Budimo pravoslavni!

Šta znači biti pravoslavan? Po čemu se pravoslavni razlikuju od nepravoslavnih?

Da li po tome što su pravoslavci porodični ljudi i vole svoju decu? Svoju decu vole i ljudi iz drugih religija i ideologija, i životinje brinu o svojim mladima…

Da li po tome što pravoslavci vole svoj narod i svoju državu? Svoj narod vole i znaju da budu velike patriote i nepravoslavni, ima mnogo takvih primera po svetu.

Da li po tome što pravoslavci žive u sabornosti? Ali ako pogledamo malo bolje, svi su više jedinstveni i bolje organizovani od pravoslavaca. Pravoslavci su, u tom smislu, možda i najgori. Zapad je ujedinjen preko EU i Nato, Arapi imaju Arapsku ligu, u Južnoj Americi prave nešto slično, u Aziji takođe, čak je i Afrika više jedinstvena i bolje organizovana. Pravoslavci i Sloveni jedini nemaju zajedničke organizacije. Da li po tome što pravoslavci vode računa o prirodi i životnoj okolini? U tom smislu Japanci i neki drugi nepravoslavni narodi, mogu da služe za primer. Ako vidimo koliko je opasnog otpada i smeća svuda oko nas, opet su pravoslavci među najgorima na svetu.

Da li po tome što pravoslavci poštuju pravo i zakone i znaju za red? Činjenica je da u pravoslavnim državama ne postoji vladavina prava, divlja gradnja postoji, birokratija je bahata i neefikasna, itd.

Šta onda znači biti pravoslavan? Biti pravoslavan znači iskreno verovati u Gospoda Isusa Hrista – poznati Hrista onakvog kakav je On u Svetom Pismu i prema Predanju i verovati u Hrista onako kako su u Njega verovali Sveti Oci Pravoslavne Crkve. Jedino tako se može doći do suštine hrišćanstva – neprestano primati blagodat Duha Svetoga. Biti pravoslavan znači slaviti Boga, i biti proslavljen od strane Boga.

Koliko je danas, među pravoslavcima, u svim pravoslavnim narodima, iskrenih vernika koji osećaju „strah Božji“ i sve svoje misli preispituju Bogom? Koliko pravoslavaca iskreno veruju da je Hristos jedina Istina i da je On jedini Bog (Ipostas Svete Trojice ili Sin Božji), da samo u Njemu i kroz Njega dolazi do razlikovanja i do razdvajanja dobra i zla? Koliko savremenih pravoslavaca veruje da je Bog stvorio svet i čoveka, a koliko njih prihvata i teoriju evolucije? Koliko je onih koji kažu da su pravoslavni, ali misle da je odlazak u monahe ravan ludilu i da je crkveni život mračan i sektaški? I zato se više oslanjaju na lumen naturale, žive „po telu“ i radije koriste zen metode i jogu, odlaze kod psihologa-ateista, ili okuliste po pomoć, neki ne veruju da postoje anđeli i demoni, ali veruju da postoje vanzemaljci… Zato u pravoslavnom narodu, mediji izgledaju kao da je javni moral antihrišćanski. Zato je u pravoslavnoj državi teško naći posnu hranu u prodavnicama i u pekarama – čak i u vreme velikih postova.

Znamo zašto je stanje loše. Da li znamo kako da popravimo to stanje? Da li će biti više pravoslavaca čiji je centar svesti Hristos? Da li ćemo dobiti pravoslavne političke stranke i društvene pokrete, pravoslavne medije i društvene mreže, pravoslavne škole i univerzitete, pravoslavne humanitarne fondacije? Da li će doći do sabornosti između pravoslavnih crkava ili unutar Pravoslavne Crkve? Da li će nastati organizacija koja će okupiti sve pravoslavne države? Da li možemo da umrežimo sve pravoslavne države i narode? Da li će napad na jednu pravoslavnu državu značiti napad na sve pravoslavne države? Pravoslavci čine oko 5% svetskog stanovništva, pod pritiskom sa svih strana.

Ako nema sabornosti među pravoslavnima, tj. ako pravoslavcu nije stalo do svog brata u Hristu, iz svog ili bilo kog drugog pravoslavnog naroda, to je onda vera bez dela. Kako će onda pravoslavci da propovedaju Hrista nepravoslavnima? Ako nema sabornosti među pravoslavnima, ako ne postoji svepravoslavno jedinstvo, to znači da Hristos nije u nama i među nama. Tamo gde je Hristos među ljudima – tu su ljudi sabrani. To može brzo i lako da postane realnost – potrebno je samo iskreno pokajati se i poverovati u Gospoda Isusa Hrista – koji je „isti danas, juče i doveka“ (Jevr. 13; 8). Međutim, to je unutrašnja ili lična stvar svakog čoveka pojedinačno, i svakog naroda. Samo iskreni vernici, koji su dragovoljno prihvatili Hrista, mogu da poprave stanje na bolje u crkvi, narodu i državi. Što bude više takvih vernika, veće su šanse da u novoj srpskoj vladajućoj eliti većinu čine pravoslavci i da SPC pobedi sve raskole i jeresi. Kada je narod pravoslavan, kako vladajuća elita može da bude nepravoslavna? Kada vernici (mirjani) poznaju svoju veru (tj. Hrista), ni klirici ne mogu da skrenu sa pravoslavnog puta, i obrnuto.

Koliko će takvih vernika biti u budućnosti, u novoj eliti i u novim generacijama, ne znamo. Bog zna. Kada dobijemo elitu čiji je uzor Hristos, onda će Hristos i elita da budu uzor narodu, tj. narod će se ugledati na one najbolje, koji se ugledaju na Hrista. Srpski narod je na taj način postao i istorijski narod i zavetni narod. Danas je stanje bolje nego pre 30 godina, više je mladih koji veruju u Boga i poštuju svoju crkvu. Slično stanje je i u ostalim pravoslavnim narodima. U svakoj generaciji postoji jezgro iskrenih vernika.

Da se ovde ograničimo samo na Srbiju. Srbija, praktično, od druge decenije 20. veka, nije pravoslavna država. Jugoslavija nije bila pravoslavna država. Komunističku partiju je zamenila Socijalistička partija, a onda su došli levičari iz Demokratske stranke i njenih satelita. Sadašnji režim je pseudopravoslavan. Nekoliko godina su naprednjaci uspešno krili svoje pravo lice, ali je sada svima jasno ko su oni. Za pravoslavne Srbe, „Kosovo je srce Srbije“. Aktuelni režim više ne podržavaju iskreni vernici ili pravi pravoslavci, režim je ušao i u sukob sa SPC. Između režima, sa jedne strane, i SPC, tj. Kosova i Metohije, sa druge strane, većina Srba će izabrati SPC i odbranu KiM.

Ali, da li će to značiti i da će većina Srba izabrati Hrista? Da li Crkvu volimo samo zato što je srpska i zbog negovanja tradicije, ili zato što je Crkva – „telo Hristovo“? Kosovo jeste srce Srbije, ali, srce Kosova ili Kosovskog zaveta, jeste Hristos. Šta su, za nas Srbe, Kosovo i Metohija bez crkava i manastira SPC? Šta je u tim crkvama i manastirima, ili šta su oni bez Hrista, Apostola i svetitelja? Čije carstvo su izabrali Sveti knez Lazar i kosovski junaci? Da li je to bio neki apstraktni Bog, ili živi Bog, Ličnost i Bogočovek? Na kojim temeljima su podizani ustanci u prvoj polovini 19. veka? Da li je Srpska pravoslavna crkva najstarija institucija srpskog naroda? Da li postoje Srbi tamo gde nema srpske crkve? Ko su i šta su Srbi van svetosavlja, tj. pravoslavlja, tj. hrišćanstva? Da li se za KiM borimo samo zbog rudnog bogatstva? Ako sačuvamo veru i SPC, sačuvaćemo i Kosovo i Metohiju, ako sačuvamo KiM, sačuvaćemo celu Srbiju, ako sačuvamo Srbiju, štitićemo uspešno i Srbe koji žive van Srbije. Srpski narod može da opstane bez države, pod okupacijom, to je dokazao više puta u istoriji, ali bez Srpske pravoslavne crkve – ne može. Glava srpske crkve je Hristos. Ako izdamo Hrista, izdali smo sami sebe, a ko izda samoga sebe, ne može da ima ili da sačuva, ništa svoje.

Srbijom, u poslednjih 100 godina, vlada nepravoslavna „elita„. Ko je, onda, opozicija toj „eliti“? Šta može da bude jedina alternativa takvom sistemu, ako je većina u srpskom narodu na strani SPC i za odbranu KiM? Šta je sa razvojem pravoslavnog vaspitanja i obrazovanja, pravoslavne kulture i nauke i pravoslavne ekonomije, gde su pravoslavni mediji, igrani filmovi i filmovi za decu? Zašto pravoslavni Srbi, za ovih 30 godina, od raspada SFRJ i komunističkog sistema, nisu stvorili čisto pravoslavni politički blok, sastavljen od pravoslavnih stranaka, pokreta i pojedinaca – od iskrenih vernika? Sada neko taj blok zove nacionalni, neko patriotski, neko rodoljubivi, a ja ga zovem – pravoslavni blok. Da li smo pravoslavci ili nismo? Da li smo svetosavci ili pagani i ateisti? Kakvu Srbiju želimo da stvaramo, nakon što srušimo ovaj režim i dođemo na vlast? Godinama se govori o potrebi stvaranja „patriotskog bloka“, ali se to nije do sada dogodilo. Da li je vreme da sada, kada se sprema izdaja KiM, nastane – pravoslavni blok? Ako smo pravoslavan narod, i želimo da živimo u pravoslavnoj Srbiji, onda mora da postoji pravoslavna opozicija, koja će doći na vlast i stvarati pravoslavnu Srbiju.

Pravoslavac ne može da ne bude rodoljub, ali je on mnogo više od nacionaliste, pošto on, kao vernik, pravi razliku između duhovne i državne (ili bilo koje druge svetovne) zajednice, i razlikuje greh od grešnika. Kosovo i Metohiju mogu da vrate samo rodoljubi koji iskreno veruju u Hrista. KiM se može osvojiti vojno, Stara Srbija je bila osvojena vojnim putem pre 100 godina, ali smo ubrzo izgubili KiM, jer nismo imali strategiju, a strategiju nismo imali, jer nije bilo čvrste vere i jasnog cilja. Ko smo, šta smo, šta želimo? Pre 100 godina je izabrana Jugoslavija. Kosovo i Metohiju možemo da vratimo u sastav Srbije i da zadržimo jedino ako smo pravoslavni, tj. ako sve što radimo, po tom pitanju (uključujući i odnos prema Albancima), radimo na hrišćanski način.

Ako smo pravoslavni, to onda mora da se vidi na svakom koraku i u svakom smislu. Biti pravoslavan znači udisati i izdisati Hrista, pre svega i više od svega ljubiti Boga. Pravoslavac, ako je pravoslavac, može da stvara jedino hrišćansku prosvetu, kulturu ili ekonomiju, on će da se moli i za neprijatelje, i prema neprijateljima će se ponašati hrišćanski. Po tome se hrišćani razlikuju od nehrišćana. A kada sve radimo tako što svoje misli preispitujemo Bogom, onda će, blagodaću Božjom, svaka naša aktivnost ili svako delo, biti hrišćansko. To se odnosi i na prosvetu, kulturu, ekonomiju, sabornost, na odnose prema bližnjima, prema prirodi i životnoj okolini, neprijateljima… Onda će pravoslavni Srbi i u svim tim aktivnostima biti među najboljima ili najbolji u svetu. Ko što smo među najboljima u raznim sportovima, isto tako možemo da budemo dobri i u ekonomiji, nauci, kulturi i umetnosti, možemo da budemo saborni, možemo da uredimo Srbiju da u njoj postoji red i da bude čista kao Japan, možemo i u tehnološkom smislu da budemo ispred svih naprednih ekonomija, ali, pre svega toga, moramo da se vratimo Bogu, jer smo zavetni narod, i kao takav narod – ništa ne možemo bez Boga. Šta nam vredi da budemo najbolji u svetu, u svemu, ako izgubimo svoje duše i zaboravimo na Hrista Boga?

Biti pravoslavan znači nikada ne zaboraviti na Hrista Boga i čuvati svoju dušu.

Budimo pravoslavni

Pravoslavci su vekovima živeli u simfoniji crkve i države. Onda su, prvo okupacije, a zatim i revolucije, srušile taj poredak. Hrišćani su prešli u opoziciju i postali su reaktivni. U komunističkim državama nije postojala opozicija i progonjene su crkve. Na Zapadu nije otvoreno progonjena crkva, ali su ljudi prestali da idu u crkvu. Postoje hrišćanske demokratske i konzervativne stranke, ali one mejnstrim danas najmanje brane hrišćanske vrednosti i učenje, a najviše stečene privilegije i lukrativne poslove. Iz tih razloga nastaju novi konzervativni pokreti širom Zapada, ali, pitanje je koliko je među njima hrišćana, a koliko je pseudohrišćana, nehrišćana i antihrišćana.

U pravoslavnim bivšim komunističkim državama, poput Srbije, višestranački sistem postoji već skoro tri decenije, ali ne postoje čisto pravoslavne stranke. Sada postoji nekoliko stranaka (i pokreta) koje vode ljudi koji su pravoslavni vernici, za njih glasaju uglavnom vernici, ali ove stranke same sebe opisuju kao desničarske, nacionalističke, rodoljubive ili patriotske (dok neki svoje stranke predstavljaju i kao demokratske, a delom i građanske), ali niko svoju stranku ne predstavlja jedino kao pravoslavnu. Jer, desničarske, nacionalističke ili patriotske stranke mogu da budu i nepravoslavne, čak i antihrišćanske (ekstremisti). Pravoslavne stranke mogu da budu jedino hrišćanske. Kao pravoslavne, te stranke su i demokratske, i vode računa o socijalnoj pravdi, i žele da omoguće besplatno školovanje i lečenje, i štite interese svog naroda i svoje države, razvijaju preduzetništvo, uspostavljaju vladavinu prava… samo što to rade u skladu sa hrišćanskim vrednostima i učenjem. Pravoslavne stranke sada ne postoje, skoro niko ne zastupa interese i ne brani prava pravoslavaca u državnim institucijama i u izvršnoj vlasti, u Narodnoj skupštini lako prolaze zakoni koji štite interese transhumanista, farmakomafije, liberala, masona… Pravoslavne stranke nisu do sada nastale zato što srpski narod ceo vek ima krizu identiteta i dva veka ima nerešen odnos sa Modernom.

Osnovu identiteta srpskog naroda čine pravoslavlje, srpski jezik i srpska ćirilica.

Zašto to onda ne bi bila osnova identiteta onih stranaka čiji osnivači, rukovodioci i članovi sami sebe svrstavaju među pravoslavne vernike i koji lično koriste ćirilicu u svakodnevnoj komunikaciji? Da li se neko plaši ili stidi da javno propoveda Hrista?

Da li je vreme da dobijemo pravoslavni blok, koji će voditi iskreni vernici? Oni koji se ponose što su pravoslavni, i svetosavlje ističu kao osnovu svog identiteta. Oni koji sa ponosom pišu ćirilicom. Oni koji bi poštovali Božje zapovesti i kada bi bili ministri, načelnici ili direktori javnih preduzeća. Po čemu se razlikujemo? Da li se mi borimo da bismo radili isto što i naši neprijatelji, kada bismo se našli na tom mestu? Da li ćemo mi, kao pravoslavci, prema neprijateljima da se ponašamo isto kao i oni prema nama? Šta drugo da radimo, kao hrišćani, osim da propovedamo Hrista svetu?

Ako se razlikujemo od nehrišćana, zašto se onda ne bi odvojili u pravoslavni blok, pa posle da vodimo dijalog i pregovore i postižemo kompromise i konsenzuse sa onima iz građanskog bloka i sa manjinama? Stvaranje pravoslavnog bloka ne znači zatvaranje u neku sektu (hrišćanstvo je univerzalističko; univerzalizam i internacionalizam nisu isto), ne znači ni da će nestati razlika između duhovne i državne zajednice. Mi smo svesni da je Srbija sekularna država, da među Srbima nisu svi pravoslavci i da u Srbiji ne žive jedino Srbi i hrišćani. Pravoslavni blok bi se stvarao u takvim uslovima i u takvom okruženju. Postoje građani Srbije koji žele da se odvoje u građanski blok.

Smisao stvaranja pravoslavnog bloka je da se okupe svi pravoslavci na jednom mestu, da dokažemo da možemo da budemo sabrani u ime Hrista, da nas ima mnogo, i da se ponosimo sa svojim identitetom i sa svojom tradicijom. Pravoslavni blok bi afirmisao najbolje iz svetosavske tradicije – afirmisao bi hrišćanske vrednosti i obogatio bi tradiciju (ostavljajući pečat svoje generacije), i štitio bi verska i sva ostala prava pravoslavnih vernika. Pravoslavni blok se ne bi bavio drugima i drugačijima, ne bi se širila mržnja prema nepravoslavnima i nesrbima, jer mi imamo pozitivno određen identitet. Zadatak pravoslavnog bloka je da omogući i da organizuje pravoslavni način života (za one koji takvim načinom života žele da žive), u svakoj oblasti svetovnog života, dajući odgovor na pitanje kako treba da izgleda pravoslavna socijalna, ekonomska, kulturna, prosvetna, zdravstvena… politika, u pravoslavnoj državi u 21. veku. Sada bolje znamo kako ne treba da izgleda, ali ne i toliko kako treba da izgleda, u detaljima, zato nam je više potrebna afirmacija od negacije – kako živeti, kao hrišćanin, pre i posle Liturgije, u svetovnom životu, tj. šta da se radi i stvara i kako se boriti sa iskušenjima u savremenom svetu. Naravno, ovde govorimo o duhovnom i suštinskom, a ne samo o spoljašnjem i formalnom.

Potreban je spoj patriotskog i građanskog – unutar pravoslavnog bloka, pa onda dogovor sa građanskim blokom. Pravoslavni blok je spoj patriotskog i građanskog ili pravnog, i po tome se razlikuje od ekstremne desnice. Umerena desnica je uvek otvorena za dijalog. Dijalog sa drugima i drugačijima mora da postoji, ali, prvo unutar pravoslavnog bloka mora da se definiše šta je crvena linija u tim pregovorima, šta su ciljevi, itd. Pred druge i drugačije treba da se pojavimo kao pravoslavci, i od početka do kraja da budemo pravoslavni, poput Apostola među neznabošcima. Afirmacija hrišćanskih vrednosti i učenja zahteva postojanje pravne svesti i kulture dijaloga kod vernika, tj. misionarski rad. Cilj dijaloga sa građanskim blokom je stvaranje pravne države. Pravna država je najviše što može da se postigne u svetu u stanju grehopada i moralnog relativizma.

Afirmacija hrišćanskog načina života takođe znači i stvaranje alternativa onome što se odbacuje ili neprihvata kao nehrišćansko, u svim segmentima svetovnog života. Na svako „ne“ nečemu nehrišćanskom, mora da ide jedno pravoslavno „da“ – mora da se ponudi alternativa i rešenje. U poslednjih 100 godina, slušali smo uglavnom to „ne“, ali nismo stvarali alternativu. Nametali su nam se nepravoslavni sistemi i ideologije sa Zapada (deo naroda je dobrovoljno izabrao prosvetiteljsku tradiciju umesto pravoslavne). Ako odbacujemo i socijalizam i (neo)liberalizam, šta je ono što želimo, i što je moguće u današnjem svetu? Šta konzerviramo, a šta je doprinos naše generacije, ili, šta je to što će obogatiti tradiciju – šta ćemo nadzidati na istim temeljima? Moramo da budemo i konzervativni i inventivni, moramo da budemo aktivni i afirmativni i da se suočimo sa svim izazovima i problemima. Uzmimo kao primer odrastanje dece, u ovim uslovima i okolnostima, i pitanje obrazovanja (a sa tim u vezi i pitanje seksualnog obrazovanja), ili medija i interneta, oduzimanja dece, lečenja, vakcinacije, itd. Nema „bega u prošlost“, nema zabijanja „glave u pesak“, neće ništa samo od sebe da se reši – svako pitanje zahteva konkretan odgovor i rešenje, koje može da se primeni i prihvati u stvarnom životu od strane ljudi, u današnjim uslovima i okolnostima, bez nasilnog nametanja. Mi moramo da pronađemo rešenja i moramo da imamo odgovor na svako pitanje. Ako ih ne znamo, molimo se iskreno Gospodu i On će nam pokazati put.

Hrišćanstvo nije ideologija, hrišćanstvo je način života, mišljenja i osećanja. Glava Crkve je Hristos – hrišćanin se pokorava Bogu, a ne ljudima. Crkva izgrađuje jedinstvo u različitosti, kako među pojedincima unutar istog naroda i iste države, tako i između različitih naroda, ne ukidajući razlike i osobenosti među ljudima i narodima. Cilj je da se pojedinac obrazuje prema Hristu, a ne da se Hristos prilagođava ljudskim merama. Što smo više obrazovani prema Hristu – to smo više pravoslavan narod. Naš cilj je Hristos, mi ne čuvamo svoj život, tj. spremni smo da damo svoj život i da žrtvujemo sve, da bismo (p)ostali Hristovi. Biti patriota – u zavetnom narodu – znači voleti svoj narod i svoju državu, a voleti srpski narod i Srbiju znači voleti – Hrista, jer su svetosavci hrišćani. Hristos je u srpskom narodu – onoliko koliko su Srbi u Hristu. Hristos je prisutan i u drugim narodima, tj. „svaka nacija ima pravo i mogućnost da uđe u crkvu s mogućnošću da u njoj sačuva svoj nacionalni identitet, ali nijedna nema pravo da ima ‘svoju’ ekskluzivnu ‘nacionalnu crkvu’, koja bi ‘nacionalizovala Hrista’, učvršćivala nacionalni egoizam i obogotvoravala samu naciju“ (protojerej-stavrofor i profesor Radovan Bigović). Mi nećemo „nacionalizovati Hrista“ jer smo, kao hrišćani, protiv svih oblika idolopoklonstva i samoobotvoravanja, gordosti i sujete sveta.

Kako se to prenosi u svetovni i svakodnevni život, u socijalne, ekonomske, političke i istorijske okolnosti, kada uključimo i ostale delove našeg identiteta – etničko i rasno poreklo, jezik i pismo, kulturu i narodne običaje? Horizontala mora da prati vertikalu (duhovno uzdizanje ka Hristu). U Srednjem veku, za pravoslavne vernike, horizontala je Rimsko pravo, a vertikala je vera u Hrista. Savremeni pravoslavni svet mora da izgradi na istoj osnovi koordinantni sistem. „’Vizantinčev’ svet je koordinatni sistem u kojem se on snalazi lako i traži svoje mesto. Apscisa (horizontalna, svetovna i zemna ravan) toga sveta je Rimsko pravo. Ordinata (vertikala po kojoj se čovek uzdiže i stremi Nebu) je vera“ (Žarko Vidović). Pravoslavni blok mora da izgradi takav koordinantni sistem, ali u drugačijim okolnostima i uslovima, u odnosu na doba Istočnog rimskog carstva. U to doba je postojala simfonija crkve i države, a sada živimo u sekularnoj državi. Naše doba više liči na doba između Apostola Pavla i Konstantina Velikog.

Pravoslavni blok je potreban kao mesto okupljanja iskrenih vernika, gde bi oni koji su čvrsti u veri, pomagali braći i sestrama koji to nisu, da se učvrste u veri, i da svako od njih ima taj koordinantni sistem u svom privatnom, svetovnom i svakodnevnom životu.  Mi možemo da očekujemo pomoć Crkve (duhovnika) što se tiče vertikale, bez toga nije moguće uzdizanje ka Bogu, ali u horizontali moramo sami da se snalazimo (što neće biti problem, ako postoji vertikala – ako smo čvrsti u veri i duhovno bogati). Vertikala je odgovornost Crkve, a horizontala je odgovornost vernika. Preporod parohijskog života je odgovornost Crkve, a organizovanje pravoslavnih političkih stranaka je odgovornost vernika. Stvaranje pravoslavnog bloka znači da postoji dovoljno pravoslavnih Srba koji su preuzeli tu odgovornost, da su sanirani raskoli unutar SPC i da je postignuta sloga između pravoslavnih političkih organizacija; znači da možemo dobiti novu vladajuću elitu, koja će svoje mesto u svetu tražiti u pravoslavnom koordinantnom sistemu, i kroz pravoslavni koordinantni sistem stvarati pravoslavnu socijalnu, ekonomsku, kulturnu, zdravstvenu… politiku, za život u Srbiji, u 21. veku. Takođe, i način za miran suživot sa nepravoslavnima, a to je – pravna država. Rimsko pravo je štitilo Hrista i Apostola Pavla. Zahvaljujući pravu na koje se Apostol Pavle pozvao, a koje su poštovali Rimljani nadležni za njega, Pavlu je bilo omogućeno da propoveda Hrista celom svetu.

Mi poštujemo pravo na slobodu mišljenja i govora drugih i drugačijih. Isto to tražimo od drugih i drugačijih. Svi zajedno moramo da nađemo način kako da ne postoji ni „teror većine“, ni „teror manjine“ – ko god da bude većina ili manjina, na bilo kom nivou. Mora da postoji dogovor oko javnog morala i zakona koje će svi da poštuju, ako nećemo anarhiju i građanski rat. Za dijalog je potrebno dvoje, nije dovoljno da samo pravoslavci to žele.

U sadašnjim okolnostima, stvoriti pravoslavni blok znači stvoriti ozbiljnu opoziciju režimu i pokazati odlučnost u oslobađanju Kosova i Metohije. SPC je protiv prodaje i podele KiM, i narod je protiv prodaje i podele KiM. Narod, istina, trenutno ne može da se izjasni, pošto izbori, u ovim uslovima, sa polovinom apstinenata nisu relevantni, a referendum je i besmislen i u ovim uslovima i pod ovim režimom isključen, ali sva istraživanja javnog mnjenja, godinama unazad, pokazuju da je većina građana Srbije za odbranu KiM, a protiv ulaska u EU i Nato. Međutim, oni koji između SPC i SNS biraju SPC, oni koji su za odbranu KiM i čine većinu u biračkom telu Srbije – nemaju većinu i u Narodnoj skupštini, a još manje u izvršnoj vlasti i u medijima. Predstavnici te većine mogu da budu jedino oni koji ne žele da se odreknu Kosovskog zaveta, jer žele da obnove savez sa Bogom. Oni će pronaći način da se čuje glas naroda. Da li su to lideri Saveza za Srbiju?

Savez za Srbiju, u svom programu od 30 tačaka, ima i odbranu Kosova i Metohije i borbu protiv korupcije. Zar nije i SNS, kao opoziciciona stranka, isto to obećala pre izbora 2012. godine? Da li će nam se, u slučaju da Savez za Srbiju dođe na vlast, ponoviti DOS ili SNS, pitaju se glasači opozicije? Sa druge strane, opozicija do sada nije postojala, taj savez je trenutno jedina opozicija režimu. Među članovima i glasačima stranaka iz građanskog bloka, postoje ljudi koji nisu učestvovali u privatizaciji ili korupciji za vreme DOS-a. Ostaje pitanje da li će se takvi nešto pitati ili će ostati na margini. U ovom trenutku, Dveri, NP Otadžbina i Zdrava Srbija su u Savezu sa Srbiju, DSS još nije doneo odluku, dok se oko novoformiranog pokreta Živim za Srbiju okupljaju oni koji su protiv koalicije sa DS, pošto sumnjaju da će DS poštovati pravoslavnu tradiciju. U Savez za Srbiju nisu ušli građanski pokreti okupljeni oko Pokreta slobodnih građana. Pravoslavni blok je podeljen. Građanski blok je podeljen. Savez za Srbiju je između njih i nema podršku cele opozicije, a pitanje je koliko će uspeti da animira apstinente.

Da li je bolje rešenje da opozicija ide, kako neki predlažu, u dve kolone? Jedna kolona bi bila pravoslavni blok, a druga kolona bi bila građanski blok. Ta dva bloka mogu da se dogovore oko tačaka koje nikome nisu sporne, a one sada postoje, poput slobode medija, kontrole izbora i slično. Dijalog između dva bloka mora da postoji, i ako se ide u dve kolone, zbog moguće neizbežne postizborne koalicije i postizanja konsenzusa oko novog državnog uređenja, reformi koje nas čekaju i stvaranja pravne države. Dijalog mora da postoji, bez obzira ko je na izborima pobedio i ko ima većinu. U ovom trenutku, nijedan od ova dva bloka nema apsolutnu većinu. Da bi se razvijala kultura dijaloga i došlo do dogovora ili konsenzusa, pravoslavne stranke, sa jedne strane, moraju da budu odlučne u stvaranju pravne države (pokazujući čojstvo), a građanske stranke, sa druge strane, moraju da prihvate pravoslavlje, srpski jezik i srpsku ćirilicu kao osnovu identiteta srpskog naroda, i sve ono što iz toga sledi, a što se tiče Ustava, države, zakona… A svi zajedno moramo da izvadimo „zloga između sebe“ (1. Kor. 5; 9-13), što se tiče poštovanja Ustava, javnog morala, kriminala, korupcije, nepotizma… Prvo pravoslavni blok mora da izvadi „zloga između sebe“, „jer šta je meni stalo da sudim one koji su napolju? Ne sudite li vi one koji su unutra? A one koji su napolju sudiće Bog“ (1. Kor. 5; 9-13). Ako niko nema sam većinu, ova dva bloka mogu da imaju većinu zajedno, ako naprave postizbornu koaliciju.

Opozicija mora da ponudi alternativu ovom režimu i ovom sistemu. Režim je proizvod sistema koji su stvorili komunisti. Komunisti su preneli na narod svoja učenja, što se održalo u delu srpskog naroda i nakon sloma komunističkog sistema – skoro isti sistem imamo u postkomunizmu. A to se najbolje vidi po reakcijama javnosti posle izjave nekog episkopa ili sveštenika u vezi LGBT ideologije, ili abortusa, ili Kosova i Metohije, ukoliko neko pokrene peticiju o reviziji izučavanja darvinizma u školama, ili postavi pitanje oko vakcina, itd. Tada većina reaguje kao da smo još uvek u komunizmu. Čak i neki profesori sa pravoslavnog bogoslovskog fakulteta isto tako reaguju. A sve što vodi ka „ujednačavanju i prilagođavanju“ Gospoda Isusa Hrista drugim verama i ideologija, „nije ona mudrost što silazi odozgo nego zemaljska, čulna, demonska“ (Jk. 3; 15). Zbog toga, onaj „koji sav zakon održi a sagreši u jednome, kriv je za sve“ (2; 10). Isto važi i za „zilote“ i nacionaliste, koji mrze grešnike i druge/strance i na zlo ne uzvraćaju dobrim, zato što i oni zaboravljaju, ili (ne)svesno krše, neke zapovesti Božje i zavete Hristove, a „koji sav zakon održi a sagreši u jednome, kriv je za sve“. Ili si hrišćanin, ili nisi.

Jedina prava opozicija i alternativa ovom sistemu je Hristos. Sve što je nehrišćansko i antihrišćansko, sabrano je u ovom sistemu. Njihova opozicija mogu da budu samo oni koji su (iskreno) sabrani – u ime Hrista. Alternativa ovom sistemu vrednosti može da bude samo sistem zasnovan na hrišćanskim vrednostima i vrlinama. Alternativu moraju da ponude pravoslavni Srbi. Oni se moraju sabrati u ime Hrista i u ime Svetog Save, i stvoriti jaku opoziciju. Kako drugačije mogu da se definišu i predstavljaju političke stranke ili koalicije stranaka – koje vode, čiji su članovi i za koje glasaju – ljudi koji iskreno veruju u Hrista, osim kao pravoslavnestranke ili pravoslavni blok? I kakvi treba da budu međuljudski odnosi između stranaka – koje vode, čiji su članovi i za koje glasaju – ljudi koji idu na Liturgiju? Dakle, ako smo pravoslavci, budimo pravoslavni, u svakom trenutku i u svakom smislu. Da bismo bili pravoslavni, moramo poznati Hrista u srcu i moramo steći duhovno znanje. Tada će biti jasnije zašto je važno imati pravnu svest i zašto zemaljska pravda nije toliko važna duhovno bogatom i iskusnom verniku.

Zaključak

Svi koji žele da srpski narod obnovi savez sa Bogom i da čuvaju Kosovski zavet, treba da se grupišu u jedan politički blok – pravoslavni blok. U tom bloku svi bismo se sabrali – u ime Hrista, pa da vidimo koliko nas ima, šta znamo i koliko zaista vredimo. Tu ima mesta i za pojedince i stranke iz građanskog bloka koje poštuju pravoslavnu tradiciju.

Ako smo u manjini, manjina smo – većina u srpskom narodu ne veruje u Hrista, ne želi da ima bilo šta sa SPC i ne želi da se bori za KiM. Onda pravoslavcima ostaje borba za svoja prava u sekularnoj Srbiji, možda bez KiM u svom sastavu. I naravno, misionarski rad, da se stanje u budućnosti popravi. Možemo se sabirati u parohijama, možemo imati pravoslavne privatne vrtiće, škole i bolnice, pravoslavne internet medije, itd.

Ako smo u većini, većina smo – dokazali smo da smo pravoslavni i da se možemo sabrati – u ime Hrista. Moramo da preuzmemo odgovornost za stanje u srpskom narodu. Moramo da stvorimo alternativu, tj. da imamo konkretan odgovor i rešenje za svaku oblast života i državnih poslova, koje može da se primeni i prihvati u stvarnom životu, u današnjim uslovima i okolnostima. Nepravoslavne moramo da uverimo da nećemo Srbiju i region vratiti u „mračne devedesete“, jer to ni mi sami ne želimo i nije u našem interesu. Kao većini, naša je dužnost da štitimo prava manjina. A to ne radimo iz slabosti, nego iz snage. Snagu nam daje Hristos, zato što se trudimo da budemo dostojni Hrista.

Trenutno postoji nesklad i konfuzija – većina je i pravoslavna i nije pravoslavna. Sa jedne strane, većina Srba se na popisu izjasni da je pravoslavne vere, slavi slave, zove sveštenike na krštenja i na sahrane, drži ikone na zidovima, živi u tradicionalnim porodicama, većina je za odbranu Kosova i Metohije, a protiv ulaska u EU i Nato, itd. Sa druge strane, postoje patriotske ali ne i pravoslavne stranke, a kada se u javnosti govori o zakonu o doniranju organa, ili o zaštiti ćirilice, ili o kampu za decu na Zlatiboru, ili o rijalitijima, ili o abortusu, ili o reviziji izučavanja darvinizma, ili o nirvani, svemiru, vanzemaljcima, ili kada dođe vreme posta… tada se pokazuje da je mnogo Srba pod uticajem „new age“ ideologije i „politički korektnog govora“ i spremno da „sagreši u jednome“. Za njih Hristos nije „isti danas, juče i doveka“ (oni veruju u apstraktnog boga, stvorenog kroz eklektizam i sinkretizam). To otvara put „ujednačavanju i prilagođavanju“ Gospoda Isusa Hrista drugim verama i ideologija, tj. Hrista i učenje Crkve prepravljaju prema današnjim merama i ljudskim potrebama. Zatim se, na osnovu tih mera i potreba, stvara svetovna politika i uređuju država i društvo. Iz tih razloga, u Srbiji još uvek nema pravoslavnih stranaka i nije nastao pravoslavni blok. Srpsko stanovište ne može da bude u koliziji sa hrišćanskim vrednostima i eshatologijom. Pravoslavni blok može da zastupa jedino pravoslavno stanovište ili hrišćanski pogled na svet.

Ugledajmo se svi na Hrista – budimo pravoslavni, i sačuvaćemo srpski identitet, jezik i pismo, vratićemo Kosovo i Metohiju u sastav Srbije i zaštititi prava Srba u regionu, modernizovaćemo Srbiju, a nećemo izazvati ni rat u regionu, niti svetski rat, naprotiv, stvorićemo uslove za mir na Balkanu, i ono najvažnije, vera će nas spasiti (opravdati) – sačuvaćemo svoje duše i Hristos će nas poznati. Mi smo deca neba, u nama je Duh Sveti.

Nikola Varagić
stanjestvari.com