Budućnost univerziteta

0
1028
Plato kod Filozofskog / Foto: Peščanik

Funkcionisanje i kvalitet obrazovanja, a tu spada i univerzitetsko, nesumnjivo jesu ključne teme u svakoj savremenoj državi. Razlog za ovakav princip je krajnje jednostavan – od obrazovanja kadrova svih struka suštinski zavisi budućnost jednog društva. Ništa novo nisam napisala, a takvu rečenicu nam ponavljaju i ministar Šarčević i premijerka Brnabić i vladalac Vučić, ali i cela Vlada kad god im se za to ukaže prilika. Iskrenost gromopucatelnih poruka ove „elite“ možemo osetiti na svakom koraku, ali ja ću se ovde posvetiti pitanju statusa visokog školstva u Srbiji i ugleda koje ono „uživa“ danas u svetu. Povod za ovaj tekst je vest da je Srbija izbačena iz Evropske asocijacije za obezbeđivanje kvaliteta u visokom obrazovanju (ENQA). Detaljna hronologija koja je prethodila ovom događaju već je opisana u tekstu Isidore Jarić, a ja ću se fokusirati na konkretne primedbe koje je ovo evropsko telo isporučilo našem ministarstvu još pre dve godine kada su nas stavili „pod nadzor“. Dakle, imali smo rok od dve godine da otklonimo nepravilnosti kako bismo povratili punopravno članstvo u najznačajnijoj evropskoj organizaciji u vezi sa visokim obrazovanjem.

Članstvo u ENQA je veoma značajno jer predstavlja garanciju kvaliteta naših univerziteta. Uprkos nespornom ugledu koji smo do sada baštinili u svetu, a pre svega zbog kompetencije naših svršenih studenata u svetskim laboratorijama, institutima i fakultetima, Ministarstvo i njegovo izvedeno telo za akreditaciju visokoškolskih ustanova uspelo je i to da zabrlja. Osnovni razlog za ovu svetsku bruku jeste nama sasvim poznata želja naprednjačkog režima da sve institucije ove države stavi pod svoju kontrolu. Još 2017. godine, kada je okončavan postupak donošenja Zakona o visokom obrazovanju, akademska zajednica je upozoravala da će do ovakvih problema doći. Novi Zakon predvideo je da u upravnim odborima svih obrazovnih tela sede većinski članovi koje postavlja Ministarstvo, tj. sam ministar. Ovu stvar Vlada je pokušala da zabašuri kroz kandidate iz Privredne komore koji bi, valjda, trebalo da budu nezavisni od same vladajuće klike, iako je svima potpuno jasno da se ovde radi o jednoj te istoj družini. Upozoravali smo još tada da je takva politika u potpunoj suprotnosti sa evropskom strategijom jačanja autonomije univerziteta.

Sve u svemu, ministar je formirao Nacionalno telo za akreditaciju i proveru kvaliteta u visokom obrazovanju Srbije (NAT) sa predsednikom upravnog odbora Simom Avramovićem i direktorkom Jelenom Kočović. Problemi na koje je Bord ENQA ukazao nisu uklonjeni što je bilo i teško za očekivati uzimajući u obzir sam Zakon. Naime, član Zakona koji predviđa da odluke o akreditaciji visokoškolske ustanove koje donosi NAT mogu biti promenjene ukoliko tako poželi Nacionalni savet za visoko obrazovanje (setimo se da je to većinski telo Vlade kroz postavljanje svojih članova) dovodi do situacije u kojoj se funkcionisanje akreditacionog procesa teško može nazvati nezavisnim od države. Podsetila bih da smo i ranije imali slučajeve da Vlada priznaje diplome univerziteta uprkos negativnoj oceni akreditacionog tela, što se odnosilo između ostalog i na diplome sa Zukorlićevog univerziteta, a osnovano možemo sumnjati da je Zukorlićev okršaj sa tadašnjim akreditacionim telom i bio razlog njegovog postavljenja na mesto predsednika skupštinskog Odbora za obrazovanje, nauku, itd. Imajući u vidu da je u Srbiji visoko obrazovanje postalo biznis, umesto pravog učenja i sticanja kompetencija, i to pre svega kroz cvetanje privatnih univerziteta, bilo je očekivano da se Ministarstvo i sva tela koja treba da vode prosvetnu politiku napune kadrovima iz privatnih obrazovnih „ustanova“. Zbog toga će im svakako biti teško da se odreknu svojih trenutnih značajnih uloga u akreditaciji.

Da Vas podsetimo:  „STRAŠNI SUD“ i podrška MUTTI ANGELI

Šibicarski manir vladajuće klike – radim šta hoću, a svoje namere pokrivam nekakvom zamuljanom legislativom – očigledno ne može da prođe neprimećeno u normalnom svetu. Naša „politička elita“ stalno pada na takvim igrarijama i nikako ne može da ukapira da svet nije toliko glup koliko se mi ovde pravimo (ili jesmo) glupi. Pretpostavljam da će u narednom periodu ponovo pokušati da zaobiđu evropske principe na neki tupav način. Promenu Zakona u delu akreditacije najavili su i funkcioneri NAT-a. Videćemo kako će to izgledati.

Druge zamerke ENQA, a ima ih, nisu „formalnog i načelnog karaktera“ kako se navodi u izjavi NAT-a (spisak možete pronaći ovde). Ukratko, primedbe se odnose na površan i birokratski rad NAT-a u kom se ne vidi ozbiljno posvećivanje analizi kvaliteta obrazovnog procesa, već se akreditacija svodi na pregledanje papira koje dostavlja sama institucija. Važno je napomenuti i to da se ovaj proces obavlja za milionske sume, koje odlaze na račun NAT, što strahovito finansijski iscrpljuje fakultete (fakulteti sami plaćaju ovu preskupu akreditaciju). Ruku na srce, postupak je bio besmisleno skup i u prethodnim turama akreditacije, sa starim akreditacionim telom, a sada je cena još dodatno povećana. ENQA navodi i da se primećuju razlike u principima akreditacije primenjenih na pojedinačne fakultete, da proces nije transparentan, da se kvalitet samih recenzenata može dovesti u pitanje, kao i njihova povezanost sa samim fakultetima čiju akreditaciju rade. Kada na ovaj način poređamo zamerke, pitam se kako čak i u Srbiji gutamo toliku količinu očiglednog šibicarenja.

Mnogi se ovih dana pitaju da li ovaj tužan događaj znači da se naše diplome više neće priznavati u inostranstvu. Za sada – ne znači! Već pomenuti stečeni ugled nekih državnih fakulteta i univerziteta u Srbiji nije trenutno narušen budući da se procenjuje na licu mesta, u ustanovama koje traže kadrove. Da li postoji neka promena za privatne fakultete sumnjivog kvaliteta koji su se do sada „šlepali“ uz članstvo u ENQA – nemam pojma. Ne mogu reći da se uopšte zanimam za njihovu sudbinu. Pretpostavljam da su oni ionako pretežno zainteresovani za poslove u državnoj upravi u Srbiji i za te pozicije se i školuju.

***

Ne mogu da odolim a da ne napišem nešto o svojim ličnim impresijama u vezi sa ovom vešću. Opirem se nadiranju pesimizma i apatije svim snagama, a to je ozbiljno težak zadatak u ovoj državi. Najveći udari na moje pokušaje da vidim svetlo na kraju tunela povezani su sa napadima na univerzitet, moju drugu kuću, instituciju do koje mi je najviše stalo u celokupnom ludilu u kom živimo. Nakon vesti o tome da više nismo punopravni član ENQA pitala sam studente da li su za to čuli. Čuli su. Bili su veoma zabrinuti. Sasvim razumljivo, posebno uzimajući u obzir da sam se ja zbog te vesti izbezumila. Ipak, moja briga bila je fundamentalno drugačija od njihove, što takođe nije neočekivano. Dok se ja iskreno sekiram zbog posledica po ugled Univerziteta u Beogradu i Biološkog fakulteta (dodaću i Filozofski fakultet jer tu radim sa 30% radnog vremena), studenti su se orijentisali na potencijalne teškoće sa vrednovanjem naših diploma u inostranstvu.

Da Vas podsetimo:  Strano telo u SNS-u i drugosrbijanska simpatija, ili “lopuža” sa podrškom Zapada?

Do ovog trenutka u razgovoru studenti i ja smo se sasvim dobro razumeli. Zabrinutost je zajednička, problem je alarmantan, naprednjački režim nas je gurnuo u provaliju bez padobrana. Nije bilo potrebe da bilo šta dodajem studentskoj analizi slučaja. Razišli smo se, ipak, oko pitanja kako i šta učiniti zbog ove hronične bolesti. Jedinstven odgovor koji sam čula od ovih mladih ljudi bio je – bežanija. Svako od njih opisao je srpsko društvo kao beznadežno, svoju ulogu u eventualnom popravljanju stanja kao besmisleno nemoguću, a motivaciju za takvo što kao nepostojeću. Njihov plan je da odu na neko bolje mesto. Dakle, čini mi se da ne treba previše računati na ozbiljno pokretanje pobune među mladom generacijom.

Nemojte me pogrešno shvatiti – ove mlade ljude uopšte ne krivim; čak sam sklona da ih branim u svakoj, pa i nemogućoj situaciji. Ipak, ne mogu tvrditi da ih potpuno razumem. Jasno mi je da njih ne mora uzbuđivati kompletan paket problema na univerzitetu, da ne moraju imati jasnu sliku o stvaranju obrazovnog kvaliteta, ili o nekakvoj zamagljenoj, ali kakvoj-takvoj borbi sa državom oko autonomije ili o značaju pojma autonomije. Nije mi daleko od pameti da se oni ne mogu poistovetiti s količinom moje brige zbog ponižavanja visokog obrazovanja ili izrugivanja svakoj struci čemu svakodnevno svedočimo. Ono što, međutim, nikako ne mogu da prihvatim jeste odsustvo poriva da vrisneš i udariš pesnicom o sto zbog toga što tvoje učenje, trud, rad i pošteno stečeno znanje neko valja u blatu. Ne razumem kako ih ne obuzme bes makar i zbog male mogućnosti da nekakva neobrazovana bagra upropasti njihove snove o budućnosti – u ovoj ili nekoj drugoj zemlji. Utešna misao o tome da njih verovatno neće zakačiti posledice ovog progona iz evropskog kvaliteta, i to samo zbog dosadašnjeg ugleda u svetu koji će UB još neko vreme imati, bila je dovoljna da u potpunosti uguše svoju opravdanu uznemirenost.

Razumela sam jednu stvar – moji studenti doživljavaju svoje školovanje i život u Srbiji samo kao usputnu stanicu na putu ka svetlijoj budućnosti; kao košmar koji treba pregrmeti, a onda ga otresti sa sebe i uputiti se ka pravom životu, negde drugde. Ne mogu ništa novo reći o tom kompleksnom i razgranatom problemu zbog kog je ovaj diskurs dominantan kod obrazovanih mladih ljudi u Srbiji. Neću zaobići realan problem da Srbija, kakva je danas, nema mnogo da ponudi u smislu zaposlenja i standarda. To mi je potpuno jasno, ali sam živela u uverenju da postoji želja ili nekakav inat koji omladinu može podstaći da neko vreme, makar studentsko, posveti „borbi sa vetrenjačama“.

Sigurno je i da postoji generacijski jaz u doživljaju tzv. otadžbine. Kada pominjem ovaj pojam, imajte na umu da sam veoma daleko od uobičajenih nacionalnih emocija i poimanja patriotizma, ali mogu potvrditi da jesam vezana za svoju zajednicu i spremna sam da se i zubima borim za njenu dobrobit, pri čemu ne mislim na dobrobit države već isključivo građana koji u njoj žive.1 Kako ja vidim stvari, mladi ljudi su se uslovno podelili na one koji poseduju društveno razarajuće tribalno-nacionalističke nagone (i koji verovatno zbog toga neće napuštati Srbiju) i one druge, skoro potpuno ispražnjene od osećaja lojalnosti prema široj zajednici iz koje potiču. Obrazovanje i promišljanje o današnjoj Srbiji, u kontekstu realnosti a ne mitomanije, nisu mogli u pametnim mladim glavama zasejati previše pozitivnih emocija za društvo naprednjačkih normi – paradoksa, sirove agresije, mržnje i ponižavanja.

Da Vas podsetimo:  Analiza uvođenja i trajanja vanrednog stanja u Republici Srbiji - pravna država u „karantinu”

Pretpostavljam da smo mi stariji iskusili i neko drugačije društvo što nas čini tvrdoglavo upornima da povratimo normalnost baš ovde gde smo je i živeli, ma koliko svako od nas iza sebe imao iskustava u putovanjima i životima u nekim drugim zemljama. Ne tvrdim da se svi odrasli ponašaju u skladu sa idejom o pravičnom društvu, naprotiv. Takođe znam da se svaki mladi čovek u Srbiji ne može smestiti u dve opisane kategorije, ali mi se čini da postoji tendencija ka ovakvoj segregaciji.

A kako sam ja, u emotivnom smislu, doživela razgovor sa studentima na temu izbacivanja Srbije iz evropskog kvaliteta visokog obrazovanja? Sramota me je da priznam, ali jesam plakala i još se nisam oporavila od otrežnjujućeg saznanja da će se značajan bunt omladine ostvariti samo i isključivo ukoliko se desi nešto što će ih sasvim direktno pogoditi i osujetiti lične planove za budućnost. Moje romantičarsko razmišljanje o postojanju mladalačke svesti o javnom dobru i emotivne težnje da se uredimo kao normalno društvo, doživelo je poraz katastrofalnih razmera. Pobuna zbog široke nepravde i nemorala, zbog nečega što nadmašuje naše pojedinačne živote, zbog želje da promenimo svet jednostavno više nije u igri.

Poraz je i sasvim objektivan ako se uzme u obzir računica da školujemo mlade ljude kojih ovde neće biti u vrlo skoroj budućnosti. Iza nas, u smislu naslednika u struci i nauci, malo ko će ostati. Prihvatanje ove izvesnosti budi u meni bolno preispitivanje smisla mog profesorskog poziva. Ne mislim ovde na zameranje zbog toga što školujemo stručnjake za neke druge države i neka druga društva, jer nemam prava da slinim nad beznadežnom situacijom u SrbijI budući da smo mi stariji odgovorni za apsurdno društvo, parodiju države i naopaki moral. Pre svega se pitam kakva je budućnost univerziteta. Da li ova „bežanija“ mladih znači da će se stvoriti dve struje funkcionisanja univerziteta? Prva struja je protočna – student se obrazuje i ode, a potom dođu novi studenti koji opet odlaze, i tako sve dok studentski „resursi“ postoje. Druga je cirkularna, samodovoljna, praktično neprekidno jurenje sopstvenog repa. Pod ovim opisom podrazumevam univerzitet sa kadrovima koji su sami sebi dovoljni i vrte se u krugu sopstvene marginalizovane društvene uloge. Umesto dinamične akademske zajednice unutar svojih zidova gde sve vri od buke i ideja sa neprekidnim izvorom brojnih mladih snaga, umesto akademaca koji se uključuju u društvena dešavanja i ubacuju se u kreiranje budućnosti, verovatno ćemo se pretvoriti u samodovoljnog fosila, relikta nekadašnje društvene snage.

Eto, trenutno je moj optimizam pokleknuo pod teretom debelog mraka. Možda nisam u pravu, ali zaista mislim da bez studentskog bunta malo šta možemo suštinski da promenimo u ovoj nesrećnoj državi. Poražena sam saznanjem da se tome ne treba previše nadati. Tako bih volela da sam u krivu.

Biljana Stojković
Izvor: Peščanik.net

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime