Budva na pjeni od rezolucija

0
28

Zašto Hrvatska ne može da oprosti Srbiji što je u Skupštinu Crne Gore stigla rezolucija o Jasenovcu?

Getty © Giulio Andreini / UCG / Universal Images Group

Nije sve tako crno u srpsko-hrvatskim odnosima. Ovih dana, recimo, u Beograd stiže najposećeniji muzej u Hrvatskoj koji ima pomalo ekstravagantan naziv – Muzej propalih veza. Neki poznavaoci novije hrvatske istorije uvereni su da je zapravo tako neobičnom muzeju u Hrvatskoj trijumf bio zagarantovan, ali nije vreme za ironiju koja se oslanja na činjenice već na obećanu budućnost koja se oslanja na ironiju.

Svoj nesebičan obol razvoju kulturne saradnje dali su liberalni, nezavisni i nadasve objektivni beogradski mediji koji su pozivali građane Srbije da najpopularnijem hrvatskom muzeju, koji će gostovati na mestu gde je nekada bio prvi kineski restoran po imenu „Peking“, pošalju uspomene, dokumenta, sećanja na bivše ljubavi, propale veze ili najveća razočaranja u životu. Anonimnost je garantovana, a poslati predmeti se ne vraćaju.

Nije poznato da li su u sve bogatiju zbirku neobičnog muzeja već ušli i zvanični tekstovi hrvatskih liberalnih medija koji, izgleda, Srbiji nikada neće oprostiti što se u crnogorskom parlamentu pojavila inicijativa da se proglasi rezolucija o Jasenovcu. Neka istorijska ironija već se potrudila da parlament koji se nikada nije štedeo u osudi genocida, i gde ga nije bilo, gde naši prijatelji misle da ga je bilo i gde se sumnja da se mogao desiti, bude na kraju stuba srama evrofanatika jer bi se na dnevnom redu mogla naći rezolucija o Jasenovcu. Taj genocid otvoreno osporava samo proustaški Domovinski pokret, koji je bez primedbe i primedbi ušao u Vladu Hrvatske, ali rezoluciju osporavaju svi evroentuzijasti. Zašto sada, kakva se poruka šalje, ona bi mogla da bude politički upotrebljena za razliku od svih drugih rezolucija koje se i donese čeličnom voljom – da se nikada politički ne upotrebe.

Kraj evropskog sna

Već je poznato da je Skupština Crne Gore usvojila dve rezolucije o Srebrenici, a nikoga ne bi trebalo da iznenadi ako se, u nedeljama dosade američkog ili nemačkog ambasadora, usvoji još neka. Prošle godine je Skupština Crne Gore usvojila rezoluciju o genocidu u Pivi i Velici 1943. godine, u kojem su vojnici Princa Eugena, Handžar i Skenderbeg divizije ubili oko 2.000 civila i oko 700 dece. Nije naravno poznato koje bi nacionalnosti mogli da budu zločinci, a posebno ne žrtve. U predloženoj rezoluciji o genocidu u selu Šahoviću „o kojem se 100 godina ćutalo“ navodi se jasno da su tada stradali Muslimani ili Bošnjaci, dok su za genocid – stradanje neutvrđenog broja civila prvi put u istoriji optuženi srpski seljaci koji su želeli da se osvete za ranije ubistvo njihovog kuma i pobratima, načelnika Kolašinskog okruga Boška Boškovića.

Genocidi u Pivi, Velici ili Šahovićima svakako su veliki koraci ka pomirenju i evropskoj budućnosti, ali rezolucija o Jasenovcu bi značila kraj evropskog sna za Crnu Goru o čemu su ih već jasno obavestili prijatelji iz Zagreba. „Vijest djeluje poput montipajtonovskog skeča, ali zapravo je istinita, a glasi – Crna Gora je odlučila donijeti rezoluciju o Jasenovcu“, napisao je jedan od bardova hrvatskog novinarstva Robert Bajruši. Ako crnogorska skupština usvoji rezoluciju o Jasenovcu, biće to najgluplja odluka od napadanja i razaranja Dubrovnika, ocenio je hrvatski Volter Lipman koji je uspeo da otkrije da glavni krivac za Jasenovac (mislio je valjda na rezoluciju prim. aut.), predsednik parlamenta Crne Gore Andrija Mandić, „ima službenu titulu četničkog vojvode“.

Da Vas podsetimo:  Pismo sa Kosova ili nasilje prištinskih institucija

I dok Balkan u zebnji čeka nove detalje tog istorijskog novinskog otkrića – koja je evropska kruna dodelila službenu titulu vojvode i koje je to vojvodstvo dobio Mandić, drugi velikan hrvatskog novinarstva otkrio je još pre dve nedelje pakleni scenario za nestajanje samostalne Crne Gore. Prema tom otkriću, specijalno tužilaštvo pod kontrolom Srbije i vlast pod srpsko-ruskim kandžama planiraju da „ovih dana“ uhapse Mila Đukanovića jer su već uhapsili gotovo sve njegove saradnike iz vrha sudstva i policije, a u Crnu Goru se nedavno vratio glavni biznismen od nezavisnosti do sada – Dušan Knežević. On je imao lisice na rukama, ali je ipak pretio da nosi neku plavu tašnu sa dokumentima o kriminalu u državnom vrhu. Kao neki krešendo ovog političkog trilera, u kojem Srbija, koja suvereno vlada nad Crnom Gorom, ovih dana ili tih dana hapsi Đukanovića i gasi samostalnost čitave države, opisuje se poreklo senzacionalne informacije – izvor je veoma blizak samom Đukanoviću. Istini za volju, autor nije napisao da li je konačnu potvrdu dobio od banke koja mu je poslala ključni SMS. O uplati.

Andrija Mandić
Pierre Crom / Getty

Zlosrećni predsednik skupštine Andrija Mandić bi tako mogao da nastrada jer je bio jedan od inicijatora rezolucije o najvećem genocidu 20. veka na Balkanu, koji se stalno negira i relativizuje, ali tim negatorima se zapravo obezbeđuju karijera, status i poštovanje zbog borbe protiv komunizma i velikosrpstva. Mandić je tako postao fenomen u balkanskoj politici – već u dva navrata je podržavao vlade, ali njegova koalicija nije mogla da u vladu uđe da ne bi uznemirila ambasade na Morači. Ako na njegovu, zamrznutu političku karijeru nikakav uticaj nemaju izborni rezultati, ti rezultati i blizina vladi će mu pomoći da mu stalno raste čin u nepostojećoj četničkoj hijerarhiji – čim hrvatski Lipman dostavi dokaze da je službeni vojvoda, mogao bi da postane komandant Kraljevske vojske u otadžbini.

Nevidljive granice

I Mandić i Jasenovac čekaju da Crna Gora dobije ili prođe IBAR (Interim Benchmarsk Assessment Report), neku čudesnu, mitsku raskrsnicu na putu ka Evropi, koja je postala najskuplja crnogorska reč o kojoj s nadom govore i doktori, čobani, taksisti, ali i intelektualci s kavačkog instituta za uporedno pravo. Posle pređenog mosta na IBAR-u, nešto što se u Crnoj Gori uporno zove „prosrpske stranke“, dočim DPS ili socijaldemokrate nikada nisu dobili naziv „antisrpskih“ stranaka, stranke Demokratskog fronta mogle bi da konačno uđu u vladu, ali nije jasno da li bi rezolucija o Jasenovcu ikada mogla da stane u red s genocidom u selu Šahovići.

Da Vas podsetimo:  Ponižavaju, maltretiraju, zajebavaju…3

Iako su na desetine briljantnih evroentuzijasta dirljivo objašnjavali da rezolucija UN o Srebrenici nema nikakve veze s kolektivnom odgovornošću Srbije ili srpskog naroda, ta vrsta neponovljivog nemorala, u kojem su Nemci izabran narod da definiše nove granice genocida, na Balkanu je ostavila nove nevidljive granice koje su, izgleda, dublje od administrativnih. Koliko su one duboke videlo se na lokalnim izborima u Budvi, gde UN i Srebrenica nisu bile važne teme, ali su građani više o njima razmišljali nego o svim lokalnim problemima zajedno.

Toliko su razmišljali da je postojala ozbiljna opasnost da lokalni izbori u Budvi zaustave ili zamrznu budućnost evropske Crne Gore, ali građani Budve to nisu dozvolili. Da su birači izabrali šefa pregovaračkog tima najnaprednije zemlje Zapadnog Balkana Predraga Zenovića za predsednika opštine, ovaj mladi i talentovani lider iz vladajućeg Pokreta Evropa sad morao bi da se, uoči turističke sezone, pozabavi manjkom parking mesta, viškom smeća, postavljanjem novih semafora i uklanjanjem nelegalnih kioska i ostalih objekata. I niko ne može da nasluti kako bi bio obnovljen zahuktali evropski proces da je, kojim slučajem, Zenović ostao zarobljen u Budvi, a zemlja čekala mesecima da premijer Spajić, nemački, američki, britanski i ostali značajni ambasadori izaberu njegovog zamenika. Zato je i čitava evropska elita sa Morače bila u čudu zašto je najmlađa i najuspešnija politička organizacija „Evropa sad“ odlučila da najboljeg člana te vlade pošalje u borbu za vlast u Budvi, dok se čitavo crnogorsko društvo ubrzano kreće ka IBAR-u.

Na kraju su birači Budve spasli evropske integracije tako što su Zenoviću dali tri puta manje glasova nego njegovoj stranci pre godinu dana. Sam Zenović je jedan od retkih beogradskih studenata, koji je posle usavršavanja po baltičkim i rumunskim centrima za evropsku izuzetnost, nastavio da širi govor tolerancije i saradnje i propustio svaku mogućnost da za račun kleptokratskog Đukanovićevog režima priča o malignom uticaju Srbije.

Ali iako su dali vrhunskog kandidata, imali poziciju centralne vlasti, Spajićevi aktivisti nisu mogli da izbegnu debakl jer su upravo na Ist Riveru pokazali da nisu građanska stranka koja želi da prevaziđe duboke etničke podele. Možda su želeli, ali nekoliko stranih ambasada im je dalo ubedljivije argumente nego trećina stanovništva. I na novima izborima u Andrijevici kao vladajuća stranka dobili su tri ili četiri od 30 mandata i nastavili da plaćaju cenu čudnog shvatanja građanskog delovanja koje je možda najbolje opisao lider građanske koalicije u Budvi, sastavljene od Socijaldemokrata, Socijaldemokratske partije, liberala…

Da Vas podsetimo:  Sramne istine dovode do ludila…
Lokalni izbori u Budvi
Фото Танјуг

Linija razdvajanja

Petar Odžić je u izbornoj noći izjavio da su veoma zadovoljni rezultatima jer je njihova koalicija osvojila „nešto manje od dva mandata“. U velikom istraživanju sprovedenom među vodećim stručnjacima za crnogorski jezik uspeli smo da saznamo da „nešto manje od dva mandata“ na srpskom jeziku zapravo znači jedan mandat. Lider ove ultimativno građanske koalicije rekao je da mogu da pregovaraju o lokalnoj vlasti sa svima osim sa srpskim strankama, čime je samo ponovio stavove jedne od novih zvezda građanskih opcija na Balkanu Ivana Penave, koji je imao znatno bolji rezultat od crnogorskog šampiona multietničnosti, pa je mogao da iz vlade odstrani srpsku manjinu, a najavio da će se baviti odnosom hrvatske države prema srpskoj crkvi, listu „Novosti“, ali i utvrđivanju istine o Jasenovcu.

Tako su se dve važne skupštinske rezolucije srele u Budvi na pjeni od mora, ali je sva prilika da će ta morbidna ali efikasna igra „genocidom ćeš me, genocidom ću te“ samo pokazati istinu o toleranciji na Balkanu. Potrošena je priča o velikosrpskoj hegemoniji, jer je posle raspada Jugoslavije na desetine hiljada biznismena, naučnika, umetnika o svom trošku i svojom voljom dolazilo u Beograd ili Srbiju, ali je pričom o genocidu povučena nova, nezvanična linija razdvajanja.

„Sa stalnom tendencijom da se ograde zidom, bio to jezik, bila to književnost, bio to partijski život svih nijansa, u Ljubljani su se nalazili u pozi onog koji jednako traži, ali ništa ne daje. Dok su majstorski stvorili pijacu za svoju industriju u svojim krajevima, i za jeftin uvoz žita, dok su na desetine hiljada plasirali svoje činovništvo u svim krajevima, oni su stalno obrađivali svoje mase idejama da ništa dobila nije, da treba da ostane opkoljena kineskim zidom, kineskim zidom i kada se tiče administracije, činovništva, i katolicizma i škole. Treba li reći da je isti odnos, već 15 godina, izmeću našeg i zagrebačkog stanovništva? I da bi se u toj diskusiji ova situacija izmenila kada bi se pojavila politika koja bi bila nimalo nametljiva, nimalo nasilna, ali čisto srpska“, napisao je davne 1935. godine ugledni srpski novinar, komentator i jedan od najvećih pisaca Miloš Crnjanski, koji će cehove za takve tekstove skupo plaćati decenijama.

„Nek budem danas jedini, ali sam uveren da će nas skoro biti milionima koji će reći sve je to lepo i krasno, i čast svakome, ali ostavimo se nebuloza. Pogledajmo kako stvari stoje sa čisto srpskog stanovištva“, napisao je autor „Seoba“ i „Lamenta nad Beogradom“.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime