TZV „REALNI POLITIČARI“
Uopšte nije slučajno da je Herman Nojbaher, Hitlerov specijalni izaslanik za Balkan, rekao da je Nemačka u Drugom svetskom ratu pod okupacijom na Balkanu držala samo Srbe i Grke – svi ostali su bili njeni saveznici. Tako je bilo i sa Bugarima: i oni su bili nemački saveznici. Kao i u Prvom svetskom ratu, kad su okrenuli leđa Rusiji.
Evo šta piše mitropolit Venijamin (Fedčenkov) u svojim sećanjima na belu armiju i generala Vrangela na Krimu: “Kao što je poznato, Bugari su i tada bili s Nemcima. Jednom sam u prodavnici sreo Bugarina oficira i rekao mu sa otvorenim prekorom:
– Kako to vi, braća Sloveni, koje je Rusija oslobodila svojom krvlju od turskog jarma, sad vojujete protiv nas?
– Mi smo – sasvim bestidno mi je na bugarskom odgovorio punački oficir – realni političari.
To jest – gde mi je korisno, tamo i služim. Zgadilo mi se u duši od takve bezdušnosti i okorelosti“ (1, 66)
U Drugom svetskom ratu, Bugari su bili uz Hitlera i Musolinija. A imali su i svoje predstavnike u ustaškom Zagrebu. I redovno su slali izveštaje o tome šta se zbiva u Pavelićevoj zločinačkoj kvazidržavi.
Neke od tih izveštaja, bitne za razumevanje odnosa prema Srbima, preveo je naš vredni istoričar Petar Dragišić. Vreme je da ih zajedno pročitamo.(2)
ŠTA ĆE BITI SA SRBIMA U NDH?
Jordan Mečkarov, bugarski poslanik u Zagrebu, izveštava ministra spoljnih poslova Ivana Popova o razgovoru koji je vodio sa ustaškim glavešinama ( 23. jul 1941. godine ): „Za najveću opasnost smatra se postojanje Srba i Jevreja u državi i prema njima se preduzimaju radikalne mere. “Uništavanje srpstva”, rekao mi je ministar unutrašnjih poslova doktor Artuković u jednom razgovoru, “sada je naš prvi zadatak. Nećemo ostaviti nikakvo srpsko jezgro u granicama naše države.” Na moje pitanje, kako će postupati sa tom opasnošću, doktor Artuković je odgovorio: “Vrlo lako: polovinu Srba ćemo prebaciti u katoličanstvo (Srbi već masovno podnose molbe za prelaz u katoličanstvo, samo mi nećemo dozvoliti da se tu provuče nijedan sveštenik ili učitelj). Jedan veliki deo ćemo iseliti, odnosno poslati u staru Srbiju, a ostatak, najaktivniji deo, biće fizički likvidiran.”(2)
To je, dakle, politika kao srbocid. Ustaše od početka ne kriju da će, kao krvoloci maskirani u državu, krenuti u radikalno istrebljenje srpskog življa. O tome govori čelnik ministarstva unutrašnjih poslova, Andrija Artuković, pred kraj života doveden u Zagreb na suđenje, pretvoreno u farsu, na kome se, eto, ničega nije sećao.
Odnedavno su se pojavile teze kako iskaz Mileta Budaka o Srbima ( trećinu pobiti, trećinu proterati, trećinu pokatoličiti ) nikad nije postojao. Ali, Artuković je istu priču pričao Mečkarevu. Ona je bila sama srž ustaške politike prema Srbima. Budak nije pričao u svoje ime, nego u ime svih ustaških glavešina – glavoseka.
ŠTA JE ZAJEDNIČKO BUGARIMA I HRVATIMA
A 24. jula stiže i sledeći izveštaj:“Posle predaja akreditiva imao sam nekoliko razgovora sa ministrima takozvane četvorke (Ante Pavelić – poglavnik, Mile Budak – ministar prosvete, Slavko Kvaternik – ministar vojske, Artuković – ministar unutrašnjih poslova), koja upravlja Nezavisnom državom Hrvatskom. U svim susretima i razgovorima ova četvorica su pokazala vanrednu ljubaznost i prijateljska osećanja prema našoj državi i bugarskom narodu (…) Kao lajtmotiv razgovora uvek se provlačila fraza: “Bugari i Hrvati imaju zajedničkog neprijatelja – Srbe i ka tome treba da bude usmerena naša politika. Bez Hrvata i Bugara nije moguće uspostaviti red u ovom delu Evrope.”
