Buđenje u Skadarliji

…Moje pleme snom mrtvijem spava… ~ Vladika Danilo

Gorski vijenac ~ Petar Petrović Njegoš

Smejali smo se kad su pričali o tome kako je Srbima neophodna „promena svesti“ i da će se tokom svog mandata truditi da uspešno odrade taj deo posla. U Skadarliji, u srcu Beograda, boemskoj četvrti koja je neizostavno mesto kad želite da osetite onaj pravi duh, šmek starog Beograda, da uživate u dobroj hrani i muzici, mesto koje izaberete kao jednu od lokacija koje obavezno pokazujete gostima iz inostranstva, suočile smo se sa promenom svesti.

U Skadarliji, u kojoj je živeo Đura Jakšić, jedan od najboljih rodoljubivih pesnika, u kojoj je Vojislav Ilić napisao stih pesme Sveti Sava – Ko udara tako pozno u tišini noćnog mira, jedne septembarske večeri se samo za jednim stolom osetio duh patriotizma. Nažalost, nije uspeo da probudi ostale uspavane.

Istina, Ivica Dačić bi se sjajno proveo u ovoj novoj Skadarliji jer je hit večeri bila je „Miljacka“, ali i mnoštvo sličnih pesama. Ne pljujem po toj pesmi, ali malo, čuj malo, me je iznenadilo to što su znali Miljacku i slične, a nisu znali neku staru srpsku pesmu. Ipak smo u Beogradu, Srbiji. A Skadarlija je uvek negovala taj duh srpskog patriotizma. Naš izlazak te večeri u jednom trenutku se pretvorio u suočavanje sa trenutnom realnošću, u poražavajuće saznanje koliko je narod uspavan, umrtvljen, koliko su u njemu ubijene one najtananije emocije prema Otadžbini. Kao i koliko su u pravu oni koji tvrde da je Beograd najmanje srpski grad. Kao nekome ko je rođen u Beogradu, voli Otadžbinu, poštuje istoriju, pretke, i kreće se u krugu sličnih, to je poražavajuće.

U Beogradu te večeri muzika nam je ispunila prvu želju Vidovdan. Ispostavilo se da je to bila jedina pesma koju su otpevali donekle kako treba. Već sledeću Ovo je Srbija /Znaš li odakle si sine nisu znali. Tražili smo Crven cvete, a oni su nam otpevali Kosovske božure, valjda su mislili da je to ta pesma. Sa Tamo daleko nisu omašili, kao ni sa pesmom Marš na Drinu, ali su ih zato skratili, zbrzali do neprepoznavanja. Orahovcu, rajska bašto su rekli da ne znaju, a Oj Kosovo, Kosovo je otpevana tek reda radi. U jednom trenutku su prokomentarisali:

– Devojke, hajde sad jednu ljubavnu!

Naš odovor je bio u stilu da su i ove do sada bile ljubavne. Mislim da nisu razumeli da govorimo o onoj najiskrenijoj ljubavi prema Otadžbini. Njima pojam ljubavne pesme očigledno podrazumeva samo muško-žensku, seksualnu vezu gde je uvek, tradicionalno, neko tužan i pati. Onu bezgraničnu, bezuslovnu ljubav prema Otadžbini očigledno ne razumeju.

Potom su nam svirali Kaljinku, ali nisu pevali jer nisu znali reči, a na kraju su nam zbrzali Kreće se lađa francuska i udaljili se od stola rekavši da moraju da idu da zarade bakšiš?! Do kraja večeri ih nismo videle u „našem“ delu kafane. Bilo nam je i komično i tragično.

Zašto sve ovo pišem? Zato što ne znam šta me je više začudilo, to da muzičari ili nisu znali pesme koje smo tražili ili su ih otpevali tek reda radi, ili činjenica da niko od onih koji su sedeli za okolnim stolovima, ali i u restoranima pored, ni na najmanji način nije pokazao da su ga pesme dotakle. Muzičari su bez greške svirali starogradske pesme, ove novokomponovane takođe, gosti su se sjajno provodili uz već pomenutu Miljacku i slične bez obzira za kojim stolom je bila muzika, ali one stare srpske pesme, prava srpska muzika, to je ostalo bez bilo kakve reakcije. Nas četiri sa pomenutim repertoarom smo delovale kao da smo izmeštene iz neke srpske kafane i spuštene među „fensi ekipu“.

Onaj pretužni osećaj kad se suočiš sa time da su odradili đavolski dobar posao. Da su prilično uspešno ubili nacionalnu svest kod većine ljudi.

Ne, ne dramim. Po kafani se mnogo toga zna. Muzičari odlično osećaju puls naroda. Oni su tu kad se narod veseli, kad tuguje. Oni znaju koje pesme se slušaju. Ako oni u redovnom repertoaru nemaju stare srpske pesme, ako praktično polovinu traženih pesama ne znaju ili sviraju tek da otaljaju posao i uzmu bakšiš, znači da se ne sreću često sa takvim zahtevima. Znači da narod sve manje čuva korene. Argument da narod ne ide u kafanu baš i ne stoji jer to veče Skadarlija je bila puna. I svaki put kad bih izašla negde restorani/kafane su bile pune. Priča da sada izlaze samo oni sa dubokim džepom, opet je pod znakom pitanja jer moj i nije tako dubok, šta više, pa opet s vremena na vreme izađem.

Ono što nas je to veče naučilo, osim toga da „srpsko pleme snom mrtvijem spava“ je da sledeći put, ukoliko želimo da se opustimo uz srpske pesme, to ni ne pokušavamo da uradimo u Skadarliji.

Ivinsvet