Ako ništa drugo, ovog 4. jula glavna vest medija u Srbiji nije bila proslava američkog Dana nezavisnosti – one iste koju bi nama i mnogim drugima da uskrate – već šta je Ana Brnabić izjavila za jednu američku novinsku agenciju. A zatim i posledice, reakcije, peglanja…
Dakle, prvo se Brnabićki pripisala sledeća izjava za američki Blumberg: „Ukoliko Srbija bude primorana da bira između bližih veza sa Rusijom i članstva u Evropskoj uniji, odlučiće se za ovo drugo.“
Zašto „pripisala“? Zato što – i u prevodu i u originalu – ta rečenica nije omeđena znacima navoda, što bi moglo da uputi na zaključak da je reč tek o tumačenju a ne o direktnom citatu.
Vođen upravo tim rezonovanjem, kolumnista Sputnjika je, samo koji sat kasnije, pitajući se u naslovu da li je premijerka upravo „srušila politiku Rusije prema Srbiji“, javno zatražio od premijerke da „objasni da li je ‘Blumberg’ autentično preneo njen stav“ i „da li je to promena suštinske državne politike“.
No, premijerka nije udovoljila ovom učtivom zahtevu Sputnjika – kojem je samo koji dan pre naizgled uzbuđeno najavila da „zajedno sa Rusijom možemo da pravimo čuda“(!). Umesto toga, javnosti je ponuđena njena izjava za još jedan zapadni medij, ovog puta britanski Bi-Bi-Si, da je Srbija „čvrsto i strateški na putu ka EU, ali i da ima bliske odnose sa Rusijom, te da Brisel za te odnose treba da ima razumevanja“.
To, naravno, nije demanti kakvom se nadao Sputnjik, već samo dobro smišljena amortizacija potresa koji je izazvala njena prva izjava (probni balon?) I to isključivo prema domaćoj javnosti, pošto je angloamerička javnost svakako bila very, very zadovoljna onom prvom izjavom. Ništa nije demantovano, ali su upućene umirujuće reči, kao bebi posle nepoznatog zvuka koji ju je trgao iz bezbrižnog sna.
Samo da dodamo i to da se na internetu još uvek, u ponoć 4. jula, ne može nigde naći izvorni intervju za Bi-Bi-Si (za razliku od Blumbergovog, koji se lako nalazi), tako da je, s obzirom na „pouzdanost“ britanskih medija, opravdano postaviti pitanje da li se on uopšte i desio…
Dakle, legitimno je zaključiti da je Brnabićka to i mislila, i da je svesno izgovorila da će se Srbija opredeliti za EU umesto Rusije ako bude neophodno. A „medijski javni servis evropske Srbije“ je, da bi ova važna evro(atlantska) poruka bila što šire preneta i što bolje zamapćena, ostavila vest o Brnabićkinoj izjavi, sa naslovom koji je u potpunosti prenosi, na najudarnijem mestu na naslovnoj stranici svog sajta tokom čitavog dana.
Ipak, neki poludemantiji su stigli iz drugih delova Vlade.
Prvo je novopečeni Ministar odbrane Vulin, tokom susreta sa ruskim ambasadorom Čepurinom, izjavio da srpsko-ruski odnosi „ne mogu da budu uslovljeni ničim osim našim međusobnim interesima“, te da će Vlada Srbije „nastaviti da sprovodi politiku predsednika Republike Aleksandra Vučića i neće uvoditi sankcije Ruskoj Federaciji, jer naši odnosi nisu pretnja nikome, baš kao što naš put ka EU ni na koji način neće oslabiti postojeće veze i odnose Srbije i Rusije“.
Očigledno je da Vulin nije neposredno demantovao Brnabićku, ali jeste rekao da se politika Vlade neće menjati, što je bilo jedno od pitanja kolumniste Sputnjika.
No, Vulin ipak nije propustio priliku i da poentira tamo gde je poentirala i Brnabićka, glasno izražavajući „zahvalnost“ Ruskoj Federaciji „na podršci našim naporima da ostvarimo punopravno članstvo u EU kao spoljno-politički prioritet“, razume se, „uz izbalansirane odnose sa partnerima na Istoku i na Zapadu“.
Nije poznato da li je ruski ambasador primio ovu verbalnu zahvalnicu sa oduševljenjem ili ne, ali jeste to da je, na kraju sastanka, Čepurin Vulinu uručio poziv ministra odbrane Ruske Federacije Sergeja Šojgua da prisustvuje Međunarodnim vojnim igrama koje se održavaju u Moskovskoj oblasti.
Zatim je i uvek okretni Dačić reagovao izjavom Beti i Tanjugu da Srbija „neće menjati svoju spoljnu politiku“ i da je „suština mudre politike da ne dozvolimo da dođemo u dilemu EU ili Rusija, rukovodeći se interesima Srbije“.
Čak je i novopečeni Brnabićkin naslednik u Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu Branko Ružić izjavio da „ne postoji dilema opredeljivanja da li je Srbija za EU, a protiv Rusije, ili obratno“ i da Srbija nikad neće „okrenuti leđa Rusiji“. No, kao i Dačić, i Ružić je istakao prioritet EU-integracija: „Važno je da Srbija bude u EU.“ Jer, kao što znamo, „alternative nema“…
Šlag na torti došao je, krajem radnog dana, iz samog Kremlja, posredstvom Jurija Ušakova, spoljnopolitičkog pomoćnika ruskog predsednika Putina, koji je najpre izjavio da se ruski državni vrh sa dozom skepticizma odnosi prema toj izjavi predsednika Vlade Srbije, a zatim zagonetno dodao: „Koliko je Srbija bliska Evropskoj uniji – to je još pitanje“.
