Briselski pregovori o Kosovu: kompromis ili kapitulacija?

0
956

brisel-pregovoriSporazum potpisan 19. aprila u Briselu po rezultatima desete runde pregovora između Premijera Srbije Ivice Dačića i šefa kosovskog kabineta Hašima Tačija, izazvao je burnu radost od strane skoro svih učesnika pregovaračkog procesa – rukovodstva Kosova, EU, SAD, NATO. Izuzetak su jedino Srbi, posebno kosmetski Srbi. Činjenica je sama po sebi veoma indikativna, što dozvoljava da se posumnja da se zaista radi o kompromisu. Ukupna reakcija pre podseća na situaciju kada jedna strana proslavlja pobedu, a druga je prinuđena da se pravda pred sopstvenim javnim mnjenjem za kapitulaciju.

Doduše, premijer Dačić je i u takvim okolnostima pokušao da sačuva „hladnokrvno lice uz slabe karte“. Po njegovom mišljenju, govoriti o nekakvoj izdaji srpskih nacionalnih interesa ili čak o kapitulaciji, nema osnova. On je podvukao da je čitav niz zahteva srpske strane ušao u tekst završnog dokumenta. Oni omogućavaju zajednici Srba u Kosovskoj Mitrovici „da imaju svoju imovinu, bankarski račun, skupštinu, predsednika, potpredsednika, zamenika predsednika i Upravnog odbora što predstavlja neku vrstu vlade“. Međutim, suština problema ogleda se u tome, da će svi ti organi i institucije od sada delovati u okvirima odgovarajućeg modela samoproglašene kosovske države. Kako je formulisao – na žalost sasvim ispravno –vodeći kosovski žurnal na albanskom jeziku „Koha-Ditore“, policijski i pravosudni sistem na severu Kosova će funkcionisati „kao deo jedinstvenog pravnog sistema Kosova“. Čak štaviše, Beograd je u svojstvu ustupka čak i za tako uslovna punomoćja Srba, morao poći na saglasnost Srbije da ne blokira stupanje Kosova u međunarodne organizacije – čitaj UN. Zato ne čudi da je Hašim Tači već objavio da potpisani dokument „predstavlja de-jure priznanje nezavisnosti Kosova od strane Srbije“.[1]

U nastaloj situaciji nije teško predvideti dalji razvoj događaja. Jedan od pravaca već je formulisao Generalni sekretar UN Ban Ki Mun, koji je pozvao strane da „preduzmu konkretne mere za odgovorno izvršenje sporazuma“, koje po njegovim rečima predstavlja „prekretnicu“ u bilateralnim odnosima. I sada su UN spremne da stranama pruže „pomoć“ u realizaciji sporazuma. Tako da ulazak Kosova u UN, po svoj prilici nije iza brda.[2]

Ova procena se u značajnoj meri poklapa sa idejom koju je izneo glavni pokrovitelj iz „senke“ Briselskih pregovora – američki državni sekretar. Po rečima DŽona Kerija, potpisani sporazum je „zahtevao kompromis i smelost sa obe strane“. Pa i lideri EU na čelu sa Predsednikom Saveta EU Hermanom Van Rompejem požurili su da istaknu svoje zadovoljstvo proizašlim.[3]

Nema sumnje da će već u danima koji su pred nama, stići zahtev za prijem Kosova u redove OUN na odgovarajuće stolove u sedištu UN.Ti zahtevi će biti potkrepljeni pozivanjem na zloglasnu 14 tačku sporazuma – koja je izazvala najviše polemika, ali je ipak u završnoj verziji zadržala svoj duh. Radi se o tome da Srbija ne samo da neće blokirati članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama uključujući i UN, nego neće na to podsticati ni druge države. Pod „drugim državama“ u ovom slučaju, ima se pre svega u vidu Rusija – koja se tim samim lišava pravnih osnova da pruži podršku Srbiji u OUN. Pri tom se lišava rukama tih samih Srba. Ministar za pitanja delatnosti Kosovskih bezbednosnih snaga, ne baš nepoznati Agim Čeku, izjavio je sa otvorenošću karakterističnom za bivše komandire OVK, da će potpisani sporazum Beograda i Prištine „stvoriti pozitivnu atmosferu za one zemlje koje još nisu priznale nezavisnost Kosova“.[4]

Narasta skandalozna situacija, prepuna nepredvidljivih posledica kako za kosmetske Srbe – koji su se već izjasnili da ne priznaju dokument – tako i za stabilnost na Balkanu u celini.[5]Osim očigledne i ubrzane integracije Kosova u različite međunarodne strukture, treba očekivati i aktivizaciju albanskog faktora u drugim rejonima Balkana – gde će lokalni radikali pokušati da ponove tako uspešan kosovski scenario. Računajući na podršku zapadnih krugova, a takođe i tužno iskustvo Briselskih pregovora – postoje ozbiljne osnove da se očekuje nadolazeća dezintegracija Makedonije, Crne Gore i Srbije (gde će „novo Kosovo“ postati opštine Preševo, Bujanovac, Medveđa, a takođe i Sandžak).

Što se tiče Srbije, ona je, zadovoljivši se samo kozmetičkim ustupcima za kosmetske Srbe, sebe lišila mogućnosti da postavlja pitanja u nešto širem kontekstu – u formatu stvaranja sistema teritorijalnih kompenzacija, a takođe i mehanizama zaštite sunarodnika u drugim regijama Balkana – u prvom redu u Republici Srpskoj. Upravo Srbi u Bosni i Hercegovini, koji su ostali po strani regulisanja teritorijalnih i međuetničkih problema koje je postavila kosovska kriza, postali su drugi gubitnici posle kosovskih Srba na Briselskim pregovorima.

I na kraju, ne možemo ne reći nešto i o unutrašnje političkim posledicama svega proizašlog. Problem Kosova ostajala je jedna od malobrojnih tema – ako ne i jedina – o kojoj je u srpskom društvu postojalo nešto što liči na konsenzus, što je služilo kao važna politička i duhovna „spona“. Sada je i to krhko jedinstvo razrušeno – i zemlju očekuje novi zamajac eskalacije unutarpolitičkih napetosti. Kosovski problem od sada neće ujedinjavati nego razjedinjavati srpsko društvo.

Fond strateške kulture

Petar Iskenderov, 21.04.2013.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime