Broz sve vreme ratovao za Hitlera, a ne protiv njega

PRAVO NA REHABILITACIJU I PRAVO NA ISTINU

Više javno tužilaštvo u Valjevu osporilo je „rešenje Višeg suda u ovom gradu“ kojim je rehabilitovan Nikola Kalabić navodeći da „odluke Državne komisije za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njihovih pomagača u Drugom svetskom ratu, od marta do septembra 1945, koje su se odnosile na N.K., nisu donete suprotno načelima pravne države i standardima ljudskih prava i sloboda,“ pri čemu je ta „Državna komisija Kalabića proglasila za ratnog zločinca, a te osobe nemaju pravo na rehabilitaciju“ (Kalabić je tada okrivljen za zločin u Drugovcu, kao što će Draža posle biti okrivljen za zločin u Vraniću).

Shvatanjima valjevskog Višeg javnog tužilaštva verovatno se ne može osporiti zasnovanost na zakonu, ali se meni čini da je ovde mnogo bitnije pitanje da li su ta shvatanja zasnovana na istini. Narodsko osećanje za moral i pravdu s te je strane nepotkupljivo i ono veli da zakon može biti sakat, ali da se istina ne može osakatiti, pri čemu će se u našem slučaju pokazati da je „sakat“ makar Zakon o rehabilitaciji jer kao potonju pravnu istinu uzima „nalaze“ (prikladnija bi bila neka manje elegantna reč) Državne komisije za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njihovih pomagača u Drugom svetskom ratu. Neko objektivnije istraživanje, naime, moglo bi izneti na površinu mnoštvo razloga da se u te nalaze pre posumnja nego da se u njih poveruje, a ja ovde od njih navodim samo dva: 1) tu je Komisiju formirao ratni pobednik i 2) za njenog predvodnika isturio ličnost čiji je moralni habitus bio problematičniji od mnogih koji su ga na tu poziciju isturili. Tu su istine, dakle, odmeravane „odoka“, tj. preko nišana, i zakon koji se na njima zasniva može biti jedino „odokativan“, tj. sakat, a makar osakaćenim moraće se smatrati i svaki pravni akt koji se iz takvoga zakona izvodi, pa i onaj kojim valjevsko Više javno tužilaštvo Kalabiću osporava pravo na rehabilitaciju.

Dovde – uopšteno, a dalje ću pokušati da svoja shvatanja konkretizujem i da pokažem kako su „ratni pobednici“ od 1944. Srbiju i Srbe upis[iv]ali u svakoruke – ratne gubitnike.

● Dok su Srbi imali svoju svetovnu i duhovnu vlast, oni su bili neuništivi, a njihov slom počeo je pošto su „proterali Turke“ i upali u kandže „moderne zapadne demokratije“ u onom obliku kojim je Vilson, uz pomoć Trockog i Lenjina, 1917. slomio Rusiju; ta je „demokratija“ Srbima stigla dve godine kasnije i odmah najavila da će se na njenom udaru naći jedino Srbi, najpre oni „zapadni“ (koji će otuda biti „proterani kao okupatori“), a potom i svi ostali. Dogodilo se, međutim, da tim „demokratama“, tj. komunistima, ovde nije bio „pripremljen teren“ (kao što u Rusiji jeste) i oni su bili potisnuti u ilegalu – da bi se pred početak Drugoga svetskog rata pojavili kao kandidati za borbu „protiv srpskog hegemonizma“, tj. pravoslavlja. Drugi će znalci razjasniti gde je ta strategija „razrađena“, ali su njene prve naznake uobličene kad su Englezi ultimativno zatražili da se Srbi povuku iz Skadra koji su (kao svoju staru prestonicu) oslobodili 1912. godine (posle se pokazalo da su se Beč–Berlin–London–Vatikan (i ko zna još koje sile?) „dogovorili“ da taj prostor ostave Arbaniji i da na taj način Srbija bude odbačena od mora (to je otkriće, sasvim nedavno, mlada bugarska istoričarka Teodora Toleva, po svemu sudeći, podmirila glavom: neke se istorijske istine ne smeju otkrivati, a njihovi blagajnici u svojim nastojanjima da ih „odbrane“ umeju biti vrlo neselektivni i jednostavno ih rešavaju – ili metkom ili otrovom).

● Srbi su 1941. godine, verovatno prvi put u istoriji, ušli u rat – podeljeni: komunistički okupatori na svoju su stranu povukli sav srpski društveni i moralni talog, kao i ono što je pušteno iz zatvora (da ne bi izginulo pod nemačkim bombama); sve se to, dakle, upisalo u komuniste i postalo okosnica Brozovih jedinica, a njihove „proslavljene komandante“, po molbi Kominterne i Pavelića, isporučio je Hitler iz svojih zatvora i omogućio im da stignu tamo gde će za borbu protiv Srba biti „najupotrebljiviji“. O ljudskom profilu Brozovih „podupirača“ pominjem tek pokoju pojedinost: neki njegovi generali „voljeli su da strijeljaju“, neki da bacaju u jame i zarobljene neprijatelje i domaću nejač, a neki „umnik“ da potpisuje naloge za hapšenje svih kandidata koji bi mu „zasmetali“ da sâm predaje sve filozofske predmete na odgovarajućem fakultetu Beogradskog univerziteta i da, uzgred, bude član Suda časti na tom Univerzitetu, ali i predvodnik one Državne komisije za utvrđivanje ratnih zločina – koja je napred pomenuta; drugi su se svojim zločinima hvalili kao nečim najobičnijim: jedan da je zaslužan za smrt skoro 60.000 ljudi (i da je od toga broja svojom rukom pobio 22.000), drugi – da je pobio samo 2.000, treći – da je pobio isto toliko ljudi, ali da je uspeo da povali i isto toliko žena. Itd.

● Kako su se komunisti „igrali revolucije“, mogu pokazati neke proste činjenice; oni su se do kraja 1941. pomalo „čarkali“ s Nemcima, izazvali represalije u Kraljevu, Kragujevcu i drugde (to je ostalo zapisano kao „nemačka formula »1=100«“), a posle se preselili u NDH, da bi se „izmakli“ od Nemaca i sa svojim ustaškim saveznicima što temeljitije satirali „zapadne Srbe“. Tu svoju „narodnooslobodilačku“ strategiju oni su formulisali i u naredbi od 27. dec. 1941. u kojoj vele da neće ratovati ni protiv Nemaca ni protiv ustaša i da su „četnici jedini njihov neprijatelj“; i tu naredbu poštovali do jeseni 1944. kad su krenuli da se sretnu s ruskim trupama i da na njihovim tenkovima „oslobode“ i Beograd i Srbiju od sve njihove domaćinske, ekonomske i intelektualne elite (samo je kroz Zabelu posle prošlo 86.000 srpskih domaćina, mnogima se grobovi ne znaju, ali se zna da su zakopavani plitko – da bi im psi mogli razvlačiti kosti).

● Na poštovanje te naredbe, nekoliko nedelja kasnije, upozoravaju i Đilas i Vl. Bajica naređujući „komandantima i političkim komesarima sa područja Kolašina, Mojkovca, Berana, Bijelog Polja i Andrijevice, da odmah bez razmišljanja ili traženja nekih dodatnih objašnjenja pod hitno organizuju napad na vasojevićko pleme jer su oni veliki Srbi. Njih treba najstrožije kazniti tako ubijajući sve redom, sve za koga se zna da nije za našu ideologiju. Ne rukovodeći se na pol i starost, žene i djecu, ne pitajući nikoga za krivice. Kuće konfiskovati, a po tom zapaliti. Stoku zaplijeniti. Ukoliko bi neko od partizanskih vojnika pokušao da ne postupi po ovoj naredbi, komandanti imaju takve na licu mjesta strijeljati. Prilikom napada na Vasojeviće partizanska vojska mora dobro voditi računa da ne dođe do sukoba između njih i okupatorske vojske, koju naše partizanske jedinice ne smiju da napadaju, pridržavajući se strogo naredbe vrhovne partizanske komande izdate 27. 12. 1941. godine, a sa kojom su upoznati svi komandanti, politički komesari i povjerenici. Ovu naredbu izdaje rukovodstvo KPJ za Crnu Goru, Boku i Sandžak“. Ne znam koliko su tada Đilas i Bajica pobili Vasojevića, ali je ostalo svedočanstvo nekih boraca Četvrte krajiške brigade da se ta naredba „poštovala“ i 27. jula 1944. kad je njihova jedinica bila povučena iz Velike – da sutradan ne bi „pokvarila posao“ 21. S.S diviziji „Skenderbeg“ (ili je, nedajbože, onemogućila) da spali taj kraj i pokolje mnogo stotina dece, žena i staraca.

