U našu redakciju stiglo je nekoliko mejlova i poziva pacijenata i samih zaposlenih u čačanskoj Opštoj bolnici koji ukazuju na vrlo kritičnu situaciju. Po njihovim svedočenjima Bolnica već dve sedmice nema toalet papir, papirne ubruse za ruke i brisanje pacijenata.
Rodbina pacijenata donosi toalet papir od kuće, a za ubruse se sami pacijenti snalaze kako znaju i umeju, uglavnom moleći one koji im dođu u posetu da odu do najbliže prodavnice i kupe ubruse.
Po svedočenju bolničkog osoblja, kad god su pozvali nabavnu službu, sa bilo kog odeljenja, svima je rečeno da je situacija ista na svim odeljenjima tj. u celoj Bolnici jer – NEMA NOVCA da se nabave toalet papir i papirni ubrusi.
Da li zaista nema novca ili se oni najodgovorniji u Bolnici, već mesec i više dana, bave samo izmišljanjem načina kako sebi da produže rukovodne mandate, pitanje je na koje svi znamo odgovor.
Pravo pitanje zapravo nije da li je ovaj ili onaj doktor dobro kadrovsko rešenje za direktora Bolnice, već zašto lekar mora da bude direktor Bolnice. Pitanje jeste sistemsko i valja ga rešavati na državnom nivou.
Po dosadašnjem iskustvu najčešće se dešavalo da postavkom izuzetno stručnog lekara na rukovodno mesto, najčešće dobijemo prosečnog ili ispod prosečnog direktora.
Drugo pitanje je i zašto direktor Bolnice treba da ima najveću platu u ustanovi? Zar ne bi bilo efikasnije i korisnije da direktor bolnice bude ekonomista, pravnik ili menadžer u oblasti zdravlja i da se takav kadar brine o nabavkama medicinske opreme, energenata, održavanja opreme i objekata, radnim rasporedom …. a da lekari rade svoj posao i bave se svojom strukom.
Nesumnjivo je da menadžeri u poslovanju bolje poznaju poslovodni proces i organizaciju rada i da je više nego bizarno da se vodeći hirurg ili lekar specijalista bavi nabavkama potrošnog materijala, problemima u vešeraju, nabavkama gaze i špriceva, radnom disciplinom osoblja po bolničkim oideljenjima …
Sasvim normalno bi bilo i da vrhunski lekari, imaju veće plate nego menadžer koji kao direktor upravlja Bolnicom, jer lečenje pacijenata i komplikovane operacije svakako traže više znanja i imaju veći društveni značaj nego administrativno upravljanje.
Dok u srpskom društvu ne sazri svest o neophodnosti sistemskih promena u zdravstvu, važiće pravilo da direktor Bolnice mora biti neko od lekara. Dok budemo imali SNS na vlasti, važiće pravilo i da taj lekar mora biti član te stranke ili maksimalno lojalan.
I niko se u toj vlasti neće brinuti niti direktoru zamerati ako po bolničkim odeljenjima ne bude toalet papira i papirnih ubrusa, sve dok direktor sprovodi stranačku kadrovsku politiku i dok popunjava zadate kvote kada se osoblje Bolnice trpa po autobusima i vozi na stranački miting.
Директор болнице мора и треба да буде здравствени радник, као што директор школе треба да буде просветни радник, а црквени поглавар свештеник. Директор здравствене установе није пре свега интендант, као што ни директор школе то није, или не би требнало да буде, мада и школама треба хигијенских средстава, огрева и осталог, као и болницама. Када би основни задатак болнице био набавка тоалет папира, онда би то могао да обави и неки магационер, АКО ЈЕ ПОШТЕН. Болница, међутим, има сложенију улогу и веће задатке. Зато је бољи систем који постоји у многим западним земљама – постоје два руководиоца: стручни и економски менаџер. Једино тако директор болнице неће морати да се бави питањем, да ли је, на пример испоручен мазут за котловницу и да ли има довољно средстава за чишћење тоалета. Међутим, ако се у све меша политика, а управо то је случај, И УПРАВО ТО ЈЕ СУШТИНСКО ПИТАЊЕ, онда НИКАКВО РЕШЕЊЕ НЕЋЕ И НЕ МОЖЕ БИТИ ДОБРО. дИРЕКТОР ЧАЧАНСКЕ БОЛНИЦЕ НИКАДА НИЈЕ БИО ВРХУНСКИ СТРУЧЊАК, ОСИМ МОЖДА, ДАВНО, ДОКТОР фРАЊо ХЕРЦОГ, ПЕДИЈАТаР. Прво, врхунски стручњак никада се неће прихватити директорског посла јер је то његов професионални и људски суноврат. Те послове прихватају и воле људи који су залутали у медицину, и служе својој амбицији за влашћу, каквом-таквом, а не струци. Они се чврсто држе провинције, јер су у тим тесним и тескобним срединама већи и важнији, моћнији, јачи и утицајнији. У Београду их нико не би ни приметио. Знам мноштво таквих примера. Има и изузетака, али они, као што је познато само потврђују правило. Овако, на тим се позицијама окупљају ликови који лече своја незадовољства, некоме би требало двадесетак сантиметара висине, или мало косе на глави, или да смо тридесетак година млађи (ситница!), па пошто је то неостварљиво, они се задовољавају сплеткарењем, интригарењем и осталим кадрирањем, уз то мало и крадуцкају, што би рекао олињали Веља Илић, те пошто запосле свастике, кумице и децу од швалерки, купе неки стан у Београду, својој деци да студирају, и чином пензионисања падају у вечну анонимност, где им је одувек и било место. Њих поставља владавина најглупљих и најнижих који друге и другачије не подносе, и тој власти они су лојални, одувек били и биће. А ако се неко упита на коју сам то власт мислио, одговорићу: на сваку, досад. Шта ће таквима тоалет папир? Имају средњи прст и зид поред шоље. Још могу и да пишу графите.