Kamp ispred Skupštine osam meseci je zona bez zakona, zabranjena za medije. I građani Beograda ga zaobilaze kao opasno mesto, tamo nije sigurno ni proći. Okružen je policijom, koja čuva one koji tu dolaze, među kojima ima i kriminalaca, trgovaca drogom, osuđenih za ubistva. Ne reaguje čak ni kad im pred očima prebijaju novinare
Šatorsko naselje Ćacilend je, prema rečima predsednika Srbije Aleksandra Vučića, mesto koje predstavlja „simbol slobode“. U stvarnosti, uprkos tome što je u centru Beograda i što se nalazi između Skupštine i Predsedništva Srbije, ono je jedno od najopasnijih mesta za građane koji nisu tzv. ćaci, odnosno za one koji ne podržavaju režim. Posebno nije bezbedno za novinare profesionalnih i slobodnih medija. Među onima koji tamo dolaze, kao što se vidi u bazi KRIK-a, ima i kriminalaca, osuđenih za ubistva ili trgovinu drogom.
Ređaju se fizički napadi i pretnje novinarima otkako je ovo naselje formirano pred veliki studentski protest 15. marta i postalo zabranjena zona za medije. Napadnuta je novinarka Istinomera, novinari i kamermani Insajdera nekoliko puta, prebijen je Jutjuber Neven Krstić, pa Nemanja Šarović sa KTV, novinarka Foneta…
Čonjagić: Policajci nisu hteli da prime prijavu napada
Proteklih dana, otkako Dijana Hrka štrajkuje glađu pored Skupštine Srbije, a građani joj pružaju podršku, brutalno su fizički napadnuti novinar Foneta Marko Čonjagić i novinarka Insajdera Nataša Mijušković, pa još jednom Nemanja Šarović, sinoć tokom naprednjačkog skupa pored Ćacilenda.
Dok je fotografisala unutar ograđenog prostora oko Skupštine, novinarku Insajdera je grupa muškaraca opkolila, zapretila „da će joj sve kosti polomiti“ i naterala da obriše fotografije i video-snimke. Ona je u bazi KRIK-a prepoznala čoveka kooji joj je stezao ruku i pretio – reč je o Jelenku Pijevcu iz Priboja. KRIK piše da je on i ranije pretio građanima na protestima.
Čonjagića su četvorica muškaraca fizički napala kada su videli da ih fotografiše dok izlaze iz prostora ograđenog oko Skupštine Srbije. Nije mu pomoglo to što je na sebi imao prsluk sa natpisom „press“ i predstavio se kao novinar, naprotiv. Oborili su ga na zemlju i šutirali, a zatim pokušali da ga odvuku u ograđeni prostor i oduzmu mu telefon.
Ti napadi su se odigrali naočigled policajaca čiji je zadatak, bar formalno, da brinu o bezbednosti svakoga ko se nalazi u tom prostoru i njegovoj okolini.
Oni su čak odbili da prime prijavu, već su novinare uputili da slučaj prijave preko kol-centra na 192 ili da odu u policijsku stanicu.
„Rekao sam im šta se desilo i da sam fizički napadnut. Oni su mi rekli da odem u policijsku stanicu i prijavim napad, a kada sam rekao da insistiram da oni zaprime moju prijavu, odgovorili su mi da rade na drugom slučaju“, kaže novinar Foneta, koji je slučaj prijavio i pozvan je iz tužilaštva da o svemu da izjavu.
SIMONOVIĆ: SLUČAJ ĆURUVIJA NAJSLIKOVITIJI PRIMER NEKAŽNJIVOSTI NAPADA NA NOVINARE
Inspektor SBPOK-a u penziji i nekadašnji član Radne grupe za istraživanje ubistava novinara Predrag Simonović kaže za Cenzolovku da smo proteklih godinu dana svedoci totalnog urušavanja MUP-a na svim nivoima, kao i ogoljene činjenice da policija nije u službi građana, već u službi režima koji se grčevito bori za ostanak na vlasti.
„Promena strukture određenih službi, na prvom mestu Jedinice za obezbeđenje ličnosti i objekata (JZO). Od nje je napravljena pretorijanska garda i mašinerija sa ogromnim ovlašćenjima, koja bez ikakvog objašnjenja hapsi i maltretira ljude na protestima. Pa do Sektora unutrašnje kontrole (SUK), čiji je doprinos onome što po sistematizaciji treba da radi statistički zanemarljiv, ali su jako vidljivi u sprovođenju javnog reda i mira.
Policija i SUK ne reaguju ni po mnogo strašnijim stvarima nego što su ovi napadi na novinare — konkretno, ubistvo u Policijskoj upravi Bor. I ukoliko se reši neki slučaj napada na novinare, tek bi tu trebalo pogledati procenat rasvetljavanja. Sankcije su blage i stvara se osećaj da je to dopušteno“, kaže Simonović.
On navodi da je izostanak pronalaska odgovornih za napade na novinare samo podstrek onima koji to i dalje čine.
„Vetar u leđa onima koji napadaju novinare, osim pasivnog odnosa policije (slučaj Vuka Cvijića i dostavljanje snimaka kamera) i toga da je nekažnjivost postala modus vivendi ‘ćacadi’, daje u najvećoj meri i oslobađajuća presuda za ubistvo Slavka Ćuruvije, kao i činjenica da su članovi Radne grupe koja je radila na ovom slučaju ‘pušteni niz vodu’“, naglašava Simonović.
Kaže da nije optimista ni da će se za poslednja dva napada na novinare u Ćacilendu pronaći i kazniti počinioci.
Mijušković: Za 30 godina novinarske karijere nisam doživela ovakav napad
Novinarka Insajdera Nataša Mijušković, koja je napadnuta unutar Ćacilenda, prepričava za Cenzolovku kako se napad dogodio.
„Ja sam oko 17 časova došla da izveštavam i najpre sam bila na prostoru iza ograde gde se nalazi Dijana Hrka. Kasnije sam videla da se kod stepeništa Skupštine nalazi mnogo novinarskih ekipa sa kamerama. Pitala sam policajce u kordonu da li mogu da prođem do tamo, a oni su me uputili ka Pošti, jer na mestu gde je bila Hrka nisu mogli da me propuste pošto su tu bile postavljene ograde. Kada sam otišla na tu stranu, policajci su me propustili jer sam imala novinarsku legitimaciju oko vrata“, prepričava Mijušković.
Ona navodi da je najpre napravila nekoliko fotografija i snimaka unutar ograđenog prostora.
„U nekom trenutku prišla sam jednom od šatora, gde sam videla kako ljudi u njemu na televizoru gledaju TV Informer, i to sam uslikala. Tu fotografiju sam prosledila redakciji. Nastavila sam da se dopisujem sa kolegom iz redakcije i da se udaljavam sa tog prostora kad me je opkolilo nekoliko krupnih muškaraca. Jedan me je snažno stisnuo za mišicu. Rekli su mi da obrišem fotografije i snimke, da će mi polomiti sve kosti ukoliko to ne uradim“, prepričava novinarka.
Mijušković dodaje da je bila preplašena, a da je apsurdno bilo sve što se dešavalo u blizini kordona policije i da je unutar ograđenog prostora verovatno bilo mnogo policajaca u civilu.
„Ne znam koliko je sve trajalo, verovatno nekoliko minuta, ali meni je to izgledalo kao večnost. Dok me je taj muškarac držao za mišicu, ostali su vršili pritisak svojim telima na mene. Stalno sam ponavljala da me ne diraju i da mi ostave telefon. Naterali su me da obrišem materijal iz galerije, mada sam ja već poslala fotografije redakciji. Kada sam obrisala materijal, tražili su da obrišem i galeriju Vibera i WhatsAppa. Sreća pa nisu videli moju prepisku. Da su videli, zaista mislim da bi mi polomili kosti“, kaže ona.
Sve je prestalo kada je toj grupi muškaraca prišao jedan čovek, koji je pitao je šta se dešava i rekao: „Znate li vi ko je ovde glavni?“
„Pretpostavila sam da je on taj glavni. Nakon toga su me pustili. Imam rupe u sećanju, ne znam da li mi je i taj čovek tražio telefon. Nakon toga sam se uputila ka Takovskoj, gde sam srela jednog uniformisanog policajca. Prijavila sam mu šta se dogodilo, a on mi je rekao da je njegov prijateljski savet da se ne vraćam i da ne idem više tamo. Kada sam mu rekla da ode on, odgovorio mi je da pozovem 192 i prijavim slučaj“, kaže Mijušković.
Dodaje da ovakvu situaciju nikada nije doživela.
„Za 30 godina karijere izveštavala sam sa raznih rizičnih mesta. Izveštavala sam i sa Kosova, ali ovo mi se nikada nije dogodilo“, kaže ona.
Mijušković je pozvana od strane tužilaštva, gde je dala izjavu.
„Tužilac je uzeo prilično detaljnu izjavu i rekao da je sada sve na policiji, koja treba da pronađe napadače“, navodi ona.
Stupar: Novinari treba da podnesu prijave protiv policajaca koji nisu hteli da postupaju
Advokat i nekadašnji policijski inspektor Goran Stupar kaže za Cenzolovku da je policija morala odmah da postupi po prijavi novinara.
„Oni su morali odmah da preduzmu određene radnje u cilju pronalaska počinilaca, da legitimišu lice za koje se sumnja da je izvršilo krivično delo, utvrde identitet, obaveste nadležnog tužioca i dalje preduzimaju radnje po nalogu tužioca.
Ovakvo postupanje policije samo po sebi predstavlja krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 359 Krivičnog zakonika, jer su propuštanjem radnje na koju su bili obavezni — a to je upravo utvrđivanje identiteta lica za koje se sumnja da je učinilo krivično delo — omogućili istom da izbegne krivičnu odgovornost. Novinari treba da podnesu prijave protiv policajaca koji nisu hteli da postupaju“, kaže Stupar.
91 FIZIČKI NAPAD NA NOVINARE 2025, SKORO POLOVINA OD STRANE POLICIJE
Prema izveštaju Reportera bez granica, u Srbiji se u proteklih godinu dana, otkako traju protesti, desio rekordan broj fizičkih napada na novinare.
Zabeleženo je čak 89 fizičkih napada, a kada se dodaju i ova poslednja dva, dolazi se do 91 napada.
Oko polovine nasilja počinili su pripadnici snaga reda, koji, osim toga, često zatvaraju oči kada novinare napadaju pristalice vlasti, navodi se u izveštaju Reportera bez granica.
Od ukupno 180 zemalja i teritorija u Svetskom indeksu slobode medija RSF-a za 2025. godinu, Srbija se nalazi na 96. mestu.