I tako je prošao još jedan dan, u kom je svako čuo ono, ili bar deo onoga što želi da čuje: i Amerikanci, i Englezi, i Nemci, i Rusi. A ono što se smatralo da možda ne bi bilo po volji nekom od njih je relativizovano vešto sročenim dvosmislenostima. Prava mikrokozma onoga što naprednjačko-socijalističku vlast čini tako uspešnom i dugovečnom. Neki bi rekli, ili stalno govore – i mudrom. Drugi bi rekli – dugoročno štetnom po nacionalne interese. Treći bi rekli (rodno) neutralnom. No, vrednovanje ovog puta nije tema članka. Kao ni ono što je Brnabićka rekla o Kosovu i Metohiji (o čemu će tek biti reči).
Ipak, ako bi se mogao uočiti jedan novi, ili bar zanimljiv momenat, to bi bila upravo gore navedena reakcija iz Kremlja. Ona je otišla korak dalje od uobičajenog potvrđivanja tradicionalnog prijateljstva, potrebe za unapređivanjem saradnje ili poštovanja suverenog izbora naroda i rukovodstva Srbije. Pritom je zadržala potrebnu dozu dvosmislenosti: da li je Ušakov samo konstatovao realno stanje, gde je jasno da od EU integracija u skorije (a i ne tako skoro) vreme nema ništa, nagovestio neko dublje saznanje o pravim namerama vrha vlasti Srbije, ili najavio aktivniju ulogu Rusije u nuđenju realne i opipljive alternative (nije li možda dolazak Dugina na Vidovdan i njegova opširna i detaljna predavanja i intervjui o prednostima članstva u Evroazijskom savezu i ODKB-u prva konkretizacija tog novog, odlučnijeg metoda ruskog angažovanja u Srbiji?) – ostaje otvoreno pitanje.
Neka malo o tome sad nagađaju oni kojima je Ušakovljeva poruka bila upućena. A bila je upućena na mnogo adresa, i u Srbiji i šire…
Aleksandar Pavić
www.fsksrb.ru
@ Vukadin
aham sad shvatam, pa nas je nato bombardovao zato sto smo bili jaka drzava koja je pretila da postane svetska sila jel?:) aahahahhahahahahah a ja budala mislio da je to zbog toga sto su hteli kosovo koje je tito ionako dao siptarima davnooo pre bombardovanja dok je trosio americke pare… stvarno sam glup.
Уместо хахакања било би умесније да објасните каква то држава треба да постанемо па да нас НАТО не бомбардује и све около не намирује нашом несрећном земљом. И уопште да опстанемо и без Истока и без Запада. Објасните то па се онда смејте до миле воље. Дотле, делујете као јевтин прозападни букач.
@ Зоран
//Jel mozemo mi vise da naucimo da treba da budemo drzava za sebe?! Ne, Ne treba nam ni eu ni rusija niti bilo ko drugi! //
А јесмо ли ми пред агресију НАТО-а били држава за себе ? Је ли нас НАТО бомбардовао зато што нисмо имали своју инфраструктуру, економију. . .? Е мој Зоране ! Ако овако мислите из незнања, онда сте за сажалење, ако сте плађени да сејете небулозу, тад сте за презир !
Извињавам се због лапсуса. Коментар је одговор Жарку а не Зорану.
То су приче за ментоле. Ко има зрнце соли у глави јасно му је да Србија неће добити ЕУ чланство без одрицања од Космета и Русије. Ко има зрнце ипо зна и да је то „чланство“ небулоза, чија је једина сврха да се Србија, уз помоћ њене марионтске власти, аранжира као прасенце на тацни за неутољиве апетите запада.
Желео бих да верујем да је Павићево нагађање о могућности заокрета Србије са њеног „еурупског пута“ ка Русији и Кини лична наивност и заваравање, али неко у његовим мокасинама би морао да зна да је то чиста фантазија која само помаже Вучићу да настави да вуче Србију надоле.
У одличном интревјуу (БалканИнфо) Небојша Медојевић је објаснио како је запад искористио Ђукановићеву уплетеност у државни шверц да га принуди прво да се отцепи, а потом и уведе Црну Гору у НАТО. Против Вучића, који покушава да иде Ђукановићевим стопама, имају више него довољно криминалних адута свих врста, чак и без његове уплетености са Милошевићем и нападом на амбасаде. Са медијима које контролишу у Србији, и са свим њиховим „инсајдерима“ – обавештајне службе да не спомињемо – они су Вучићеви господари живота и смрти, и он то врло добро зна. Зашто то није јасно Павићу, хммм…
Jos jedan nenormalan tekst, jos se mi igramo ili – ili , ili EU i zpad ili Rusija a ni jedne ni druge nije briga da ceo Srpski narod sutra nestane sa planete zemlje… Jel mozemo mi vise da naucimo da treba da budemo drzava za sebe?! Ne, Ne treba nam ni eu ni rusija niti bilo ko drugi! Napravi brate mili (ili sestro nisam siguran u ovom slucaju) jaku nezavisnu drzavu koja ima svoju infrastrukturu, ekonomiju, razvijenu poljoprivredu i privredu itd itd, i onda necemo nikoga moliti da nas primi ili pomaze vec ce ljudi sami traziti da saradjujemo. kad se deca petljaju u ozbiljan razgovor dva odrasla coveka obicno budu oterana u svoju sobu a neretko dobiju i zausku… ta Vuciceva politika „klackalice“ izmedju rusije i zapada moze da zavarava samo one penzionere i debile koji odgledaju njegov monolog pa zatim prebace na 3.447 epizodu male neveste.