenario, scenario trajnog siromaštva i trajnog procesa pristupanja.
To se postiže stalnim zaduživanjem, rasprodajom resursa i političkom destabilizacijom unutar država i u regionu. Ujedno je to i izgovor za odlaganje prijema u članstvo do kojeg nikada neće doći. Bar ne u sadašnju EU, možda u neku drugu, modifikovanu, koja će se sastojati od država sa različitim, kako kaže Junker, brzinama.
Srbija će se voziti u leru.
Taj treći scenario uveliko se sprovodi. Država se zadužuje, između ostalog, za plaćanje otvorenih radnih mesta u stranim fabrikama (10.000-15.000 evra po zaposlenom). Radnici dobijaju po 200 evra platu i izloženi su necivilizovanom izrabljivanju, bez zaštite države i sindikata.
Da bi se to stanje trajno zadržalo, neophodno je eliminisati tržište i stabilne institucije. Dogovori između stranih investitora i predstavnika države prave se arbitrarno (proizvoljno), što je na štetu zaposlenih i deo su korupcione sheme, koju mora da prizna i svaka naredna vlast.
Zapad će prihvatiti obrazovne mlade ljude iz profesija koje mu nedostaju i čije je školovanje skupo. Uzeće lekare, neke inženjere, medicinske sestre… Ne trebaju mu usrećeni dualnim obrazovanjem arbajteri, koji mogu da rade za njega i u matičnoj zemlji, IT inženjeri jer su relativno jeftini a i mogu da rade od kuće ili u njihovim ovdašnjim firmama, itd.
U međuvremenu, Evropa oziđuje svoje granice 25. godina nakon pada Berlinskog zida. Ti zidovi jesu protiv migranata, ali istorijski se nekako poklapaju sa granicama Otomanskog carstva.
Srbija je izgubila za zadnjih 15 godina 500.000 stanovnika, što zbog bele kuge, što zbog emigracije mladih ljudi.
Slična je situacija u Makedoniji i u Bosni.
Hrišćanska depopulacija će učiniti svoje, a u određenom momentu će započeti intenzivnije naseljavanje imigranata sa Bliskog Istoka, koji će prolaziti kroz turski filter, potpomognut arapskim novcem.
Na taj način Turska neće biti deo prave Evrope, ali će dobiti za sebe istorijsku kompenzaciju. Bivši premijer Davutoglu u tome je bio vrlo jasan. Treba ponekad i čitati.
Pored toga, Evropi istorijski više odgovara prisustvo Turske na svojim južnim granicama nego, na primer, Rusije ili, u manjoj meri, Kine, što bi značilo da Srbija kontroliše, koliko toliko, svoju državu shodno dominantnoj volji birača.
Da se ovo drugo ne bi dogodilo, evropski lešinari biraju vlast u Srbiji prema svojim potrebama, oslanjajući se na instaliranu nepromenljivu paradržavnu strukturu.
Srpski političari mogu da se bave svim osim državnim poslovima.
Mogu da se igraju vozića, zidića, lično da se uveravaju da li naše radnice u fabrikama stranih vlasnika nose ili ne nose pelene, da ruše objekte noću ili da otimaju majkama decu. Sve to mogu da rade samo da bi držali narod u bedi, beznađu ili u verovanju u laži.
Srpski političari su promenljiva roba, ali su na stand by-u jer su korumpirani i uvek mogu da uskoče.
Svako, pa makar i prividno kretanje prema Evropskoj Uniji isključuje zalaganje za evropske vrednosti. U tom smislu, zadatak je srpskih vlasti da oblikuju stanje svesti kod naroda, da bi na kraju prihvatio sve što mu se ponudi.
Politička klasa ne razume procese koji se dešavaju u zemlji i svetu jer je neobrazovana i bez istorijske svesti, a pri tom je dovoljno pokvarena jer zna šta se od nje traži.
Na svu sreću, u svetu su se dogodile ogromne promene i neće briselski lešinari sami da određuju sudbinu ove zemlje.
Šanse da se napravi država uvek postoje, ako ne na biralištima, onda na ulici. Samo bez Soroševih protuva i udbaških probisveta.
Oleg Golubović
www.fakti.org