Kod nas će srpstvo, direktno mi je rekao doktor Artuković, ministar unutrašnjih poslova (…) biti najradikalnije likvidirano. U Zagrebu neće ostati nijedan Srbin, a u celoj državi Srbi će biti svedeni na neznatnu manjinu. Svaki srpski pokušaj sabotaže ili otpora će biti nemilosrdno ugušen.
U nekoliko navrata već su vršeni pokolji Srba u Hrvatskoj. Po ulicama Zagreba često se pojavljuju zvanična saopštenja u kojima se navode imena osuđenih i streljanih “sabotera”, najčešće Srba.
U borbama protiv Srba Hrvati posebno računaju na Bošnjake-muslimane, kojima su date velike privilegije i koji se smatraju prvim građanima države. Oni s ponosom nose tradicionalni fes, a u vojsci imaju posebne jedinice i igraju ulogu poglavnikovog obezbeđenja.“(2)
Pokolji Srba u Hrvatskoj traju, veli Mečkarov, a tek će da ih bude – opet obećava Artuković. Da se ne zaboravi: Pavelić i njegovi krvoloci se, sa punim poverenjem, oslanjaju na „hrvatsko cvijeće“, sve sa fesovima na glavi. Tako to ide. Nije slučajno da su Srbi, istinski nosioci otpora Silama osovine na Balkanu, danas van Evropske unije, a Hitlerove saveznice, Hrvatska i Bugarska, u Evropskoj uniji. Tek da se zna šta baštini briselska nakaza, baba- devojka globalizma, koja se stalno bije u svoja sparuškana, navodno antifašistička, prsa.
„HRVATSKO CVIJEĆE“
A 15. avgusta isti istome piše o ulozi muslimana u NDH:“Gospodine ministre,U uslovima nepomirljivog hrvatsko-srpskog neprijateljstva muslimanima je pripala važna uloga. Oni su neka vrsta privilegovanih građana nove države, kojoj su apsolutno lojalni. Posredstvom lidera, u kojima se spaja orijentalna fleksibilnost i lukavost sa političkom prevrtljivošću i umešnošću srednjoevropskog čoveka, formiranog u nekadašnjoj Austrougarskoj, oni su potpuno uključeni u vlast.
“Uvek uz vlast”, bila je deviza muslimana u tim krajevima, što mnogo podseća na naše Turke, nezavisno od toga ko predstavlja tu vlast. Te njihove osobine, uz izborne kalkulacije, omogućavale su im da budu na ceni u Beču i Budimpešti pre evropskog (Prvog svetskog – prim.prev.) rata, da podržavaju politički balans i budu veza među partijama bivše jugoslovenske države, da u vladama – od Pašićeve do Cvetkovićeve – uvek imaju svoje predstavnike, a da i ovde, u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, budu krem države i ustaškog pokreta, u kojem imaju važne kadrove. Da bi ojačali status u novoj državi muslimani ne propuštaju da napomenu da su bili žrtve prethodnog režima, naravno sa Hrvatima (…) Sada se podvlače jake veze između Hrvata katolika i Hrvata muslimana, koji su zajedno stradali pod jugoslovenskim jarmom.
Štaviše, citiraju se antropološka istraživanja uglednih naučnika, poput Vaisbaha (Augustin Weisbach – prim. prev.), Glika (Leopold Glück – prim. prev.) i drugih, da bi se dokazala velika razlika između bosanskih Srba, s jedne, i Hrvata katolika i Hrvata muslimana, s druge strane. Jezička identičnost muslimana i Hrvata (jekavica) se suprotstavlja srpskom narečju (ekavica) itd.
Zasada su muslimani lojalni. Uzimaju stoku, prodavnice, kuće, imanja, i uopšte sve što je ostalo iza pobunjenih i progonjenih bosanskih Srba, a u državnoj hijerarhiji dolaze na čelna mesta.“(2)
Tako je to sa „hrvatskim cvijećem“: Srbi su ih, navodno, surovo gonili, kao i Hrvate, a sada su odani građani NDH. Jeste da su pre rata imali vlast uz pomoć Jugoslovenske radikalne zajednice Milana Stojadinovića, ali, eto, bili su „gonjeni“. Tako su se osećali, skupa sa Hrvatima. I u vlasti su u NDH, naravno. Pavelić ih je nagradio jer su bili „gonjeni“ u Kraljevini Jugoslaviji. U vlasti, ali gonjeni. Šta bi drugo? I jezik im je hrvatski, a ne srpski. I rasno se razlikuju od Srba. Sada mogu da ostvare svoje vekovne snove: koristeći ustaške zločine prema komšijama pravoslavne vere, oni, veli bugarski diplomata, otimaju imovinu „progonjenih bosanskih Srba“. A Pavelić i družina trljaju ruke: čekaju da istrebe Srbe da bi se, posle svega, oslobodili i „hrvatskog cvijeća“. To im je bio plan. Prvo Srbi, pa „cvijeće“.
Pavelića je u nameri sprečio Tito. „Cvijeće“ je presadio u svoju bašticu, u titotopijski „Tvin Piks“.
UBICA KRALjA ALEKSANDRA O SRBIMA
Bugarski ataše za štampu 9. marta 1944. javlja u centralu o čemu se razgovarali predstavnik Nemačke telegrafske agencije Grunert i Ivan –Vančo Mihajlov, atentator na kralja Aleksandra, koji je rat proveo u Zagrebu, pod Pavelićevom naročitom zaštitom:“Grunert je, zatim, postavio pitanje rešenja srpskog problema. Nemački novinar, koji je dugo živeo sa Srbima, zna njihov jezik, i dobro ih je upoznao, smatra da su oni nepopravljivi; samo njihovo uništenje kao faktora na Balkanu može da spase ovaj deo Evrope od potresa. U vezi sa ovim pitanjem Mihailov je odgovorio: “Srbi su kao nekakav pijan ili lud čovek u porodici, čiji skandali onemogućuju mir. Nismo za njihovo fizičko uništenje, mada ima nekih gorljivih ustaša koji smatraju da treba pobiti što je više moguće Srba. Međutim, mi smatramo da se Srbi moraju pritegnuti i disciplinovati, odnosno da budu (posebno nove generacije) iznova duhovno formirani kroz proces obrazovanja i vaspitanja. Razume se, moglo bi se organizovati i njihovo preseljenje na druge kontinente (kao što su se već stotine hiljada Srba iselile u Ameriku), i to onih koji bi predstavljali višak radne snage u Šumadiji, kada se u njoj budu nagomilale izbeglice. Naravno, to bi bilo idealno rešenje problema. Faktički, srpsko pitanje će biti rešeno u konstelaciji sila (pre svega, posle sadašnjeg rata) koje predstavljaju jedini realan faktor u politici. Nezavisno od toga, Srbima se mora priznati borbenost i ambicija. Mi Bugari smo izgubili mnogo zbog naše preterane tolerancije i vere da će pravedna stvar pobediti već samom činjenicom da je pravedna.”(2)
Grunert, metodični Nemac, smatra da se Srbi nikad ne mogu popraviti, i da je jedini lek da budu uništeni kao politički činilac, da ne kvare Balkan. ( Od Hitlera do Angele ništa se ne menja ).
Mihajlov je nešto „blaži“: Srbe treba raseliti širom sveta ( recimo, u Ameriku ), i prevaspitati ih školovanjem, da budu pokorni i da ne prave probleme. On im ipak zavidi na snazi i odlučnosti, a smatra da je njegov narod bio „previše blag i tolerantan“, pa nije ostvario svoje državotvorne ciljeve. ( Te „blagosti i tolerancije“ Srbi koji su bili pod bugarskom okupacijom do 1944. se naročito sećaju. ) Uostalom, veli Mihajlpov, velike sile će o tome odlučiti.
Ipak, najvažnije razmišljanje ubice kralja Aleksandra je ono da su Srbi ludi, iracionalni, da prave skandale ( što ih čini nesposobnima da budu bilo čiji poslušnici i „realni političari“ s početka ovog teksta, jer se ponašaju u skladu sa Dučićevim stihovima:“Pre svačiji sužnji no ičije sluge“ ).
Srbi – „ludaci“ su protiv svakog zločinačkog racionalizma Zapada. Kako onda, tako i danas.
„HRVATSKO CVIJEĆE“ PRELAZI KOD TITA
A bugarski novinar Seizov javlja o položaju muslimana u NDH 14. aprila 1944:“Pred raspad Jugoslavije stanovništvo Bosne i Hercegovine se sastojalo od oko 1.000.000 Srba, 900.000 muslimana i 600.000 Hrvata. I Srbi i Hrvati su samo sa muslimanima mogli sa imaju apsolutnu većinu. Zato su i jedni i drugi pokušali da pridobiju muslimane. Prema srpskim tezama, muslimani su Srbi, a po Hrvatima, oni su Hrvati. U stvarnosti, muslimani govore čisti srpsko-hrvatski jezik, ali se njihove mase ne osećaju ni kao Srbi, ni kao Hrvati. Oni nemaju određenu nacionalnu svest, a umesto toga ih karakteriše religiozni fanatizam (…)
U NDH su muslimani dobili ista prava kao i katolici. U nekim stvarima su imali i više privilegija. Hrvatski zamenik predsednika vlade je musliman, bivši šef muslimanske partije Džafer Kulenović. Ima i drugih ministara muslimana, kao i mnogo visokih činovnika. (…) Muslimani su stali na stranu hrvatske države i učestvovali u gušenju srpskog ustanka. Raspalio se stari religiozni fanatizam između muslimana i Srba i nastupio je nečuveni međusobni pokolj, u kojem su, prema hrvatskom ministru unutrašnjih poslova Mladenu Lorkoviću, muslimani imali oko 100.000, a Srbi oko 300.000 žrtava. Tako se između Srba i muslimana stvorila duboka i nepremostiva provalija.
Pre oko godinu dana, pod uticajem slabljenja vere muslimana u pobedu Nemačke oni su masovno počeli da pristupaju Titovoj organizaciji, u kojoj, kako se pretpostavlja, već ima desetine hiljada muslimana. Opšte je mišljenje da je glavni razlog za masovni prelaz muslimana na partizansku stranu strah od srpske osvete u slučaju pobede srpskih saveznika. Srbi se javno zaklinju da neće poštedeti nijednog muslimana.“(2)
I tako dalje, sve do Izetbegovića – oca i sina.
Srbi se zaklinju, ali to je samo prazna priča.
Pretnje uglavnom ostvaruju Hrvati, skupa sa svojim „cvijećem“. Oni planiraju i izvode srbocid, da bi zapadna „uljudba“ konačno trijumfovala. Srbi su, tako su odlučile sve imperije koje pokoravaju Balkan, divljač za odstrel.
JOŠ JEDNA PORUKA NAŠIM REVIZIONISTIMA
Umanjivanje broja srpskih žrtava ustaškog terora u punom je jeku. Zato je istoričar Petar Dragišić učinio pravu stvar kada je preveo ove prvorazredne bugarske dokumente. Da, za kraj, zapamtimo još jedan, po našem mišljenju ključni, trag krvave istorije na ovom prostoru: zapis o broju pobijenih Srba posle godinu dana od okupacije Kraljevine Jugoslavije.
Evo šta je Bogdan Filov, ratni premijer Bugarske, zabeležio u svoj dnevnik, pošto je primio na razgovor svog čoveka od poverenja u ustaškom Zagrebu. Zapis je unet u svesku pod 22. aprilom 1942. godine:“Popodne sam primio Doču Hristova, koji je takođe bio s našim deputatima u Zagrebu (…)Poredak u državi se održavao neuobičajenim ustaškim terorom (…) Poglavnik je priznao da je, da bi se obračunalo sa Srbima u Hrvatskoj, moralo biti ubijeno 400.000 ljudi. Ostalo je još toliko, sa kojima će se obračunati na isti način.“(2)
Dakle, Ante Pavelić ZNA koliko je Srba pobijeno samo do aprila 1942: ČETIRI STOTINE HILjADA. Ima nameru da ih pobije još toliko, da bi rešio „srpsko pitanje“.
Još jedna jasna poruka za „naše“ revizioniste koji neprestano pokušavaju da broj srpskih žrtava umanje i uklone istinu o srbocidu sa obzorja istorijske svesti i sećanja ovog mučeničkog naroda.
1. I. A. Iljin, A.I.Kuprin, mitropolit Venijamin:Vrangel, Bernar, Stari Banovci, Dunav, Beograd,2013.
2.https://stellapolarebooks.com/2021/09/06/%d1%83%d1%81%d1%82%d0%b0%d1%88%d0%b5-%d1%83-%d0%b1%d1%83%d0%b3%d0%b0%d1%80%d1%81%d0%ba%d0%b8%d0%bc-%d0%b4%d0%be%d0%ba%d1%83%d0%bc%d0%b5%d0%bd%d1%82%d0%b8%d0%bc%d0%b0-%d0%bf%d0%b5%d1%82%d0%b0%d1%80/
autor:Vladimir Dimitrijević