● Posle „oslobođenja“ Beograda Broz je odmah (pokazaće se kasnije da je to učinio u dogovoru s Nemcima) otvorio „Sremski front“, tamo se njegovi generali igrali „frontalnog ratovanja“, za to vreme on uređivao Beli dvor za svoju rezidenciju, a nemačke trupe sa Bliskog Istoka i iz Grčke izvlačile se prema Austriji, da tamo pred „svojim“ zapadnim saveznicima polože oružje; na početku te „epizode“ Broz je ruske trupe uputio preko Bačke da na Batini pređu Dunav i da ih tamo izgine 15.000, a nije ih pustio da u Sremu sprže nemačke položaje i preko Drave pređu u Baranju: bilo mu je mnogo važnije da poštuje dogovor s Nemcima nego koliko će hiljada ruskih vojnika ostati u Dunavu, a tada ne bi imao ni priliku da na Sremskom frontu postrelja 80 (ili 180) hiljada srpskih golobradih dečaka – da bi mogao polomiti njihove roditelje kao svoje „ideološke neprijatelje“.

● Time je Broz samo nastavio tamo gde se zaustavio na Neretvi u martu 1943: kad su se njegove jedinice našle pred uništenjem, njegov „pregovarački tim“ dogovorio se u Zagrebu da partizane puste na drugu obalu reke, da tamo razbiju 20.000 četnika (i pobiju ne zna se koliko hiljada nejači koja ih je pratila); Nemci poštovali sporazum, partizani danima prelazili preko Neretve, preneli 4.500 ranjenika, razbili četničke snage, čekali iskrcavanje „zapadnih saveznika“ na Jadranu, a za to vreme Nemci ih opet opkolili, saterali na Sutjesku i tamo oposlili ono što su propustili na Neretvi (uračunavajući u to i onih 4.500 ranjenika).

● Tako su, dakle, izgledali Brozovi trgovački aranžmani s Nemcima, a u manjem obimu oni su se slično uređivali i s ustašama. Prenosim ovde i o tome neke svoje ranije zapise: partizanske komande imale su običaj da na ustaše pošalju jedinice sastavljene samo od Srba, pri čemu bi ustašama unapred javili da se spreme i dočekaju napad. I tako je od 114 boraca „Nitonjine čete“ na Udbini 3. juna 1942. ostalo živih samo 12; u napadu na Kosinj 31. jula iste godine tako je izginulo 350 boraca, a mesec dana kasnije, na istom mestu, ustaše su pokosile 650 mobilisanih Srba.

● Ili: partizani su to tamo umeli raditi i drukčije: dok su delove svojih jedinica sla­li u borbu protiv četnika, dešavalo se da ih ponekad „pošalju i u šetnju“ – da bi ustašama omogućili da na dru­gom mestu izvrše pokolj nezaštićenog srpskog stanovništva. Tako se dogodilo da su u decembru 1942. godine, dok su se dve partizanske bri­gade borile protiv četnika u Bosanskom Grahovu i po zapad­noj Lici, a treća brigada besciljno šetala po Kordunu, ustaše upale u srpska sela Jošane, Pećane, Vi­suć i Selište i poklale oko 900 dece, žena i staraca.

● Ili: avgusta 1942. godine ustaška crna legija stigla je na Kupre­ško polje u isto vreme kad i Broz sa partizanskim jedinicama; Srbi su računali da će im partizani stati u odbranu, ali je Tito naredio komandantu Četvrte proleterske brigade Peku Dapčeviću da, „ukoli­ko ustaše stignu u kupreška sela da im se ne suprotstavlja. Neka se seljaci sami brane“. Ustaše su postupile po Brozovoj želji: poklali su i tamo još 300 Srba i popalili njihove domove.

● Ili: zanimljivi su i još neki Brozovi „zapadni podvizi“. Jedan je od njih onaj kad su partizani 26. septembra 1942. „blokirali četničke pozicije oko Metka. Pošto se četnici nisu htjeli predati, komunisti su pohvatali njihove žene i sestre i isturili ih ispred sebe u frontalnom napadu na četničke položaje… Četnici u takvoj situaciji nisu mogli ni htjeli da pucaju na svoje i odlučili se na predaju jer su im komunisti dali »časnu riječ« da im se neće ništa desiti. Samo dvojica četnika nisu im povjerovala (pa) su uspjela da se probiju kroz blokadu… Svi ostali bili su umoreni groznom smrću: glave su im komunisti odsijecali kocima i tupim oruđem“. Tako je pobijeno 59 ljudi, među njima i dve žene, a takav obrazac ratovanja partizani su preuzeli iz Francuske revolucije kada su žene i deca isturani „kao prva zaštitna linija ispred republikanskih trupa“.

● Sličnim su se veštinama komunisti hvalili i na drugim stranama, a ja im ovde pominjem tek jedan jedinstven podvig: oni su živo dete mogli – ispeći na ražnju. I tome dodajem i jedan njihov poseban zločinački talenat: njima je malo da ubiju, da zakolju, da bace u jamu – oni hoće da masakriraju mrtve, da ih čereče, da im seku polne organe i stavljaju im ih u usta. Takve su talente oni potvrdili u Ljuljacima 1941. kad su pobili pa potom masakrirali jednu manju sanitetsku jedinicu i izazvali onu napred pomenutu „nemačku formulu“ – koju je glavama overilo mnogo hiljada Srba, a valja podsetiti i na to da su nekad Nemci znali Srbima podići i spomenik za viteško ratovanje!

● Ili: tokom zime 1943. Brozove jedinice odstupale su iz Like preko Petrovca, Drvara i Grahova u pravcu Livna i Glamoča, u njegovim „kolonama smrti“ bilo je mnogo male dece i Broz ih se osamdesetak njih rešio tako što ih je zatvorio u jednu zgradu ispod vrha planine Šator i tamo ih zapalio; u isto vreme s Banije i Korduna 60.000 dece, žena i staraca preterano je u Bosnu i od njih je 40.000 tamo poumiralo od hladnoće i gladi, a oko 700 starih i bolesnih, koji se nisu mogli uključiti u izbegličku kolonu, osuđeno za „saradnju s okupatorom“ i postreljano.

● I o takvim komunističkim podvizima onaj napred pomenuti Nikola Plećaš-Nitonja ostavio je zapis da je „samo na teritoriji male Like Partija pobila 15.000 Srba, koji su sahranjivani u masovnim grobnicama, uglavnom u Podlapači, Laudovom Gaju i na Kamenskom“.

● Svim pojedinostima o kojima ovde govorimo mogli bismo, međutim, dodati i – Jasenovac: njega, istina, jesu držale ustaše, ali ga je obezbeđivao Bakarić budno pazeći da nekom svojeglavom komandantu brojnih srpskih jedinica koje su se oko Jasenovca motale ne padne na um ideja da logor napadne; takvu je mogućnost najpre pomenuo Nikola Demonja, Bakarić je odmah odbio, Demonja predlog neoprezno ponovio kad je saznao da u logoru ima samo 106 koljača i odmah mu je „u potiljak objašnjeno“ zašto to ne treba činiti (posle je Demonja proglašen za „narodnog heroja“, a Jasenovac kao u najboljim danima funkcionisao i kad su svi Hitlerovi koncentracioni logori bili zatvoreni i krematoriji pogašeni).

● Broz i Bakarić održavali su kontakte i sa Stepincem, sa njim je Bakarić slavio i oslobođenje Zagreba, posle se Stepinac „nešto koprcnuo“ pa su ga „malo osudili“ na kućni pritvor dok su, recimo, biskupa đakovačkog Antuna Akšamovića, kojega je ona Državna komisija proglasila za ratnog zločinca, odmah pomilovali, a nekako pre upokojenja (1959) Broz ga odlikovao Ordenom bratstva i jedinstva prvog stepena; drukčije se tada postupalo sa srpskim episkopima pa su neki ostajali bez glava, a nekima pomagano da pre vremena umru (tada je, recimo, mitropolitu Joanikiju Lipovcu Vasilije-Čile Kovačević doneo čašu još tople krvi da se „pričesti“ – pre nego što ga je ubio u nekoj jaruzi pod Bukuljom, a pominje se da bi to moglo biti i u kačerskom Širokovcu).

● Ratno satiranje zapadnih Srba jednako je uspešno posle rata nastavljeno i na srpskom istoku pa se u jednom trenutku Ranković mogao pohvaliti da je od 1945. do 1951. godine smaknuto 586.000 „narodnih neprijatelja“, ali se ne može znati šta sve u tu cifru ulazi budući da je drugde rečeno da je za mnogo posleratnih godina isleđivano, terorisano, šikanirano tri i po miliona Srba i da se svakom šestom od njih ne zna ni grob, ne zna se da li se tamo računaju desetine hiljada Srba koje su Englezi iz Austrije vratili Brozu da ih pokolje od Kočevskoga roga do tenkovskih tranšeja oko Dravograda, ili 30.000 prisilno mobilisanih dečaka 1944. koji su iz istočne Bosne pozvani da se vrate u Srbiju i 13–20. maja 1945. stigli samo do jama oko Foče, a tamo im se, početkom avgusta iste godine, priključilo i 25.000 dece od 7–15 godina koja su se vraćala s neke druge nesrećne adrese; i ne zna se da li se tamo računaju i onih 57.000 golootočkih mučenika ili oni koje su Đilas, Krcun, Šane, Ratko i družina položili u onih 215 „Lisičjih potoka“ za koje već niko ne zna ni gde su se nalazili ili su na njima izgrađene gradske četvrti, stadioni, šetališta, parkirališta; ili izletišta na kojima se šuma počinje sušiti pa se pokaže da je iznikla iz ljudskih kostiju (kao, recimo, na Brdu mira kod Gornjeg Milanovca).

● Broz je 2. jula 1943. pod svoju zastavu pozvao ustaše i do 6. aprila 1944. njemu ih se priključilo samo 80.000, ali je on bio nezadovoljan odzivom i posle nekoliko meseci svoj poziv ponovio i ostalima. Ne zna se koliko ih se kasnije upisalo u komuniste, ali je poznato da su ostaci one čuvene ustaške pukovnije Marka Mesića (koja je bila poslata da podupre Nemce pod Staljingradom), posle tamošnjeg sloma, za ruskim trupama stigli kao „Jugoslovenska oslobodilačka brigada“, da pokolje Srba nastavi i uz Zapadnu Moravu i da srpskim telesima okiti svaku banderu makar od Mladenovca do Beograda (a da posle srpsku decu „vaspitava“ i na Sremskom frontu).

● Nikolu Kalabića ona „gorepomenuta Državna komisija“ označila je kao ratnog zločinca i možda je on zaista odgovoran za zločin u Drugovcu; Blagoje Nešković i Miloš Minić priredili su („naredili“) zločin u Vraniću i za njega Minić odgovornim oglasio i Dražu i Kalabića (svoju ulogu u zločinu „zaboravio“, a Blagoje se nije setio – da mu „zaboravnost osveži“). I tako smo se našli pred čudnom „jednačinom“: Draža i Kalabić proglašeni su za ratne zločince zbog ubistva 150 Srba, a Broz – koji se decenijama ubijanjem Srba jedino i bavio i na svoj ih raboš nanizao makar dva ili tri miliona – upisuje se u njihove „oslobodioce“.

Bez obzira na to što je „ideologija“ u čije je ime to izvedeno odavno označena kao zločinačka i zabranjena tamo gde je uobličena: kad je, naime, „komunizam“ posle Drugoga svetskog rata najavio mogućnost da se vrati svojim američkim tvorcima, oni „svoje delo nisu prepoznali“, nekoliko njegovih najpoznatijih predstavnika posadili na električne stolice, a posle Ajzenhauer (predsedničkim dekretom od 24. avg. 1954) tu pamet zabranio kao zločinačku – ona je bila „dobra“ za razaranje drugih, ali ne i za domaću upotrebu.

Do srpskih pravnika te istine nikako ne stižu i treba se nadati da će jednom i oni shvatiti da Srbi od Broza nikad u istoriji nisu imali većeg zločinca. Srbima to, istina, neće pomoći jer se od njegovih zločina više nikad neće ni oporaviti, ali bi makar srpske pravnike moglo poučiti da bi se zakoni mogli zasnivati i na – istini.

Autor: Dragoljub Petrović, profesor u penziji

izvor:https://borbazaistinu.rs/